Сиријска криза и  упозоравајући  државни тероризам САД-а

Ексклузивно за “Печат” пише проф. др Јелена Георгијевна Пономарјова
Спремност САД-а за војну интервенцију против Сирије није само довела до усијања ситуацију у свету, него је опет испољила зверску суштину америчког империјализма. Догађаји последњих недеља приморали су ме да се сетим чланка познатог америчког научника – заслужног професора историје Принстонског универзитета Арно Џ. Мајера под називом „Неумесне мисли“ из 2001. године, објављеног у „Монду“

Анализирајући терористички напад 11. септембра, научник је дошао до закључка да се „после 1947. године Америка преобразила у главног злочинца новатора, кривца у ‚упозоравајућем‘ државном тероризму, прије свега у односу према земљама ‚трећег света‘ … осим сталне подривачке делатности и свргавања влада у надметању са Совјетским Савезом у годинама ‚Хладног рата‘, Вашингтон је прибегавао политичким убиствима, стварању сурогате ескадрона смрти и одреде такозваних бораца за слободу (типа Бин Ладена). Он је организовао убиство Лумумбе и Аљенда и покушавао је да оствари атентате на Кастра, Гадафија и Хусеина, стављао вето на све покушаје да се обуздају не само кршења међународних споразума и резолуције УН од стране Израела, него и политике ‚упозоравајућег‘ државног терора коју је проводио (курзив мој – Ј.П).“

Од момента публиковања овог чланка прошло је 12 година, али принципи спољне политике САД се нису променили. Ескалација сиријске кризе од стране Вашингтона постала је тек следећа потврда његове агресивне спољнополитичке стратегије. Ипак, хајде да проникнемо у суштину питања.

Ево, већ дванаест година, САД службено воде „рат с тероризмом“, али међународни тероризам није побеђен. Један од разлога лежи у томе што се САД, уз подршку својих многобројних савезника и партнера, с једне стране, боре с тероризмом, а с друге стране – сами га изазивају путем насилног свргавања влада које им нису по вољи. Навешћу само неколико доказа у прилог ове тезе.

ЕКОНОМСКА ЛОГИКА РАТА Ако се интервенција у Афганистану може оправдати настојањем да се склоне с власти Талибани, онда су следеће војне операције на Блиском истоку и у Северној Африци прилично измишљен изговор: постојање оружја за масовно уништење (ОМУ) код Хусеина или употреба авијације против мирног становништва код Гадафија. Како је познато, у Ираку никакво ОМУ није пронађено, али су законску власт свргнули, а земљу су гурнули у провалију хаоса и крви. Сада у Ираку сваког месеца у току терористичких напада гине и до 500 људи, али, како видимо, то мало кога на Западу узбуђује.

У случају режима Гадафија− чињенице на основу којих је била остварена интервенција, нису потврђене. „Диктатора“ су свргнули зверски, убили пред камерама, али власт која је дошла под „демократским“ лозинкама исламиста није донела ни мир, ни благостање. Фактички, данас таква држава, као што је Либија не постоји – то је простор завађених племена.

Сада је дошао ред на Сирију, где национална армија побеђује многобројне плаћенике и остале радикале, чије одржавање богато плаћају арабијске монархије. Ипак, показало се, да „крвави диктатор“ Башар Асад има знатну подршку међу Сиријцима и сигурно може да победи у току следећих председничких избора. Али, најважније је да је Сирија у садашњем положају центар, с једне стране, многих геополитичких питања, а с друге стране – развој ситуације у овој земљи најтешње је повезан са унутрашњополитичким стањем саме Америке. Овде би требало истаћи, да почевши од краја 19. века (1890. године САД су подузеле војну акцију у Аргентини) и све до данашњег дана амерички естаблишмент користи један модел понашања: решавање унутрашњих проблема увек мора бити на рачун других земаља и народа. САД су прибегавале агресији сваки пут када су се код њих појавили или економски проблеми, или је требало одвући пажњу од непопуларних економских мера.

Тако је рат у Кореји био реакција на први послератни економски пад 1949. године. Упад у Либан је последица пада 1957-1958. године. Агресија против Вијетнама била је реакција на економски пад 1967. године, а „лансирање“ од стране Картера другог круга Хладног рата – на пад 1979. године. Пад 1981-1982. је изазвао не само „војни кејнсијанизам“ Роналда Регана него и америчко „приближавање“ Никарагви и Гренади.

