Почетна / Свет / Рат за ново америчко столеће

Рат за ново америчко столеће

Пише Драган Филиповић

Од 2001.
Америка је ушла у фазу бескрајног ратовања под изговором да је то нужно да би се победили њени непријатељи и успоставио мир

Ни дванаест година после 11. септембра 2001, највећег крвопролића на америчком тлу од окончања грађанског рата 1865. године, не јењава полемика око позадине догађаја тог дана. Тамошње јавно мњење подељено је на оне који верују у званичну верзију да се ради о терористичком нападу исламских терориста који из дна душе мрзе Америку, и оне који сматрају да чињенице указују на то да је њихова влада, у најмању руку знала шта се припрема и то свесно дозволила или можда чак и све сама инсценирала, што сигурно није незабележено у историји земаља опседнутим светском доминацијом. Најновије анкете показују да 60 одсто житеља Њујорка тражи објективну и темељиту истрагу, али је мала вероватноћа да ће то икад добити.

НОВИ ПЕРЛ ХАРБУР После распада Совјетског Савеза и окончања Хладног рата, Америка је била суочена са дилемом: да ли да драстично скреше своје астрономске војне издатке или да уђе у потрагу за новим непријатељима. Ово друго је много више одговарало разгранатом војно-индустријском комплексу и банкарима који дебело профитирају од финансирања ратова и дефицита, а државним челницима се уз то нимало нису допадале прогнозе да ће у 21. веку Америка изгубити свој примат у свету и да ће Азија, предвођена Кином, постати најмоћнија светска сила.

У лето 2000. године – пола године пре ступања Џорџа Буша Млађег на власт и годину дана пред напад на Куле близнакиње и Пентагон – публикована је једна, у то време једва запажена, студија добро финансиране политичке скупине зване Пројекат за ново америчко столеће (Project for the New American Century – PNAC) чији чланови су били махом амбициозни неоконзервативци попут Дика Чејнија, Пола Волфовица, Ричарда Перла и Доналда Рамсфелда. Тај докуменат је детаљно описао кораке и мере које ће они предузети у случају да дођу на власт, а које су неопходне да би Америка задржала примат у свету. Студија је утврдила да је неопходно спровести радикално реструктурирање и централизацију америчке политичке власти, као и агресивну војну доктрину уз драстично повећање одбрамбеног буџета. Тај документ је изричито пропагирао „реинвазију Ирака и војно-економско обезбеђење Афганистана и Централне Азије“, али такође истиче и потенцијалну препреку у спровођењу њихове замисли: „Тај процес би могао бити дуг и мукотрпан због привржености америчког народа идеалима демократије и слободе, осим у случају да се догоди неки катастрофални и катализирајући догађај, као нови Перл Харбор.“

У новембру те године је Буш изабран за председника на крајње контроверзан и сумњив начин, после чега је већина чланова ПНАЦ-а приступила његовој администрацији у јануару 2001. Чејни као потпредседник, и Рамсфелд у својству министра одбране, доносили су најважније одлуке. Нова администрација није била претерано популарна и дно је дотакнуто 10. септембра 2001, када се појавила вест да у Пентагону не могу да уђу у траг 2,3 хиљаде милијарде долара из војног буџета.

Случајно или не, али на њихову срећу и на срећу неоконзервативца, „нови Перл Харбур“ који је променио ток историје и њима дозволио да спроведу њихове циљеве се догодио већ сутрадан, 11. септембра 2001.

[restrictedarea]

АНОМАЛИЈЕ ЗВАНИЧНЕ ВЕРЗИЈЕ ДОГАЂАЈА Данас је, захваљујући анализама и раду бројних научника, архитеката и грађевинских инжењера, теоретски и емпиријски доказано да удар авиона физички није могао да проузрокује рушење облакодера у Њујорку, нити да озбиљно оштети Пентагон у Вашингтону.

Чињенице су:

– у Њујорку су оборене три зграде, иако су само две доживеле удар авиона; трећи облакодер, WTC 7 од 47 спратова је пао истог дана иако није био оштећен, за шта званично никада није пружено објашњење;

– све три зграде су биле пројектоване да издрже директан удар путничког авиона;

– гвожђе, носећи материјал тих зграда, топи се при температури од 1.585 степени док максимална температура пожара проузрокована керозином, горивом које се користи у млазним авионима, износи 825 степени;

– ниједна челична зграда у свету није ни пре, ни после 11. септембра пала због пожара;

– очевици – махом ватрогасци и полицајци – као и снимци потврђују да се радило о контролисаној демолицији у којој су јаки експлозиви постављени на сваком спрату и прецизно детонирани проузрокујући потпуну дезинтеграцију челика;

– у Пентагону је при удару настала рупа величине од само 3×4 метара, што је премало да би била проузрокована од авиона димензије „Боинга 767“ висине 15 метара и распоном крила од 45 метра и тежине од 150 тоне;

– уништене су управо просторије Пентагона у којима се водила истрага око несталих 2,3 трилиона долара;

– сав шут, уместо да служи као доказни материјал је убрзо уклоњен и пребачен у Кину на рециклажу;

– од 19 особа које су идентификоване као отмичари четири авиона, њих седморо су изашли у јавност у њиховим земљама да докажу да су живи и здрави, негирајући било какву везу са тим нападима;

– нико од окривљених није био у стању да управља комплексним авионима као што је „Боинг 767“;

– иако је обавеза сваке авио компаније да направи тачан списак путника (манифест) за сваки лет, те листе су више пута мењане и на њима нема имена особа које су оптужене за отмицу;

– професор хемије Нилс Харис са Универзитета „Копенхаген“ је после анализе остатака из Њујорка објавио студију која доказује да је у обарању облакодера коришћен нанотермитни експлозив који проузрокује екстремно високе температуре и који је доступан само малобројним војскама;

– професор Стивен Џонс са Универзитета „Бригам Јанг“ из Јуте је објавио студију у којој доказује да су све три зграде пале скоро брзином слободног пада (без трења), и то потпуно симетрично без оштећења околних зграда, што је немогуће без контролисане демолиције.

БИН ЛАДЕН НЕГИРА УМЕШАНОСТ Ако прихватимо ове чињенице, онда пада у воду званична теза да је Осама бин Ладен, кријући се у пећини у Афганистану, успео да надмудри најмоћнији одбрамбени систем на свету као и да обмане најбоље обавештајне службе, и да његових 19 отмичара преузму потпуну контролу над четири авиона, као и над америчким небом од 08:20 до 09:38 тог јутра, без да је иједан ловац послат да их пресретне.

Бин Ладен је после тих напада лично у више интервјуа за пакистанске и британске медије категорично демантовао било какву везу са тим нападима, наглашавајући да се убиства недужних цивила косе са исламским принципима. Агенти ФБИ су 2002. објавили да се верује да је Бин Ладен преминуо од болести бубрега неколико месеци после тих напада, иако је већ у то време једна, по физиономији њему слична, али млађа особа, почела да објављује видео поруке у којима он и Ал каида преузимају одговорност за нападе у Њујорку и Вашингтону.

И у том случају нећемо знати истину пошто Американци, после јавног славља око убиства ненаоружаног дубла Бин Ладена у једној кући у Пакистану 2. маја 2011, нису били вољни да прикажу његово тело – које су потом бацили у море – нити чак фотографију као доказ да је то био прави Бин Ладен, а већина командоса који су учествовали у акцији ликвидације настрадали су у паду хеликоптера у Афганистану 6. августа 2011. У сваком случају, да је то био прави Бин Ладен и да су Американци заиста сумњали у њега као главног организатора напада 11. септембра, они би гарантовано желели да од њега сазнају све детаље и имена инсајдера у Америци које је користио за нападе, и да потом буде изведен пред суд за та недела; то их очигледно није занимало.

Поставља се онда питање, ако не Бин Ладен и Ал каида, ко је те нападе желео и био у стању да изведе? Одговорност за те нападе се мора тражити код оних који су извукли највећу корист од њих, што нас неизбежно враћа на клику неоконзервативца и њихових симпатизера из ПНАЦ-а који су после 11. септембра успоставили контролу над спољном политиком и спровели своје унапред исковане геополитичке планове. Генерал Весли Кларк, војни командир НАТО-а за време агресије против Југославије 1999. године, описао је у једном интервјуу 2. марта 2007. на америчкој јавној телевизији његов доживљај током посете Пентагону 20. септембра 2001, када су припреме за напад на Афганистан биле увелико у току. Тада га је позвао један генерал у своју канцеларију и обавестио га да је донета одлука да се после Афганистана нападне Ирак. На питање да ли су искрсли докази да је Садам Хусеин повезан са Ал каидом, неименовани генерал је одговорио: „Не, нема ништа ново што би могло да укаже на тако нешто. Изгледа да не знамо шта да радимо са терористима, али имамо добру војску коју можемо искористити да свргнемо владе.“ После неколико недеља, када је инвазија Афганистана већ била изведена, Кларк се поново сусрео са тим генералом и упитао га да ли се још увек планира напад на Ирак, на шта је овај одговорио: „Још горе од тога. Управо сам добио допис одозго који описује план напада на седам земаља у наредних пет година – почевши од Ирака, потом Сирију, Либан, Либију, Сомалију, Судан, и на крају, Иран.“ И ето, управо сведочимо, са малим закашњењем, припремама за преузимање контроле над Сиријом, тако да једино преостаје још Иран са списка за увод у Ново америчко столеће…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *