Почео 47. „Битеф“ – Заиста, није лако “ бити” 

Пише Рашко В. Јовановић

Са програмом за трећину мањим од уобичајеног и под геслом „Тешко је бити“ знатно скромнија фестивалска понуда посетиоце ће тек делимично и непотпуно довести на стазе нових позоришних тенденција у свету. Поштујући доминантне премисе наше спољне политике, према којој, забога, Европа за нас нема алтернативе, Ћирилов је сада, у сарадњи са Ањом Сушом, „Битеф“ претворио у Бетеф! 

За разлику од ранијих година, када се „Битеф“ отварао великим кореографским спектаклима (обично у Центру „Сава“), ове године отворен је представом коју је извело седморо девојчица и дечака на сцени Позоришта на Теразијама. Необично и скромно, без икакве помпе и гламура! Отварајући фестивал редитељ Дејан Мијач је рекао: „Ево нас по 47. пут заједно овога пута окупљени смо око пароле ‚Тешко је бити‘ ‚ Ми ћемо наредних дана бити присутни догађајима који ће приказивати слике разних тешкоћа о томе ‚како је бити‘, да бисмо на крају сазнали да је чак тешко бити и Бог. Вероватно ће нам због тога бити нешто лакше, а ‘Битеф’, упркос свему траје…“ Да ли ће нам бити лакше видећемо кад одгледамо свих дванаест представа овогодишњега фестивалског програма. Склони смо претпоставкама да неће, али о томе, као и шта смо од нових позоришних тенденција, те и да ли их је уопште и било, биће речи после фестивала. Засад желимо да истакнемо како не мислимо да смо много оштећени што „Битеф“ ове године не траје двадесет и који дан више са исто толико представа, будући да знамо како је у програмима претходних година било подоста представа за које су се чак и најватренији поборници „Битефа“ питали зашто су доспеле на програм. Зато ако од дванаест представа буде бар пет-шест добрих и иновативних можемо, на основу досадашњег искуства, бити задовољни!

ЕВРОПА НЕМА МАНЕ Када је уметнички директор и коселектор „Битефа“ Јован Ћирилов саопштио да до изостанка представе Боба Вилсона „Живот и смрт Марине Абрамовић“ са овогодишњег програма није дошло због недостатка буџетских средстава, већ због заузетости глумца Виљема Дефоа и Марине Абрамовић, и да они апсолутно немају времена, те због тога неће моћи ни ове, нити следеће године да гостују на „Битефу“, било је јасно да изостаје једна атрактивна тачка фестивалске понуде. Свакако је штета што не можемо видети ту представу, али смо уверени да ће она једног дана ипак доћи у Београд. Ћирилов је указао како је за овогодишње отварање „Битефа“ одабрана „једна врло оригинална и битефовска представа“ у којој глуме деца, истина стармала, која износе своја запажања о свету што их окружује, док је за затварање предвиђена представа „Тешко је бити Бог“ мађарског филмског и позоришног редитеља Корнела Мудруцоа.

Иначе, и ове године, као и прошле и претпрошле, „Битеф“ је несумњиво Бетеф, што ће рећи Београдски европски театарски фестивал, јер ћемо у главном програму, по избору Јована Ћирилова и Ање Суше, гледати представе позоришних ансамбала из Белгије, Немачке, Мађарске, Чешке, Француске, Словеније, Црне Горе, Хрватске и Србије. Ни трага, ни гласа од представа са других континената, које је Ћирилов издашно доводио у време када је негдашња Југославија била несврстана! Време се мења, људи, као и селектори такође, па тако и фестивали. Поштујући доминантне премисе наше спољне политике, према којој, забога, Европа за нас нема алтернативе, Ћирилов је сада, у сарадњи са Ањом Сушом, „Битеф“ претворио у Бетеф! Заиста се морамо упитати, зар је могућно да у руском позоришту, увек богатом истраживањима и прожетом немирним духом, већ неколико година нема никаквих нових тенденција и остварења која заслужују да се сврстају у програм београдског фестивала нових позоришних тенденција. Колико се сећамо, последња руска представа била је 1910. године, када је московско позориште „Около“ приказало Чеховљеву драму „Три сестре“, коју је режирао Јури Погребничко. Исто питање намеће се и кад су друге земље са источне стране у питању – Белорусија, Украјина, Молдавија, да и не говоримо о Грузији, Јерменији и другим земљама даље према Истоку! Нећемо набрајати остале светске континенте, јер колико су они удаљени, толико је данашњи „Битеф“, заправо Бетеф, удаљен од својих првих двадесет-тридесет година!

Већ смо писали да је Јовану Ћирилову овогодишњи програм „Битефа“ послужио да полемише са „Стеријиним позорјем“, чији селектор Игор Бојович није одабрао две представе о Зорану Ђинђићу. Прва је „Зоран Ђинђић“ чији је аутор и редитељ Оливер Фрљић, коју смо означили као бучни и плитки сценски памфлет („Печат“, бр. 218), док је друга „Убити Зорана Ђинђића“, по тексту Рајка Ђурића и Златка Паковића у извођењу Студентског културног центра из Новог Сада и у режији Златка Паковића. Обе представе Ћирилов је сврстао у програм „Битефа“ не би ли доказао да је требало да се нађу и на програму „Стеријиног позорја“, првенствено због теме коју обрађују. Мишљења смо да је овакав вид полемике неадекватан не само због тога што је прескуп, већ и стога што је депласиран. Стављањем на програм међународног фестивала две у нашој средини већ виђене представе схватамо пре свега као његово попуњавање изазвано потребом штедње.

[restrictedarea]

НЕДОУМИЦЕ Као и прошлих година, „Битеф“ наставља да „осваја“ нове позоришне просторе. Та пракса бивала је ранијих година, у већини случајева, пука екстравагантна формалност из жеље да се пошто-пото оствари некаква иновација. Не видимо зашто се из добро опремљених београдских позоришних дворана излази било на отворене просторе (гледали смо неке представе на Калемегдану или у Кошутњаку), било у фабричке хале или гараже. Поред више представа у дворанама београдских позоришта, и ове године гледаћемо поједина сценска извођења у „новим просторима“, као што су стари хангар на београдском аеродрому „Никола Тесла“, напуштена фабричка хала „Металекс“ на углу Дунавске и Кнежопољске улице, и „Карго логистички центар“ у београдском пристаништу.

Представа којом је „Битеф“ отворен има назив „Before your very eyes“, (Пред вашим очима). Извели су је ансамбли „Камп“ из Гента (Белгија) и „Гоб Сквод“ из Берлина (Немачка). Реч је о представи у којој наступају „стармала“ деца од 8 до 14 година. Они разговарају, без предрасуда и потпуно слободно, о искуствима што су их стекли приликом сусрета са особама из редова старијих генерација. Њихова излагања прекидају се игром, скакањем и другим физичким радњама, певањем, препиркама и различитим опонашањима. Све то се дешава у „сигурној соби“ ограђеној од гледалишта стаклом, а са огледалима позади. Режија, у овом случају групе „Гоб Сквод“, коју чини седморо британских и немачких уметника, који заједнички раде на концепту, режији и извођењу својих представа, у овој реализацији спретно комбинује призоре које група деце, њих седморо, изводи на сцени иза стакла и са огледалима позади, са видео-пројекцијама на два већа екрана постављена са леве и десне стране позорнице, уз значајну подршку различитих музичких нумера. Због такве у суштини постмодерне комбинације тешко је жанровски одредити ову представу. Понекад нам је изгледало да је овде реч о специфичном мјузиклу, без обзира на то што деца махом певају на плејбек. Читав спектакл је динамичан и занимљив, и све што се чује и види на сцени делује не само поучно, већ и симпатично, понекад и смешно. Наравно, ток представе испресецан је резовима, који одељују поједине различите ситуације, али се све одвија брзо и континуирано. Деци се, као неизбежна судбина, обраћа глас који им скреће пажњу да одрастају и да се све мења, и да ће их дочекати старост. А деца се на простору иза стакла понашају спонтано, гледају телевизију, свирају гитару, играју и певају, те желећи да што пре порасту истежу руке и ноге и каткад иду на прстима ногу, јурећи понашају се нормално, упозорени да ту, иза стаклене преграде нису да би се забављали, него да би изистински живели. Стекли смо утисак да су се сви извођачи лепо забављали на сцени.

Дабоме, поставља се питање, без обзира на све примењене постмодерне иновације, коме је намењена ова представа и да ли је најпогоднија за отварање „Битефа“? Како нам се учинило да је ова представа намењена првенствено деци, односно тинејџерској публици, онда би јој право место било да отвори неки фестивал позоришта за децу, попут „Тибе“ или „Фестића“. Зато је чудно што је ове године отворила „Битеф“!

АКО ЈЕ СУДИТИ ПО ПОЧЕТКУ…

Овогодишњи „Битеф“ није славно почео. Остаје нам да видимо још десет представа, од којих су четири наше; Чеховљев „Галеб“, у режији Томија Јанежича и извођењу Српског народног позоришта, приказан и на „Стеријином позорју“, затим „Жене у народној скупштини“, по Аристофану, у режији Николе Завишића и извођењу чланова Народног позоришта из Суботице, као и две представе о Зорану Ђинђићу, на које смо већ указали. Из региона гостоваће Црногорско народно позориште из Подгорице, које ће извести представу „Пост скриптум“, о животу и делу Данила Киша – у адаптацији и режији Варје Ђукић. Предвиђају се две представе из Словеније – „Мандићстрој“ у извођењу трупе „Виа Негатива“ из Љубљане по концепту Бојана Јаблановеца и Марка Мандића и „Олуја“, драма Островског у извођењу „Местног гледалишча љубљанског“ и у режији Јернеја Лоренција. Из Загреба стиже трупа „Монтажстрој“ са представом „55*“ према концепту и у режији Борута Шепаровића. И још две представе: из Француске „Compagnie Espace commun“ (Компанија Еспас комен) изводи представу „Београд“ по тексту Анжелик Лидел и режији Жилијена Фишере, док ће фестивал закључити представа од које се много очекује „Тешко је бити бог“, на коју сми већ указали. Ако је судити по почетку, плашимо се да на овогодишњем „Битефу“ неће бити изузетних уметничких доживљаја, нити представа рађених са новим уметничким тенденцијама. Оно што је свакако добро то је што се „Битеф“ неће, као што је било последње две-три године, одужити због извођења мање значајних, заправо незанимљивих представа. Зато ће, како изгледа, ове године ипак бити нешто мање тешко.

ЗАЛУТАЛИ НА ФЕСТИВАЛ

Друге фестивалске вечери на сцени „Атељеа 212“ наступило је прашко позориште – „Divadlo na Zábradlí“ (Позориште на степеништу), које је приказало представу „Еуропеана“. Текст је написао Патрик Оуржедник, а дело је режирао Јан Микулашек. Реч је о хуморном и ироничном приказу историје Европе у 20. веку у виду заиста беспоштедног осврта на столеће које су обележила три велика рата, али и многобројна открића – поред осталог и патената као што су брусхалтер или перфорирани тоалет папир. При том се подједнака важност придаје баналностима колико и кључним моментима, и на основу таквог односа ствара се нова слика блиске европске прошлости. Уз ослонац на добро познати хашековски хумор, али и са хавеловски искошеним приступом животним бизарностима,у овој представи, на начин типичан за чешке кабаретске сцене настале у прошлом веку, приказује се то време са његовим бројним противречностима које често прерастају у апсурде. Другачије речено – време прошло приказује се на превазиђен начин и то је главни недостатак ове представе, која је залутала на фестивал.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *