Протокол сребреничких жена

Пише Никола Врзић

Сва је прилика да за злочине над Србима током ратова деведесетих, као и досад уосталом, неће одговарати нико. Али ће зато, заузврат, Србија учинити „све што је могуће“ да испуни захтеве Европске уније и САД-а, и потпомогне процесуирање свих припадника војске „геноцидне Републике Српске“ на које се намере њихови некадашњи ратни непријатељи. Томе служе и РЕКОМ, и протокол које је српско Тужилаштво за ратне злочине потписало са колегама из Сарајева

Тог уторка, 22. јануара 2013, Република Српска усталасала се од беса. Бурно су реаговали и сви надлежни за такву реакцију; од председника РС Милорада Додика до министра унутрашњих послова Станислава Чађа, директора полиције Гојка Васића, министарке правде Горане Златковић… Повод: управо донета Одлука Тужилаштва Босне и Херцеговине о одустајању од истраге над 455 осумњичених за ратне злочине над Србима у логору „Силос“ у Тарчину код Сарајева, у Основној школи „9. мај“ у Пазарићу, у предметима „Крупа“, „Игман“, „Храсница“… „Ова наредба је срамотна, увредљива и тенденциозна“, говорио је Чађо. Додик, још конкретније, да је то „још један у низу примјера селективне правде Тужилаштва БиХ“, који ствара „потребу да се (…) озбиљно размотри сврха постојања и потреба укидања Тужилаштва БиХ, институције која је нелегитимно успостављена наметнутом одлуком високог представника (међународне заједнице) мимо Устава БиХ“. Овако оштре реакције нису, додајмо ради упознавања са читавим контекстом, уследиле само због чињенице да је Тужилаштво БиХ донело поменуту наредбу; већ и зато што је она донета седам година пошто је том тужилаштву МУП Српске предао читаву оптужујућу документацију да би се на крају дошло до оваквог резултата, и зато што је тужилац Бехаија Крњић (иначе, током рата тужилац у Окружном војном тужилаштву у Травнику) своју одлуку донео свега неколико дана пошто је преузео ове предмете, из чега се родила и основана сумња да није стигао ни да их поштено прочита, а камоли да поштено и професионално поразмисли о одлуци коју ће донети… А да ствар буде још и гора, одустајање од кривичног гоњења непосредних извршилаца злочина над Србима, по природи тих ствари, умногоме олакшава и одлуку о одустајању од гоњења по командној одговорности за убијање Срба у рату у БиХ.

Још се ова б(р)ука није ни слегла, о бесу и једу преживелих логораша и породица жртава да и не говоримо, кад, само девет дана касније, 31. јануара Тужилаштво БиХ и Тужилаштво за ратне злочине из Београда у згради Европске комисије у Бриселу потписују Протокол о сарадњи у прогону починилаца кривичних дела ратних злочина, злочина против човечности и геноцида. „Створена је могућност ефикасније заштите интереса жртава“, изјављује после свечаног потписивања Протокола овдашњи тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић, крајње цинично – с обзиром на свежу одлуку свог колеге Бехаије Крњића – или само потпуно неодговорно, у тешко замисливом случају да за ту, и друге сличне одлуке својих сарајевских колега, ето, није знао…

 

ЗАХТЕВ ЕУ ИНТЕГРАЦИЈА Мало је места сумњи да је овај Протокол потписан уз снажну жељу – која се, прецизније и истинитије, може назвати и притиском – Европске уније и Сједињених Америчких Држава. Сведочи о томе већ и чињеница да Протокол није потписан ни у Београду, ни у Сарајеву или негде на пола пута, већ у Бриселу, и то у згради Европске комисије. И то у присуству – да нам поврх свега покаже и да је реч о још једном од неизговорених услова за ЕУ интеграције – Генералног директора Дирекције за проширење Европске уније Стефана Санина, директора Дирекције ЕУ за Западни Балкан Пјера Мирела, амбасадора САД-а за питања ратних злочина Стивена Репа, главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца, представника амбасаде САД-а у Београду и Мисије ОЕБС-а у Србији… Амбасадор Реп се овим поводом са тужиоцем Вукчевићем састао и у Београду 4. септембра – тада је „истакао значај спровођења Протокола између Тужилаштва БиХ и Србије и регионалне сарадње уопште, оценивши да је Србија забележила значајан напредак у приступу правди за жртве злочина“ – а да је реч о синхронизованом евроатлантском захтеву, пошто је већ овај амерички очигледан, посведочили су и сам Вукчевић, рекавши недавно да „ову сарадњу подржава и Европска унија, у складу са закључцима структуралног дијалога о реформи правосуђа“, и Тужилаштво БиХ које је после састанка са Вукчевићем у Сарајеву (пре недељу дана, 19. септембра) саопштило да је „сарадња у оквиру Протокола врло битна за успоставу владавине права у региону, борбу против некажњивости ратних злочина, а сарадњу подржавају и институције ЕУ у процесу европских интеграција БиХ и Србије“.

Једнако је несумњиво и да је тужилац Вукчевић Протокол потписао уз благослов надлежних државних органа, како претходних, тако и садашњих, што је Тужилаштво за ратне злочине у свом одговору на питања „Печата“ детаљно и аргументовало.

Подсећамо да је актуелна власт, одлуком председника Србије Томислава Николића да у РЕКОМ Наташе Кандић именује личног изасланика (Синишу Важића), већ исказала спремност да саучествује у утврђивању истине о ратовима на простору бивше Југославије по мери и уз активно учешће споменуте Наташе Кандић, „зелених беретки“, удруга хрватских драговољаца, ветерана ОВК… о чему је „Печат“ недавно и исцрпно писао. Имајући то у виду, постављамо питање: да ли Вукчевићев потпис испод овог протокола са босанским тужиоцима представља корак у истом правцу? Уосталом, Вукчевићево се тужилаштво на свом званичном сајту хвалише сарадњом са „невладиним сектором, посебно са Фондом за отворено друштво, Фондом за хуманитарно право и Београдским центром за људска права“.

[restrictedarea]

(ЗЛО)УПОТРЕБНА ВРЕДНОСТ Шта, дакле, пише у том документу, каква му је прокламована намена и могућа (зло)употребна вредност, од које понајвише и стрепимо? Другим речима: да ли је, заиста, реч о племенитом покушају да се дође до задовољења за правду и жртве или су пак ти племенити циљеви само мамац за лаковерне и наивне попут Црвенкапе, испод којег (мамца) се крије тежња за урушавањем оне геноцидне творевине с друге стране Дрине, Републике Српске?

Протокол је средство за обезбеђивање загробног живота Хашког трибунала, то јест све оно што Хаг није успео да осуди, осудиће судови у региону и Протокол би то требало да им и омогући. При том, да је заиста реч о континуитету деловања Хашког трибунала, не сведочи само надзор Сержа Брамерца приликом потписивања Протокола, већ и споменути састанак тужиоца Вукчевића и амбасадора Репа, на којем је „закључено да ће, после окончања рада Трибунала у Хагу, Тужилаштво за ратне злочине, заједно са правосудним органима у региону, преузети процесуирање ратних злочина“.

А кад је већ тако, ако је већ Хаг извориште (а самим тим, ваљда, и узор) процесима који ће тек уследити, осврнимо се закратко и на ефекте рада тог Трибунала. На драстичну, ужасавајућу несразмеру између казни досуђених Србима (преко 1.200 година робије) и казни досуђених због злочина над Србима (шездесетак година), „Печат“ је већ указивао. Што се злочина у БиХ тиче, Србима је досуђено 759 година затвора плус пет (још тежих, најтежих) казни доживотног затвора, док је за злочине над Србима досуђено, свега, 45 година. Ова хашка несразмера – 20 пута веће казне за Србе него за оне које су Србе убијали – утолико је несразмернија ако је упоредимо са бројевима жртава рата. Користимо се, при том, да не бисмо били оптужени за пристрасност, подацима Истраживачко-документационог центра Мирсада Токаче, председника Државне (БиХ) комисије за прикупљање чињеница о ратним злочинима, коју је 28. априла 1992. основао Алија Изетбеговић. Е, његова су истраживања показала да проценат Срба међу погинулима у рату у БиХ поприлично одговара проценту Срба који су у БиХ живели пре рата (25,62 одсто од укупног броја погинулих, 31,21 одсто било их је у БиХ пре рата). А ту је и демографска експертиза проф. Стева Пашалића, коју је прихватио Хашки трибунал, која је показала да је у избеглиштво због рата у БиХ отишло ужасна два милиона људи, од којих је чак 830 хиљада било Срба (спрам 797.000 Бошњака и 350.000 Хрвата). Хашке пак пресуде, у оном односу један према 20, неупућеном и лаковерном посматрачу казале би да су само Срби током рата систематски убијали и прогањали све остале, удружени у свој злочиначки подухват, иако су гинули поприлично сразмерно свом уделу у укупном становништву, и били протеривани и далеко преко тог удела…

Елем, потписани Протокол, као инструмент даљег спровођења (овакве) хашке правде, предвиђа „сарадњу у размени доказа и других података у предметима ратних злочина“, при чему ће се докази и други подаци размењивати у вези са сумњивцима који имају пребивалиште у БиХ, односно Србији. „На захтев учесника који је одлучио да предузме кривични прогон“, стоји у тачки 10 Протокола, „други учесник ће прибавити сва потребна писмена, извршити потребне провере, доставити оверене копије доказа и предузети друге потребне мере“. Све у свему, како нам је званично одговорено из овдашњег Тужилаштва за ратне злочине, „циљ је био да се избегну паралелне истраге за исте догађаје“.

По Протоколу је већ и почело да се ради па су, у складу са његовом тачком 20 – „Уколико се поднесе захтев да се преко надлежних полицијских служби утврди идентитет и место где се неко лице налази, главни тужилац, односно тужилац за ратне злочине предузеће све што је могуће како би се извршио тај захтев у складу са законима и прописима његове државе“ – у Србији већ проверавана места боравка засад неутврђеног броја некадашњих официра Војске Републике Српске и полиције које сумњичи сарајевско тужилаштво, што је изазвало оштар протест (београдског) Удружења „Република Српска – част отаџбине“ и није узбудило никога више осим оних који би, 18 година после завршетка рата, могли да се нађу на некој новој тајној оптужници босанских власти. Истовремено, међутим, како нам је одговорено у Вукчевићевом тужилаштву, списак исте врсте послат је и из Београда у Сарајево, а „списак који шаљемо у Сарајево претпоставиће број од око 80 лица која су нама занимљива. Од тога се 75 лица сумњиче за злочине над Србима (…) Списак који шаљемо у Сарајево за лица која сумњичимо да су починила ратне злочине и да се налазе на територији БиХ су везана за злочине над Србима у БиХ, али и лица која се доводе у везу са злочином у Штрпцима, дакле 19 отетих грађана Србије и Црне Горе од којих је 18 било бошњачке националности“.

Све у свему, на први поглед, ствар делује прилично бенигно и реципрочно како то у Хашком трибуналу никада није било. И наравно да такав утисак вара.

Колико је, наиме, држављана Босне и Херцеговине, осумњичених за злочине над Србима, који данас живе у Србији, па да им се у Србији суди уз помоћ Босне и Херцеговине? Ниједан, и у то смо спремни да се опкладимо. С друге стране, оних које су власти у БиХ спремне да осумњиче за злочине над Бошњацима и Хрватима, а који живе у Србији, вероватно да има колико и бивших припадника оружаних формација Републике Српске који данас живе у Србији. Тако да већ на овоме свака прича о реципроцитету пада у воду. Зашто? Управо због другог међу циљевима Протокола, како их је у званичном допису „Печату“ формулисало Тужилаштво за ратне злочине: „Циљ је био да се избегну паралелне истраге за исте догађаје, односно“ – сад обратите пажњу – „да се у свакој држави процесуирају окривљени који се налазе на њеној територији.“ Шта то, дакле, има да значи у пракси? Да ће Србија процесуирати оне окривљене који живе на њеној територији – а то засигурно нису ни Бошњаци, ни босански Хрвати осумњичени за злочине над Србима у БиХ – и које, ако су уз то и држављани Србије, ионако не сме да изручи Босни и Херцеговини, да им се тамо суди. Већ ће им се судити овде.

Насупрот томе, реципрочно, Сарајево ће, и Тужилаштво БиХ, гонити све окривљене који се налазе на територији БиХ.

Управо у складу са овим исказаним принципом, како је и саопштено после сарајевског састанка тужилаца (19. септембра), „тужиоци су на састанку разговарали и о процесуирању предмета (…) ‘Тузланска колона’ који је уступљен на процесуирање Босни и Херцеговини, те прослеђивању Босни и Херцеговини преосталог дела предмета који се односи на ‘Тузланску колону’“. Реч је, подсећамо, о нападу на колону ЈНА која се повлачила из Тузле 15. маја 1992, када је погинуо „најмање 51 војник“ (15. мај се, иначе, слави као Дан ослобођења Тузле). Због овог злочина у Србији је 11. маја 2007. године био ухапшен Илија Јуришић; првостепено је осуђен на 12 година затвора, али је 11. октобра 2010. Апелациони суд у Београду ову пресуду оборио, суђење вратио на почетак, а Јуришић је слободно отпутовао у Тузлу, где је дочекан тријумфално. Посебно је, при том, занимљиво да је другостепеним већем, овим које је оборило пресуду и практично ослободило Илију Јуришића, председавао Синиша Важић, садашњи лични изасланик председника Србије Томислава Николића у РЕКОМ-у…

А судбина „Тузланске колоне“ сад, по свој прилици, чека и „Добровољачку“, убиство 42 и рањавање 73 војника ЈНА који су се  3. маја 1992, у складу са постигнутим договором, повлачили према касарни у Лукавици, у Сарајеву. На састанку 19. септембра, наиме, „тужиоци су разговарали и о процесуирању предмета ‘Добровољачка улица’“, а на „Печатово“ питање тужилаштву „шта је конкретно о томе разговарано? Хоће ли у Београду бити подигнута оптужница због овог злочина или ће и тај предмет, попут ‚Тузланске колоне‘, бити уступљен на процесуирање Босни и Херцеговини?“, одговорено нам је да неће, али за сада: „О ‚Добровољачкој‘ још увек разговарамо, имамо стратегију која ће задовољити пре свега жртве овог злочина, и када се усагласимо, о томе ћемо обавестити јавност. ‘Добровољачка’ за сада није уступљена Босни и Херцеговини.“ Пажњу нам, наравно, пре свега привлачи оно „за сада“ из одговора Тужилаштва, што нам, у комбинацији са примером „Тузланске колоне“ и прокламованим принципом да се „у свакој држави процесуирају окривљени који се налазе на њеној територији“, само говори да ћемо и од „Добровољачке улице“ одустати, то јест препустити је Тужилаштву и Суду Босне и Херцеговине.

 

ПОВЕРЕЊЕ У БиХ И то нас, неминовно, доводи до питања нашег поверења у њихове, то јест сарајевске институције. Хоће ли се показати приљежним и непристрасним у гоњењу злочина над Србима, као што су се то показале њихове колеге из Београда када је реч о злочинима које су починили Срби? Истовремено, хоће ли Срби, над којима се поступак води у Сарајеву, имати законит и непристрасан третман од стране њихових некадашњих ратних непријатеља?

Ех… Па Тужилаштво је БиХ још у јануару 2012. године, „после опсежне истраге“, наредило обустављање истраге масакра у Добровољачкој улици против 14 особа, међу којима је и главни од осумњичених, члан ратног Председништва БиХ Ејуп Ганић. Тужилаштво је БиХ донело и већ споменуту одлуку о обустављању истраге против 455 осумњичених за злочине над Србима, које ће имати и далекосежније последице…

А што се аршина према Србима тиче, е, ту нам је од користи, за процењивање тих аршина, један од свежијих случајева, летошња (првостепена) осуђујућа пресуда Горану Сарићу, бившем начелнику Станице јавне безбедности у Српској општини Центар. Њему је, наиме, суђено, и пресуђено, по Кривичном закону БиХ из 2003. године, а не по Кривичном закону СФРЈ (из 1976). Зашто је то скандалозно? Зато што је (противправно) ретроактивно примењен закон из 2003, уместо закона који је важио у време извршења кривичног дела које му се ставља на терет; зато што је, поврх тога, примењен закон који предвиђа драстично строже казне (онај из 2003, по којем је максимална казна 45 година затвора) уместо оног који предвиђа лакше казне (закон из 1976, по којем је максимално 15 година затвора, односно 20 као замена за изречену смртну казну); и зато што је, оваквим поступањем и то не само у случају Горана Сарића, Суд БиХ директно прекршио одлуку Европског суда за људска права у Стразбуру, који је у предмету „Мактоуф и Дамјановић“, управо из разлога које смо навели, забранио овакво поступање, позивајући се на ту општеприхваћену, цивилизацијску тековину да се према окривљенима примењују прописи који су по њих најповољнији, то јест да се закон може применити ретроактивно само ако је блажи од оног који је важио у време извршења кривичног дела. Али то за Србе, у Сарајеву, очигледно не важи.

А бојазан од злоупотребе Протокола утолико је и већа што га је свесрдно подржало и Удружење „Покрет мајки енклава Сребреница и Жепа“ – „На састанку са Главним тужиоцем БиХ Гораном Салиховићем, представници Удружења још једном су подржали активности које се спроводе после потписивања Протокола о сарадњи између два тужилаштва, и реализацији ове сарадње“ – и што је, тим поводом, тужилац Вукчевић изјавио да је „велика одговорност и обавеза Тужилаштва за ратне злочине према породицама жртава ратних злочина“.

Шта нам, сад, ту смета? Смета нам то што тужилаштва у БиХ и Србији, која ће очигледно првенствено судити Србима, осећају да имају обавезу према удружењу које је упутило јавни захтев органима БиХ „да не достављају податке и документацију за потребе одбране Радована Караџића у Хашком трибуналу“, који јасно показује колико им је стало до поштовања права; такав њихов став, разуме се, не би ни био вредан спомена да није оне изражене обавезе тужилаца да поштују осећања и жеље баш овог удружења. А то није све. За Муниру Субашић, председницу удружења пред којим се обавезанима осећају тужиоци и у Сарајеву и у Београду, сваком је Србину место у Хагу, у затвору, само зато што је Србин („Током једне посјете Сребреници, један малени дјечак је стао пред мене и показао ми три прста. Питала сам га шта је то, а он ми је рекао да је то побједа. Рекла сам му: ‘Није побједа, видиш да сам ја дошла, а побједа ће бити када ти тата оде у Хаг’“), а Република Српска је, како је то стајало на транспаренту који је развила у Уједињеним нацијама приликом говора Томислава Николића, „геноцидна творевина“…

Иако нико нормалан не би смео да има било шта против кажњавања злочинаца, укључив и оне ратне, свако нормалан би, исто тако, морао да се успротиви селективном процесуирању злочинаца, којем присуствујемо већ макар деценију и по. Зашто? Зато што иза селекције стоји тенденција. А њу је, несмотрено, открила баш Мунира Субашић, протестујући зато што је у једној пресуди Суда БиХ против бивших припадника Војске Републике Српске изостала и осуда за геноцид: „Ја сам страшно љута на ову пресуду Суда БиХ, па да су им дали казну и од 300 година. Они су избрисали тачку геноцида и то за мене није прихватљиво. Дужина казне није битна јер се пише само хисторија.“ Потписивањем Протокола о којем је овде реч, и званичном подршком РЕКОМ-у о којој је у „Печату“ раније било речи, писању овакве хисторије, по мери Мунире Субашић, ветерана ОВК, хрватских драговољаца и зелених беретки, прикључује се сад и Србија. А када и Србију, и Републику Српску приде, стигне казна за овако утврђену хисторијску кривицу, питаћемо се шта нас је то снашло, али неће бити никог да нас чује…

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Avatar

    Uskoro dolazu Seselj. Pobrkat ce im racune!

  2. Avatar

    Sve gore od goreg,sve bolnije za srpski narod.Da je boga i pravde,ne bi Vukčević delio pravdu i slao srbe na robiju.Zar oni,što imaju Jasenovac na duši,oni što se prekrste pa kolju srpsku nejač,izuzeti od svakog suda poput amerikanaca.Oni,što nas u prošlosti nabijaše na kolac,a u sadašnje vreme igraše fudbal s odsečenim srpskim glavama,zar za njih ni suda ni osude?Pitam s pravom građanina ove zemlje,zašto?Vukčeviću,merite samo srpsku krivicu,ima li kraja tome?Hoćete li do poslednjeg srbina ,šta je sa našim srbima,našim žrtvama?Tomislave Nikoliću,čiji ste Vi predsednik,briselski i N.Kandić,zašto potpisašteREKOM,Zašto?Izigravali ste patriotu,shvatateli šta ste uradili,čime Vas ucenjuje Kandićka i Brisel,zar je vlast jača od časti?Vi ste srpski predsednik,možda ste to zaboravili?Lutili smo se na Borisa,jer nije sasvim naš,a,čiji ste Vi?Zar toliko mrzite srbe i Srbiju?Očekivali smo od Vas da štitite naš interes,a ne da naš put bude opet EU nema alternativu.Cela svita s Vukčevićem i Brunom Vekarić može da ide,ali mi nemamo kuda.Luna.

  3. Avatar

    Ni tomina,ni vukceviceva ni kandickina nece goreti do zore,stici ce ih zasluzeno,krivicna kazna i odlazak na smetliste istorije Srpskog Naroda !!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *