Реквијем за градоначелника

Пише Светлана Васовић-Мекина

Сумњиво прескупи мост на Ади и занемарено археолошко благо из Винче, које плива у фекалијама, представљају наслеђе које за собом у Београду оставља Драган Ђилас

Градоначелнички опус Драгана Ђиласа оставио је у Београду фантастичан печат: поколења пореских обвезника обавезао је да деценијама отплаћују градске дугове за мегаломанске пројекте и нерационално разбацивање новца за изградњу инфраструктуре, а уједно је потпуно занемарио најзначајније културне споменике који би, да постоји мудра политика, могли да уздигну не само Београд, него и Србију у Европи.

Ђилас се, међутим, не устеже да своју политику брани чак и огласима (плаћеним новцем Београђана), па би да спиновањем избрише све оне сумњиве радње које наводе на закључак да је градоначелник српске метрополе зрео за одлазак са те функције. На првом месту је свакако још увек отворено питање финансирања „Апотеке Београд“, које је изведено тако да је једна здравствена установа, која би требало да ради у корист свих грађана Београда на подручју јавног здравља – једном сасвим неевропском праксом претворена у „профитну организацију“, која служи за извлачење новца из џепа грађана и за пуњење буџета града, односно локалних самоуправа. Укратко, како смо већ писали, државне апотеке набаве лек по ценама нижим од оних које прикажу РФЗО и – уместо да ћар од тога имају грађани – ето Ђиласу остварене „добити“. Сличну мустру је својевремено „патентирала“ и апотекарска установа у главном граду Словеније („Лекарне Љубљана“), али је њен директор, убрзо пошто је пукло то сазнање у тамошњој јавности – смењен.

 

ЗАДУЖБИНА НА АДИ Слична матрица у пословању београдских власти уочена је и приликом градње моста на Ади. Ђиласова номенклатура се оглушила о савете струке не само у вези са питањем места на којем је подигнут мост, него је баш у време када су Словенију потресале корупционашке афере у грађевинарству, Ђилас у Београду уговор потписао са газдом предузећа СЦТ (скраћеница од „Словенија, цесте, техника“), које је убрзо неславно пропало. Поред Ђиласа је, тако, на свечаности потписивања уговора седео тада већ правоснажно осуђени словеначки грађевински тајкун Иван Зидар. Зидар је у Београд стигао безмало са оптуженичке клупе. Уз њега је на пословима градње петљи око моста ангажовано и друго словеначко предузеће („Приморје“), на чијем челу је био Зидаров камерад Душан Чернигој, такође у Словенији осуђен због корупције. И „Приморје“ је убрзо завршило у чабру, а Ђилас је потом брже-боље тражио извођача који ће завршити незавршене петље. Пореским обвезницима никада није поднео рачун из којег би се видело колико су коштале те махинације са словеначким „грађевинским баронима“ (како су их крстили код куће, због огромних провизија које су биле „modus operandi“ њиховог пословања), нити зашто је уопште поверавао посао пројектовања и градње приступница, тежак чак 13,5 милиона евра – људима и фирмама за које се знало да су под хипотеком тешких оптужби и на корак од затвора. „Приморје“ је, на пример, требало да подигне три моста дужине 558, 631 и 72 метара. Ти послови су пропали чим је „Приморје“ потонуло, што је, несумњиво, утицало и на нове трошкове, јер су извођачи промењени.

[restrictedarea]

Уз то, у „Печату“ смо још пре две године открили ујдурму са „оштро зашиљеним пилоном“ (то је купа, која је накнадно додата на врх пилона), који је Београд платио скупље него свети Петар кајгану иако се радило о хиру главног архитекте Габријечича (такође из Словеније), који се намерио да о трошку Београђана постави омаж словеначком архитекти Плечнику. Па кад већ у Словенији није било слуха да се реализује Плечников нацрт из 1947. године за здање новог парламента у Љубљани, онда је копија његове идеје о „купастој куполи“ – никла у Београду. Цена тог непотребног подухвата? Ситница – неколико десетина хиљада евра (незванично: између 50 и 100 хиљада). Словеначки архитекта се овим успехом хвалио у завичају, јер шта је неколико хиљада евра на цех од толико стотина милиона евра, при чему је открио да није истинита ни градоначелникова тврдња о коначној цени моста на Ади, и да је та одавно вишеструко премашила цену обзнањену приликом потписивања уговора, у пролеће 2008.

У „Печату“ смо открили и да је просечна цена градње моста у Европи 1.000-1.500 евра по квадратном метру, као и да већина није „кабловска“ (попут београдског), јер то поскупљује коначну цену моста, од чега су се устезале и много богатије светске престонице. Али не и Ђилас, који је о трошку пореских обвезника намерио да себи подигне задужбину. Према анализи Транспортне асоцијације Канаде, на пример, мостови попут оног на Ади коштају око 5.280 евра по квадратном метру, дакле три до пет пута више од неке мање атрактивне, а једнако употребљиве ћуприје. Што је доказ више да Ђиласова врхушка у Београду није марила за рационалну употребу новца пореских платиша, па да за исти новац сагради, на пример, што више путева или достигне квалитетнију здравствену заштиту. Не, радије је новац спискала на спектакуларно скупо „поправљање имиџа“ Београда и Србије, како је посао градње моста на Ади представљен репортеру „Дискаверија“ током снимања његовог документарца.

 

ЗАНЕМАРЕНА ВИНЧА Права је штета што градски оци нису репортера „Дискаверија“ одвели свега 15 километара ван Београда, до Винче. Тамо је сакривено једно од најстаријих археолошких налазишта на свету. На локалитету Бело брдо су још 1908. године откривени остаци насеља праисторијског човека (период 4500-3200. године пре нове ере). Археолошка ископавања су показала да се ради о најстаријем неолитском насељу у Европи. Винчанска култура је била у технолошком смислу најнапреднија праисторијска култура у целом свету, а обухватала је територије данашњих држава Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Румуније. Или, кратко, према „Википедији“: „Оно што је Троја за Малу Азију, Крит и Микена за Егеј, Ел Обеид и Тел ел а Марна за древни Исток, то је праисторијска Винча за Балкан, Подунавље, па и за целу Средњу Европу.“ И више од тога – Винчанска култура је доказ да значајна технолошка достигнућа, попут обраде метала, нису у, у оно време „заосталу Европу“, донета издалека (из „плодног полумесеца“ и Месопотамије), јер су стари Винчанци већ освојили вештину топљења руде.

Јесте да Винча сада има статус заштићеног археолошког парка – али шта то вреди кад је више затворена него отворена за посетиоце? Прошле године смо писали о тој градској и националној срамоти, па је локалитет потом био отворен, у јесен, кад су већ одмаглиле колоне туриста које су током лета прошле кроз Србију. Али ни то није трајало дуго. Опет је затворен после само 40 дана. И тако све до сада, кад се по дневним новинама може прочитати да је коначно санирано прокишњавање на крову бараке у којој су изложени драгоцени експонати, старији од египатских пирамида!

Обашка што на путу ка археолошком налазишту ни дан-данас нема ниједне табле, ни једног јединог путоказа који би несуђеном намернику показао где Београд крије руине „центра света“ некадашњег неолита. Још већа срамота је да се на 15 хектара локалитета, који је држава заштитила као културно добро од највећег значаја – налази чак 17 септичких јама! Та чињеница можда најбоље симболизује однос градоначелника Драгана Ђиласа и његове власти према градској и националној баштини. С једне стране би да поправи имиџ изградњом болесно скупог моста, док с друге стране не мари што непроценљиви историјски артефакти, стари преко седам хиљада година – пропадају међу фекалијама.

Над таквим односом према винчанској култури су ужаснути и страни студенти и њихови професори, који су својевремено били на локалитету и помагали у ископавањима. За тај фијаско су одговорни и руководиоци Музеја Београда, постављени од стране Ђиласове власти. Нема ничег горег него кад је директор постављен по партијској линији и лојалан партијском шефу. Па зар да му пркоси тражећи новце за Винчу или да му приговара што арчи толике милијарде на премошћивање Аде – кад му пред очима пропада благо вредно у светским, а не само београдским размерама. Не, јасно је да партијски апаратчици неће пркосити свом шефу који се винуо на место првог међу неједнакима у Београду, нити ће га нервирати тражећи му новце за отварање музеја, у Београду листом затворених, већ годинама. И док се Љубљана дичи једним дрвеним колутом, пронађеним у муљу околних бара, који рекламира навелико као „први точак на свету“, на шта се туристи лепе као муве на мед, Београд туристима не нуди Винчу као „прву европску престоницу – Брисел неолита“, већ се хвали Ђиласовим прескупим бетоном.

[/restrictedarea] займ на карту без отказов круглосуточно займ гк рфкредит плюс займ личныйпервый займ под 0 процентов