(Кејнсијанизам – по енглеском економисти Џону Мејнарду Кејнсу, творцу теорије да слободан тржишни систем не тежи равнотежи, укључујући и пуну запосленост, већ баш неравнотежама, израженим кризама и привредним циклусима).

А да не говорим о интервенцијама САД-НАТО у 21. вијеку, као Афганистан, Ирак, Либија.

На агресивни карактер спољне политике САД-а, као реакције на унутрашње проблеме, обраћају пажњу не само руски, него, што је важно, и амерички научници и писци. Тако, истакнути историчар прве половине 20. века, један од оснивача економског правца у историографији САД-а, аутор четворотомног дела „Стварање америчке цивилизације“ – Чарлс Остин Бирд (1874-1948). Он је сматрао да од победе над Јапаном 1945. године, и завршетка Другог светског рата, САД воде „вечни рат ради вечног мира“. Овде се могу поменути радови Т. Видала „Зашто нас мрзе“, З. Сардала и М. Вин Девис „Зато људи мрзе Америку“, П. Д. Скота „Наркотици, нафта и рат“, Д. Гансера „Тајне армије НАТО“, Н. Чомског „Хегемонија или борба за опстанак: стремљење САД за господарење светом“ и др.

„ЛУК НЕСТАБИЛНОСТИ“  Историја је уверљиво доказала да су САД навикле да решавају своје унутрашње проблеме пљачком и разбојништвом. То је, вероватно, главни узрок сиријске кризе, то је њена анатомија. Њена садашња ескалација је одређена следећим факторима.

Прво, данас економија САД-а није само у застоју, него се, како оцењују многи експерти, приближава новој рецесији, „фискалној провалији“. У таквим условима обећања које је дао Обама у току изборне кампање – смањење пореза, повећање плата, легализација миграната – не могу бити реализована у принципу, што са своје стране води ка социјалној дестабилизацији. У САД-у је створена пат политичка позиција, праћена падом популарности Обаме и његовог тима. Излаз, саветници и аналитичари из Беле куће, виде „у малом победоносном рату“. Згодније место за такав рат не може се измислити од измучене и разорене Сирије. А ту су још и монархије Персијског залива „помогле“ – оне су изразиле спремност да финансирају војну операцију. Другим речима, решење унутрашњоекономских проблема на рачун војне интервенције – то је „добра“ традиција Англосаксонаца.

Друго, силе које стоје иза Обаме активно подржавају и реализују пројекат контролисаног хаоса од Мауританије до Киргизије и Кашмира. „Лук нестабилности“ који почиње на Балкану мора по њиховој логици да дође до Русије и Кине. Самим тим се решава главни задатак психоисторијског рата Запада против Русије. Овде је згодно сетити се речи З. Бжежинског, изговорене још почетком 1990. године, када су му честитали победу у Хладном рату: „Ми се боримо против Русије ма како се она звала.“

Ипак, на том путу дестабилизације створен је озбиљан проблем – Сирија. Уз то, Дамаск је савезник трију водећих играча светске политике – Русије, Кине и Ирана истовремено. За нашу земљу Сиријци нису само савезници, него и пријатељи, како је то посебно нагласио председник РФ В.В. Путин. Зато Русија не може да допусти агресију.

НАФТНЕ ВЕЗЕ Што се, пак, тиче „хаоса“, он је потребан за конкретне циљеве. Као главни међу њима видим транспорт нафте и гаса. И овде се опет појављује руски фактор. Сматрам да би ескалацију сиријске кризе требало посматрати као директну реакцију на активизацију руске енергетске политике. Ради се о томе, да су 13. августа у току посете председника РФ В.В. Путина у Бакуу постигнути озбиљни договори за транзит нафте између руске државне компаније „Росњефт“ и азербејџанских партнера, одређени су нови правци и формати кооперације у сфери ТЕК. Уз то потписани споразуми имају дугорочни карактер. Како је нагласио, у изјави после сусрета, В. Путин, перспектива тих договора је 15-20 година „тј. ударају се темељи за сарадњу за много, много година унапред.“ Са своје стране председник Азербејџана И. Алијев је оценио да ће од активне сарадње и координације заједничких напора „зависити много тога у оквиру регионалне енергетске проблематике. Ми смо расположени за одлучну сарадњу на учвршћивању сарадње са Русијом у овом важном правцу економског и политичког развоја.“

Јасан плод овог сусрета је стварање нафтне везе Русија-Азербејџан, тј. управо онога чега се тако плашио и против чега је дуго година радио Запад. Осећајући се, после уклањања главног противника – Совјетског Савеза – „Господарем прстенова“, САД су толико навикле да се у овом свету све дешава уз њихову сагласност, да нису могле опростити такав испад Русије. Уз то наша земља у последње време отворено раздражује САД својом политиком. Бела кућа не може вршити притисак на Кремљ ни у случају Магнитског, ни у случају Сноудена. Уз то хомосексуалце ми не подржавамо, мада, како се изразио председник „добијају ордење и медаље, ако заслужују.“ Али ако су поводом свих тих ствари САД засуле Русију информативним сплачинама, онда никако нису могле опростити споразуме у енергетској сфери. На тај начин, сматрам, да су руско-азербејџански договори постали фактор активизације сиријске кризе.

ФАКТОР КУШНЕР Асиметричан одговор на посету Путина Бакуу било је саопштење Међународне организације „Лекари без граница“ (21. августа) о хоспитализацији око 3.600 Сиријаца са симптомима неуротоксикозе, од којих је 355 умрло од хемијског тровања. О томе, да су спремали ову провокацију брзо, сведочи како избор извора дезинформације, тако и само њено пружање.

О самој организацији „Лекари без граница“ требало би знати да то није просто невладина међународна организација за указивање медицинске помоћи људима страдалим у оружаним сукобима и елементарнијим несрећама. Ова организација је створена 1972. године у Паризу непосредним учешћем мондијалистичких структура. Тачне изворе финансирања је веома сложено установити: како је означено на официјалном сајту ове организације – то су приватне донације, а, како искуство показује, сваки дародавац даје новац због одређених циљева.

Какви су то циљеви, могуће је докучити обративши пажњу на фигуру једног од оснивача „Лекара без граница“ − Бернар Кушнер, француски дипломата, по професији лекар. Од 1988. господин Кушнер се бави професионалном политиком, каријеру је почео у влади социјалиста. Србима је ова фигура позната не по чувењу (15. јула 1999. Кофи Анан поставио је Кушнера за Шефа цивилне мисије УН за Косово). Требало би рећи да је Кушнер радио на Косову тако да је министар информисања Савезне Републике Југославије Г. Матић 1999. оптужио НПО „Лекари без граница“ за шпијунажу и незаконито кријумчарење.

Скоро 10 година касније, у априлу 2008. М. Митровић, у интервјуу српским новинама „Курир“, изјављује да је руководство Албаније – С. Бариша и Ф. Нано, а такође руководство ОВК – Х.Тачи, Х.В. Османи, Р. Харадинај – било „уплетено“ у трговину људским органима с „благословом Бернара Кушнера“. При том, она је навела да је имала информацију о логорима смрти и пијаци органа Срба и других неалбанаца још 2002. године, али тада је нико није слушао. Годину дана после те изјаве, изашла је књига П. Пеана „Мир према К“, која је разоткрила афере министра у Африци и на Косову. Узгред, Кушнер је присталица еутаназије. И, још једна веома значајна чињеница − 1987. господин Кушнер је објавио књигу „Le Devoir d’Ingerence“ („Обавеза мешања“) у којој је тврдио, да демократске државе не само имају право, него и обавезу да се, штитећи права човјека, мешају у ствари страних држава, без обзира на њихов суверенитет. И ево таква организација почиње „размотавање“ фактора хемијског оружја у Сирији.

Што се, пак, тиче информације о хемијском нападу и сами „Лекари“ су одмах оценили да не могу потврдити узрок симптома тровања (!), а такође утврдити (!) ко је умешан у хемијски напад. Као да у обавезу НПО улази оперативни и обавештајни рад! Уз сва чуда, већ пет дана после – 26. августа, министар одбране САД-а Ч. Хејгел већ је почео причати о спремности армије САД-а да реализује војни сценарио у Сирији. Њему су се одмах придружили Британци, Французи и низ тзв. „нових демократија“, с пасјом оданошћу, да потпишу сваку реч Беле куће, изражавајући спремност припајања ка САД-у.

ПОДМЕТНУТИ ИНЦИДЕНТИ Уопште, провокација је омиљени метод Американаца. На пример, 1898. је организовано дизање у ваздух америчког брода „Мен“ – и окривљени су Шпанци. И као резултат тога САД су почеле рат са Шпанијом. САД су подметнуле под удар „Лузитанију“ 7. маја 1915. године. Брод, са обојеним именом и без заставе неке земље, намерно је ушао у зону означену од стране немачке владе као „зона подводног рата“. Према условима ратног времена „Лузитанија“ је торпедована. Погинуло је 1.198 од 1.959 људи који су били на броду. Овај инцидент је широко коришћен у својству информативног притиска на јавно мњење многих земаља, променивши њихов однос према Немачкој.

Године 1964. десио се тзв. Тонкиншки инцидент, који је послужио као повод почетка Вијетнамског рата. Српским читаоцима добро су познате провокације које су довеле до бомбардовања Републике Српске од стране НАТО-а 1995. године и Савезне Републике Југославије 1999. године.

Рушење Кула близнакиња 11. септембра 2001. године било је повод војне интервенције у Афганистану. Митски атомски програм био је повод уништења Ирака. Над Ираном и Северном Корејом одавно се надвија атомски провокативни повод. И ево сада хемијско оружје у Сирији.

То, да су се подаци о хемијском нападу на Сирију показали као провокација, било је официјелно потврђено 9. септембра на брифингу „Права човека и оружани конфликти: претња САД да примени силу против Сирије и међународно право“ у току 24. сесије Савета УН за права човека. Како се оцењује у саопштењу за СМИ према резултатима сусрета, „били су наведени убедљиви докази да су видео снимци и фотографије жртава хемијског напада у предграђу Дамаска 21. августа фабриковани унапред. Аудиторијуму су демонстрирали казивања многобројних сведока, који су једногласно тврдили, да су хемијско оружје у рејону Источне Гуте користили управо побуњеници. Резултати истраге и сведочења очевидаца предати су Независној комисији за истрагу у Сирији.“

„ТРАНСПОРТНИ“ РАТОВИ Враћајући се самој сиријској кризи, требало би рећи, да је она умногоме била одређена борбом за транзит енергоресурса. Како је познато, у Јужном Средоземном мору откривена су налазишта гаса како у мору, тако и на сиријској територији (Кара). Истина, засад је тешко рећи колико су велике залихе, али оне постоје. Осим тога, у овом моменту Катар извози кондензовани гас. Ако се сруши Асадов режим, онда ће Доха добити могућност за транспорт „плавог горива“ непосредно са средоземноморске обале преко територије Сирије. То ће као минимум удвостручити обим његовог извоза и, уједно, усложњити ирански извоз. Јачање Катара на гасном тржишту аутоматски води слабљењу позиција руских компанија. А ако томе додамо успостављање контроле над алжирским гасом – у том правцу Американци такође активно раде − онда ће то бити бременита блокада читавог нафтогасног извоза РФ.

Говорећи о нафтногасним ратовима на Блиском истоку, не би требало заборавити ни то каква се борба води око „Јужног тока“. Али то је тема за посебан текст. Осим наведених постоје и други разлози тако агресивне америчке позиције. На пример, настојање да се раскине веза „Техеран-Дамаск-Хезболах“, веза која ствара проблеме САД-у и Израелу. Ипак, најважније је показивање Русији и њеним савезницима: у свету ће бити онако како одлуче САД и наднационалне структуре глобалног управљања које стоје иза њих. И, ако буде потребно, САД ће искористити своју традиционалну праксу „упозоравајућег“ државног тероризма. Нанети удар с циљем да се оштети митски преступник и реше унутрашњополитички проблеми. И овде је тренутак да се сетимо речи Стаљина, које је волео да понавља: „Постоји логика намере и постоји логика ситуације (стања). И логика ситуације је јача од логике намере.“ Тако ето, логику ситуације (стања) провокатори и потпаљивачи нису узели у обзир. Нису узели у обзир да се Русија променила и да се променио свет. Једнополарни свет више не постоји.

РУСКА ИНИЦИЈАТИВА У исто време не би се требало опуштати. Сиријска криза није решена. Захваљујући активном деловању руске стране на дипломатском нивоу и друштвеном негодовању у читавом свету, укључујући и САД, које је изазвало Обамино настојање да почне бомбардовање, криза се мало замрзнула. Конкретан руски план предаје сиријског хемијског оружја под међународну контролу се још разматра, али његови кључни моменти су јасни. Русија се залаже: под један, да престану ратна дејства на територији земље с циљем осигурања безбедности операције стављања сиријског хемијског оружја под међународну контролу: под два, да чврсте гаранције да наношења војних удара на Сирију од стране САД-а и других земаља неће бити; под три гаранције безбедности оних који ће се бавити предајом сиријског хемијског потенцијала под међународну контролу.

Руска иницијатива је одгодила претњу рата. Ипак, требало би знати да потенцијални агресор, штавише такав као САД, не може одједном да се претвори у присталицу мира. Како правилно оцењује белоруски аналитичар Баранчик „њега може учити таквим само сила противдејства, једнака сили агресивног дејства и зато питања како о будућности Сирије, тако и политици САД-а остају остварена.“

Сада jе Б. Обама дошао у цајтнот. Према унутрашњополитичким размишљањима њему је крајње нужно да се покаже јаким председником способним да штити националне интересе САД-а. Али, како при том избећи увлачење у рат с непредвидљивим последицама?

Ипак, главни фактор суздржавања за САД није разоткривање фалсификата са хемијским оружјем Асада, нити масовни митинзи у самој Америци под лозинком „Даље руке од Сирије!“ или чак раскол унутар америчког естаблишмента. Ствар је у томе, што су се први пут за последњих 10 година САД нашле политички усамљене у сиријској авантури. Спремне су да их подрже Француска, можда Турска и арабијске монархије. Али Американци ће морати да ратују заједно са Ал каидом коју заступа, нарочито, радикална организација „Џабхат-ам-нусра“.

Не аморфна Сиријска слободна армија, него управо Ал каида, уз активну помоћ САД-а, ће се постарати да заузме власт у Дамаску. И Вашингтон врло добро зна да не постоје „ручни“ терористи.

Осим тога, Американци знају да имају снаге, да могу победити Сиријску националну армију. Али они неће победити Сиријце, који ће наставити борбу чак и ако изгубе Дамаск. Сетимо се Хемингвеја: „Човека можеш уништити, али га не можеш победити.“ У могућем рату у Сирији неће бити победника. Изгубиће сви, укључујући САД. Желим да верујем да то схватају и амерички политичари и њихови финансијери. У овом моменту важне промене у ситуацији око Сирије су присутне, али требало би уложити још много напора да би оне постале неповратне. При том, не може се искључити могућност коришћења преговора о хемијском оружју од стране Американаца за, као прво, апстрактан маневар за припрему нових провокација, које оправдавају наношење „упозоравајућег“ удара. Као друго – као начин разоружавања Асада с циљем каснијег уништавања ненаоружаног противника.

Ствар је у томе, да предаја хемијског оружја под међународну контролу може поновити либијски сценарио. Сетимо се када је „међународна заједница“ објавила да затвара ваздушни простор на територији Либије, од Гадафија се тражило да све авионе стави у хангаре. Упркос испуњеном захтеву долетеле су ракете НАТО-а – по једна за сваки хангар. Како се све завршило за Гадафија и Либију добро је познато.

У Сирији се таква шема може поновити с том разликом да се складишта с хемијским оружјем неће бомбардовати – то би била катастрофа за читав регион. Али „међународна контрола“ ће лишити Асада могућности да користи то оружје као последње средство, кад он схвати да нема спаса. Тако да је ситуација многозначна. Узнемирава и двострука Обамина игра. С једне стране, он није против организације међународне контроле над сиријским хемијским оружјем, а, с друге стране, он тражи од Конгреса да одобри војну операцију против Сирије, која може почети сваког тренутка, кад буде јасно да „дипломатски напори нису имали успеха“. Другим речима, праксу државног тероризма у САД-у нико није укинуо, а принцип „спољна агресија – реакција на унутрашње проблеме“ остаје главни принцип у политици Беле куће.

Проф. др Јелена Георгијевна Пономарјова, доктор политичких наука, професор Катедре упоредне политикологије Московског државног института за међународне односе

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *