Парада услова

Пише Никола Врзић

Није важно што Парада поноса, најављена за суботу 28. септембра, никоме неће донети ништа добро, укључујући ту и оне чијој је промоцији тобоже намењена. Она, једноставно, мора да се одржи, зато што је (и) то услов Европске уније у нашим евроинтеграцијама

Било је то пре само две године, 26. септембра 2011, када је тадашњи намесник Европске уније у Србији Венсан Дежер уверавао  нашу јавност да „одржавање ‚Параде поноса‘ није услов за приближавање Србије Европској унији. Не постоји услов да Србија одржи једну, две, пет или десет парада како би приступила ЕУ. То није начин на који ми размишљамо.“ У међувремену је, међутим, Србија ослобођена баласта Косова и Метохије, па је у својим евроинтеграцијама узнапредовала до статуса кандидата (коме је у изгледу чак и одређивање датума почетка преговора о учлањењу у ЕУ), а тиме узнапредовала и до новог међу условима за наставак европског пута Србије у сопствену пропаст. А то је „Парада поноса“. Те је Дежер, одлазећи из Србије, морао да призна да ју је ономад обмањивао. Изјавио је, наиме (17. јуна ове године), да се „нада да ће ‚Парада поноса‘ 2013. бити одржана на отвореном“ и обелоданио да ће се „у току процеса преговора о приступању Србије пратити колико се у реалном животу примењују прописи који омогућавају спречавање дискриминације на основу сексуалног опредељења“. Штавише, напоменуо је обавештено, „надам се да ћемо до септембра успети да чујемо глас надлежних органа и видети посвећеност свих да се одобри наставак ‚Параде поноса‘, односно да се она усмери од затворених дешавања ка одржавању на отвореном“.

 

[restrictedarea]

ЕУ ДИРЕКТИВЕ Дежеров врлудави пут до коначног саопштавања новог међу (неизбројивим?) ЕУсловима Србији није, додуше, његова кривица. Већ је последица брижљивог бриселског дозирања, одмереног тако да се горке пилуле не гутају одједном јер би пацијент могао и да се загрцне и тако их одбаци, већ се оне гутају лагано, мало помало, да се пацијент (то јест ми) на њих толико навикне да на крају терапије и не примети да је увелико прогутао смртоносну дозу. Тако је, уосталом, било и са Косовом и Метохијом; од уверавања да оно није услов наших ЕУ интеграција дошли смо до тог кључног међу условима, а пошто нас је то снашло кренуло је од Борка Стефановића и матичних и катастарских књига, и завршиће се већ потпуно очекиваним захтевом да и формално признамо независност Тачијевог Косова. По истоветном сценарију, није пред нас одмах изручен захтев за „Парадом поноса“, већ се кренуло изокола и стидљиво, закључцима 3132. ЕУ Савета за опште послове од 5. децембра 2011, који је „подвукао важност заштите права особа које припадају сексуалним мањинама и промоције културе толеранције“. Годину дана касније, 11. децембра 2012, Савет Европске уније поново „подвлачи важност заштите…“ али овог пута напомиње да то „укључује и право на слободу окупљања, изражавања и удруживања“. Да би се у коначном извештају ЕУ шефице дипломатије Кетрин Ештон о Србији, упућеном Европском савету и Европском парламенту 22. априла ове године, стигло и до сасвим експлицитног захтева: „Припреме за београдску ‚Параду поноса‘ 2013. отпочеле су. Та настојања требало би даље да се развију и да буду подржана видљивим преузимањем политичке обавезе како би се промовисала боља инклузија и заштита ЛГБТ популације, и побољшала толеранција и разумевање у читавом српском друштву (…) Комисија ће у потпуности употребити сва средства која има у свим фазама процеса приступања, а посебно (…) у вези са поглављима о правосуђу и основним правима и правди, слободи и безбедности.“

Имајући све ово у виду, никакво право изненађење није представљала наоко изненадна офанзива инсистирања на „Паради поноса“, која нас је снашла последњих дана августа и првих дана септембра. У очигледној синхронизацији, истог дана, 29. августа, подршку „Паради поноса“ изражавају онај заменик помоћника државног секретара САД-а задужен за Европу и Евроазију кога смо већ имали задовољство да упознамо, Филип Рикер (упирући при том прстом у своју мету: „Мирно одржавање овогодишњег Прајда био би огроман успех и знак да нова Влада Србије схвата важност заштите права свих својих грађана“), и „Амнести интернешенел“ (АИ), који нешто оштријим речима циља исто: „АИ је дубоко забринут због ћутања српске владе о овогодишњем београдском Маршу поноса… АИ позива премијера да се постара да влада пружи пуну подршку планираном маршу… Од Србије се захтева, под Копенхагенским критеријумима (Европске уније), да покаже да може да гарантује људска права и да заштити мањине. Штавише, под Поглављем 23 acquis-а, којим ће се преговори са ЕУ отворити, Србија је у обавези да гарантује основна права изложена у Повељи о основним правима ЕУ која – под чланом 21 – забрањује било какву дискриминацију по неколико основа, укључујући и сексуалну оријентацију.“ А само неколико дана потом, 4. септембра, амбасадори неколицине европских земаља, Канаде и Аустралије, њих 14 укупно, јавно подржавају „Параду поноса“, финим речима захтевајући да она буде одржана баш онако како то они желе…

 

ЉУДСКА ПРАВА У сваком случају, како су нам то лепо указали и „Амнести интернешенел“, и Дежерова извијања истине и све оне бирократске финесе у цитираним бриселским дневним заповестима, одржавање „Параде поноса“ несумњиво јесте постало нови услов Србији за наставак њених ЕУ интеграција. Услов који, при том, са искреном жељом да се заштите људска права ЛГБТ популације има везе колико и (тобожња) жеља за успостављањем демократског и мултиконфесионалног друштва у Сирији после прижељкиваног свргавања Башара ал Асада има са (стварном) подршком тамошњим исламским џихадистима и Ал каиди.

Зашто смо тако сигурни да ЕУ и остали наши западни пријатељи нису искрени у својим тежњама да се унапреди поштовање људских права у Србији? Зато што су се људска права, због претеране (зло)употребе од Босне и Косова, преко актуелних покушаја дестабилизације Путинове Русије, па све до споменуте Сирије, излизала до потпуне неубедљивости; зато што већ и сами промотори људских права у Србији – помоћник заменика Рикер, амбасадори – уз чињеницу да је реч о политичком захтеву ЕУ, сведоче о исполитизованости тих милозвучних тлапњи о људским правима; зато што би сви они заједно, да им је заиста до људских права, ваљда инсистирали (и) на заштити оних далеко универзалнијих људских права које нам транзиција свима, укључујући и ЛГБТ популацију, немилосрдно гази, попут права на рад, права на општу здравствену заштиту, права на образовање и, речју, живот достојан човека, и не би се из истих ових кругова западних бораца за људска права уместо свега тога од Србије тражило да омогући још лакше отпуштање с посла и да још више смањи издатке за школе, болнице и пензије.

О (не)јасним намерама ових бораца за људска права ЛГБТ популације у Србији, коначно, у разговору са новинаром „Печата“ проговорили су и они којих би та борба понајвише и требало да се тиче. Попричали смо, наиме, са неколицином припадника београдске геј заједнице, прихватајући ризик да је анкетирани узорак исувише мали да бисмо смели да устврдимо да представља општи став. Ипак, ево шта смо чули. Да, слажу се они да не желе да буду малтретирани због онога што јесу – ко би па то и желео, је л’ – али се слажу и да оваква „Парада поноса“ таквом циљу мало помаже. Зашто? Један разлог је, како признају, себичан: омета им миран живот који воде јер скреће нежељену пажњу на њих. Други разлог јесте њихов утисак да је реч о, безмало па приватном пројекту неколицине геј активиста од којег користи углавном имају само они. Трећи, да им се нормалан и сигуран живот, ако је о томе уопште реч, може обезбедити и без икаквог парадирања и „мешања са стране“, поштовањем закона који уосталом већ постоје. И најзад, једно помало и неочекивано разумевање за другу страну, уз подразумевајуће неразумевање за претње батинама: „Разумем да се овиме гура прст у око већини људи. Као да, примера ради, породици с двоје деце, која једва преживљава, дођете и кажете да су наша права важнија од њихових. Е, нису, и нормално да нису.“

 

РОПСКИ ДУХ И све нас ово заједно доводи до питања – зашто? Који је циљ свих ових притисака да „Парада поноса“ буде одржана на београдским улицама? Тренутни фокус тих притисака на „нову Владу Србије“ сведочи да један од циљева несумњиво јесте изнуда потврде да су њени челници Ивица Дачић и Александар Вучић, јавном подршком „Паради поноса“, неповратно стали на европски пут пристајања на баш све што ЕУ (и САД) од њих затраже. Но, тај је притисак на њих двојицу, и њихово замисливо попуштање под тим притиском, углавном њихов проблем; сами су изабрали да се баве политиком, а поготово су сами изабрали да се баве политиком удовољавања захтевима њихових западних пријатеља.

Ипак, онај пажљиво одмеравани и очигледно планирани раст бриселских притисака поводом геј параде показује да циљ тих притисака превазилази и Дачића и Вучића. У крајњој линији, и отпочели су (притисци), видели смо, и много пре него што се знало да ће баш њих двојица формирати нову Владу Србије. Да ли то значи да смо права мета овог пројекта сви ми, грађани Србије? Које би требало приволети да прихвате и оно што им је до јуче било неприхватљиво, а све у коначном циљу измене свести овог народа, о којој се – измени свести – у последње време увелико говори по матрици скованој међу ноторним другосрбијанцима. Да заиста има неке везе између позива на прихватање „Параде поноса“ као нечега што је неупитно колико и парада олдтајмера или изложба ловачких паса, позива да нам се промени свест како бисмо лакше јурнули европским путем Србије у пропаст, и позива да се у миру, тишини и покорности сложимо са дивљачком отмицом Косова и Метохије, сведочи већ и то што су позивари углавном исти.

Али то што су они углавном исти није и једини аргумент у прилог нашој тези да се исходиште читаве операције налази у нашим главама. У гушењу сваке помисли на отпор ама баш свачему што се од нас затражи са Запада; та је операција, додајмо, већ сасвим успешно спроведена над нашим политичарима из власти и највећег дела опозиције, што је болно очигледно сваки пут када се присетимо Косова и Метохије. И сада је потребно исто то учинити и читавом народу, насилном променом свести уместо подмићивањем слатком влашћу и иностраним грантовима јер толико власти и новца, једноставно, нема.

И отуда, и само отуда, упорно и систематско ружење српске историје и свих њених јунака који су били узор за формирање духа нашег народа, оваквог какав је, бунџијски и непокоран. Отуда, само у последњих неколико дана, Вук Драшковић који нам објашњава да су „скупо коштали Србију и српски народ Принципови хици у Сарајеву“, Ненад Прокић који тврди да је због Гаврила Принципа „Србија изгубила половину мушког становништва, а од тога опоравка нема“, „колико је коштао Обилић? (…) Непроцењиво је коштао Србију у вековима који су долазили“, „колико је коштао март 1941? Хитлер је до тада третирао Југославију као примадону, а шта је следило знамо…“ отуда и својевремена тврдња Бранке Прпе, која је као историчарка постала позната када је Славко Ћурувија убијен, да је и Први српски устанак „пун контроверзи, од начина како је Карађорђе ослобађао Србију, до начина на који се понашао према политичким противницима…“ Укратко, духовни следбеници оних који су по Србији хапсили све који су са исувише вере опевали војводу Стевана Синђелића који је знао Србина заклети како ваља за слободу мрети, сада би и од Синђелића, и од свих других који су гинули за слободу ове земље, и од свих нас који ту жртву и извојевану слободу и даље поштујемо, да направе обичне будале. Зато што њихов идеал новог Србина од њега захтева ропску покорност и помиреност, којима су и Гаврило Принцип, и Милош Обилић, и Стеван Синђелић и 27. март 1941. и Карађорђе сушти антиподи. Јер само ће такав, нови Србин који је другосрбијанцима по мери, бити у стању да прихвати све што његови западни пријатељи пред њега у будућности буду изручили; узгред, потпуно у складу са већ изговореним налогом некадашњег немачког амбасадора у Београду Волфрама Маса, да „Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно“…

Тако да је предстојећа „Парада поноса“ у читавој овој причи само део тог сценарија за покоравање наших срца и умова. Две недеље пред њено најављено одржавање, још није сигурно хоће ли бити одржана или не. И не знамо шта је од та два горе. Да се одржи, па да наши властодршци још једном потврде да нема тог налога из Брисела и Вашингтона који они не могу да испуне; или пак да се не одржи, па да наши властодршци покажу да се Бриселу и Вашингтону ипак може рећи „не“, а да то нису учинили онда када нам је било најважније…

[/restrictedarea]

19 коментара

  1. Parada ponosa, zašto ponosa a ne PARADA HOMOSEKSUALACA? Čime se to homoseksualci ponose, izopaćenim ponašanjem? Zamislite da se lopovi nazivaju heroji, a ubice patrioti? Dali bi mediji to prihvatali? Paradiranje protivprirodnog ponašanja treba strogo zabraniti? Homoseksualci neka rade kući šta hoće, niko im ne brani, ne treba da paradiraju i promovišu svoje nastranosti pred očima naše dece? EU samo Srbima i hrišćanima nameće, kao metoda pritiska, gay paradizam, za Albance-muslimane to ne važi, a hoće da ih prime u EU (oduvek dvostruki standardi)?

  2. kvislinska vlada ,nastavak stradanja srbije-srbija bez mozga,bez covecnosti bez vere…

  3. Sramota. To je trenutno naj veciproblem koji ima Srbija????

  4. Oni,koji su najmerodavniji da nešto kažu-ćute-zašto?Cilj je jasan,razbiti porodicu,homoseksualnost,sigurne kuće i niz negativnih pojava,koje pružaju ružnu sliku.Imali smo izuzetan obrazovni sistem,zdravstvo,u kome nije bilo Dejanovižke da prića gluposti.Deca tuku profesore,a nekada su profesori bili najpoštovaniji.Vlada izdaje i rasprodaje celu zemlju.Niko nema časti i morala,posrnuće u svim sferama života.Srbija,najnevoljenija zemlja.Poniženje iza poniženja,još nas uveravaju da to čine za naše dobro.A,te spodobe su toliko ružne,da ih ne možeš gledati.Šta sve piše o poštenoj policiji,Dačićevoj,o lopovlucima za koje niko ne odgovara.To je slika koju pružamo našoj deci.

  5. Čitam Pečat i gledam na trasparentu piše”Smrt državi”,kako bi se tumačilo,da je to napisao neko,istinski,patriotski nastrojen?Naravno,digla bi se neviđena buka.Pitam se,i,pitam ljude slične meni,dali je više nas koji volimo svoju zemlju i državu,ma kakva daje,ili onih,koji je mrze iz dna duše.Zasipaju nas svakodnevnim gadostima s malih ekrana na ulici,prosto kao da vlada anarhija.Šta se to dešava u našim glavama?Veoma sam ljuta na našu neobjašnjivu ćutnju,dokle.Kažete,možda bi bilo bolje da uopšte nije bilo Nemanjića Svetog Save,car Lazara i Miloša Obilića.Ovaj narod ih ne zaslužuje,a da nisu postojali,nebi ni nas bilo.Nismo dostojni svoje prošlosti,a budućnost sami uništavamo.Ćutke dozvoljavamo da nam svašta rade,da prodaju sve naše i da kradu.Dali mi uživamo u mazohizmu?Ako postoji Bog,molim ga da nas sve uništi,ili da nas spase od gladnih aždaja,a ja verujem da postoji,ali koliko smo zaslužili njegovu milost?

  6. Има нас више који волимо своју државу и свој народ, али смо дозволили да нам наметну плаћенике да нас воде и ту је настао проблем . Има једна дивна стара прича, која каже , излегао се орлић у дворишту у ком су одгајане кокоши и једнога дана погледа у небо и видевши моћну птицу раширених крила како лебди на небу запита се ко је то. А кокоши му рекоше да је то орао. Он га погледа још једном , настави да кљуца и никад му није пало на памет да махне крилима и полети већ је остао са кокошима. Тако и ми Срби. Небо није далеко уколико имаш крила и срце.

  7. Draga damo Sla]ana,veoma me raduje,da nismo usamljeni u sagledavanju stanja u kojem se nalazi naša zemlja i mi u njoj.Ulepšala si mi ovaj dan,dala neku nadu.Oprosti,mahinalno sam prešla na pertu,verovatno sam starija od Tebe.Napravila si dobro poređenje,mnogi od nas su to zaboravili.Direktor policije na svadbi delio laptopove,ministar znamo šta je učinio i čini i dalje.Premijer,gori od svih dosadašnih.Predsednik priznaje REKOM,kao međunarodni politički subjekt,nadnacionalnu političku instancu.Zašto je Kandićka jača od naroda,ona omražena,nedostojna da živi u našoj zemlji,a nasred ulice,u sred Beograda šamara našu starinu i nikom ne odgovara.Dozvolili smo da zlo vlada nama i u nama.Srbijo,molim te razbudi se!Veliki pozdravTebi i redakciji.

  8. Clanak o “tangicama za batice” niste prezentovali na sajtu, vec samo u stampanom izdanju, pa cu ovaj komentar posvetiti toj tematici.
    Treba cistiti ispred svog praga. Srbi vide problem kod drugih, ne kod sebe. Jos je Radoje Domanovic taj mehanizam mudro opisao recima:”To kod nas ne moze da bude”. Najlakse je zatvoriti oci pred ogledalom i poslati Snezani otrovnu jabuku.
    Srpski muskarci neguju feminizirani trend i bez londonske nedelje mode. Ucinite jednostavan eksperiment: idite na plazu ili neko drugo poseceno mesto tokom toplih dana i posmatrajte muskarce koji se tu nadju. Da bi uzorak bio nepristrasan, nemojte ici u vreme kada se okuplja neka posebna subkultura ili socijalna grupacija koja svojim clanovima eksplicitno ili implicitno namece poseban trend negovanja sopstvenog izgleda(npr. nemojte za ovu svrhu ici na mesto takmicenja u bodi-bildingu ili gej-paradu). Prebrojte koliko muskaraca imaju malje po telu (prirodan izgled), a koliko je depilirano i dodjite do procenta. Uzorak se moze pokazati stratifikovanim: naime, muskarci srednje i starije zivotne dobi urednih higijenskih navika imaju tendenciju odrzavanja prirodnog izgleda tela, sa maljama na rukama, nogama i u vecini slucajeva i trupa. Muskarci mladje zivotne dobi(treca decenija zivota) u velikoj meri pokazuju izricitu diskrepanciju izmedju (nedostatka) telesne maljavosti i ostalih pokazatelja normalnog seksualnog uoblicenja, odnosno normalnog nivoa testosterona: razvijenost muskulature(cak: nabildovanost), razvijenost potkoznog masnog tkiva, masivnost skeleta, raspored telesne masti muskog tipa, dubina glasa. Kako to da normalno seksualno uoblicen muskarac pokazuje odsustvo telesne maljavosti, kad od nje pate cak i zene, te redovno moraju da traze pomoc kozmeticara? Cudan je taj “srpski testosteron” kod mladje populacije: pokazuje visoku selektivnost u svom delovanju, pa izaziva pojavu svih sekundarnih seksualnih odlika izuzev – maljavosti tela. Pa, to je medicinski fenomen! A da nije mozda kozmeticki? I da se ne zove mozda (d)epilacija???
    Ovaj fenomen je prisutan u Srbiji vec godinama, pre pojave famozne nedelje mode. Nemojte svaljivati svu krivicu na tu inostrane trendove i uticaje. Znaju Srbi to i sami. Znate onu ispravnu srpsku poslovicu: “Veci katolici od Pape”.
    Ima i jos jedna:”Kojoj ovci svoje runo smeta, tu nema ni ovce, ni runa”.

    • Istina je.Prvo mi je doslo da odustanem od komentara,a onda pomislim, pa zasto da ne kazem?Moj sin nije depiliran i ne visi po kozmetickim salonima da skida dlake sa ruku i nogu.A da sam videla copor njegovih vrsnjaka bez jedne dlacice na rukama, jesam.Svaki roditelj treba da zna gde mu dete trosi pare.Amerika i Engleska nisu dosle da narede srpskim mladicima da se depiliraju.Oni su to sami.

    • Istina vredja.Ko je kaze,nece biti omiljeni komentator.

  9. Radoznali gospodin ili dama,evo jednostavnog odgovora.Muž ima svoj EMAIL kokina1o1o-Milan.Komentari su slobodni,ako poštuješ propozicije.Poz.Luna.ps.Zašto Vam smeta ako komentiram gej paradu,to je moje pravo.

  10. Još nešto želim reći,kome smeta neka ne čita.Kao što nas poštovani list Pečat sa svojim takođe poštovanim saradnicima izveštava o zlu svetskih razmera,o bedi ljudskog uma ,koji se pretvara u nakaznost,tako se ja borim na svoj način,za zdravo društvo,puno dece,ovoj zemlji to nedostaje.Stvaranje zdravog ambijenta,mogućnosti materijalnih i moralnih,poštenja i ponosa.Novac kojim se obezbeđuje parada sramote bolje dati siromašnoj deci,kupiti knjige,za potrebe vrtića i potrebe lečenja.Zar to nije humanije i lepše.Zašto mora javna manifestacija nečeg što je samo i isključivo lično.Ko to forsira i zašto,možda da bi izazvao neki sukob,pa zar nam to treba,pored sve druge bede? Luna.

  11. Stariji čitaoci će se setiti – prvo se izvikivalo “živeo drug…” da ga ne spominjem, kao i drug Staljin, kojeg je zamenio Truman, koji je bio gospodin, sa jajima kojima je istekao rok trajanja, ali čiju pokvrenost je prikrivalo to što su bila u praškastom stanju. U međuvremenu, “topli” su preuzeli Svet, ali su Srbi, kao i uvek, spavali na času istorije, zbog čega su morali da odu u ćošak, gde su zamenili Nemce, a malo smo i bombardovani. Danas više nisu u modi Mirko i Slavko ni druga srpska imena, jer u današnje vreme vrlo “važno je zvati se Ernest” i biti žut, a najbolje prolaze oni narandžasti, mada je meni teško da ih razlikujem, valjda to ide sa godinama. U Srbiji, danas, ko želi da uspe u životu, ne treba da se upisuje u SK, JUL ili G17, kao što je bilo nekad. Osećam sažaljenje prema kolonama nesrećnika koji pristupaju partiji kojoj trudom agencija za kreiranje mnjenja sve više raste rejting. Tamo ih, za razliku od vremena njihovih roditelja, ne čeka siguran posao i rešeno stamb. pitanje, možda sendvič za poneti ali ni večere više nema za sve koji bi da prodaju veru. Uskoro će neko iz ovih kolona bed shvatiti šta je pravi put i preusmeriće ih ka jedinom spasonosnom cilju. Kada se sve kolone ujedine, Srbija će dobiti prvi slobodni Prajd pod vedrim nebom, a mali vučić će, kao nekad pravi vuk sa bradom komandovati “juriš” i “sieg”a braća Srbi, sada prožeti “toplinom” koja je oduvek krasila Vajlda i ostrvlj(e)ne, horski će uzvraćati “svi,svi” i “heil”!

  12. Da se primiče vreme za planiranu, a iskreno se nadamo nikad ne sprovedenu paradu „ponosa“?!?!, po prvi put u predevropskom Beogradu na otvorenom prostoru – pod vedrim nebom a ne kao do sada u četiri zida, postalo je jasno i vrapcima na granama, koji za razliku od razvikanih lasta i roda nikad ne napuštaju Beograd, ostajući mu verni u zlu, kao i u dobru, koga se sećamo iz bajki koje su nam pričale naše bake, pred spavanje, a u detinjstvu. Pošto i pored te njihove privrženosti, vrapcima, a ne zna se čijom voljom, nije odobren status i zvanje kućnih ljubimaca i po pravilu im nije dozvoljen pristup u naše stanove, oni su uskraćeni za sve blagodati i preimućstva koja može da pruži njezino veličanstvo televizija, sa turskim serijama na čelu i ozloglašenim dnevnikom u pola osam.. Mnogi se hrvu sa dilemom kako im onda uspeva da budu u toku sa svim aktuelnim dešavanjima, kako im to polazi za krilima, kad već ruke nemaju. Odgovor je pomalo banalan – jesenji vetrovi, osim što donose svežinu, uspevaju ponekad da na krošnje beogradskih parkova okače svašta,makar šta i koješta pa tako i listove odbačenih novina, uključjući i „Blic“, za dlaku pre nego što ga se dočepaju vredni đubretari ili ljudi iznenada pritisnuti velikom nuždom. Nema dovoljno dokaza da su moderni vrapci savladali veštinu čitanja ni malo više od svojih predaka, ali je opšte poznato da ptice imaju superiornu vizuelnu percepciju i fotografsko pamćenje.

  13. Za razliku od mnogih ljudi, koji se hvale time da su u stanju da lako shvate i olako prihvate sve što im se kao informacija nudi, nekad i nametljivo, guranjm pod nos, ptice su mnogo više u stanju da čitaju između redova i s lakoćom opažaju i ono što je sakriveno, čega nema a treba da ga bude i to im omogućava da prozru prave i često prikrivene ili prerušene intencije autora i naročito glavnih i odgovornih, ne samo bradom, urednika. Jedna ptica, koja je želela da ostane anonimna, ukazala mi je na jednu simptomatičnu činjenicu i ja ću biti slobodan da to saznanje podelim sa vama. Kao i mnoga druga elektronska izdanja, tako i el.izdanje „Blica“, pored ostalih rubrika ima i svoj blog, putem kojeg sa čitalačkom publikom na razne teme opšte autori izabrani po ključu ideološke bliskosti uredništvu. Svaki blog je po definiciji dvosmeran, što znači da podrazumeva otvorenost, koja se ogleda u mogućnosti regularnih, običnih, nonVIP čitalaca da na članak autora odgovore svojim komentarom, u kome će izneti svoje viđenje teme koju je autor obradio. To viđenje čitalaca može se poklapati sa razmišljanjem autora, deklarativno afirmisati i dodatnim argumentima podupirati njegove teze, a moguć je i suprotan pristup, gde se čitalac polemički „kači“ sa autorom, osporavajući teze koje je ovaj izneo, nekad uz analitičko zaranjanje i isticanje kontradiktornih argumentima, a nekad sa manje truda – samo iznošenjem negativnih vrednosnih sudova.

  14. Mogućnost odgovora i naročito mogućost polemike je ono što blog razgraničava od kolumne, koja se prema blogu doima kao klasična i rigidna forma, gde stavovi autora ostaju kao uklesani u kamenu, intaktni od komentara, koji u ovoj formi nisu ni predviđeni. Dešava se da sam autor, u oskudici slobodnog vremena za korespondenciju ili zbog pomanjkanja polemičke odvažnosti ili intelektualnog kapaciteta filtrira pristigle komentare i ne objavi one koji najargumentovanije podrivaju njegove teze. Na taj način, autor sebe pošteđuje rizika da na javnoj sceni bude nadigran od oponenata, kada proceni da im nije dorastao ili da je njegova teza po svojoj prirodi ranjiva i da je ni najbolji advokat ne može odbraniti. Jeste kukavički, ali je komforno za autora, ne proizvodi nikakvu štetu po njegov integritet u očima javnosti, jer osim boga i eventualno dežurnih bliskih saradnika u redakciji niko neće primetiti kad „neodgovarajući“ komentar čitaoca samo jednim njegovim klikom netragom iščezava u recycle binu. Jedina štetna posledica po autora je osećanje nelagodnostii, koje kod malog broja ljudi prelazi u stid i kumulativno nagriza samopoštovanje, ali kod ubedljive većine ovu nelagodnost briše učestalost ponavljanja i pretvara je u ono što se zove profesionalna rutina, a neki prevode kao isključene moralnih kriterijuma.

  15. Pored ovog slučaja, gde se autor od intelektualnog radnika – stvaraoca, transformiše cenzora i terminatora, moguće je da se cenzurom bavi i uredništvo ili u tom smislu instruisani i opunomoćeni službenici u redakciji. I jednima i drugimaje to na neki način i osnovna delatnost i za to u stvari i primaju platu. Normalnije je, u većoj meri očekivano i prihvatljivije da se cenzurom bavi onaj komeje taj posao u opisu radnog mesta nego autor, koga treba koliko je god moguće zaštititi od neizbežnih postupaka koji ne nose oreol čistote. Kada se profesionalci, dakle uredništvo i sitna boranija u redakciji bave sojim poslom – cenzurom, oni to takođe mogu da rade pametno i umereno, da se ne primeti i da ne bude doveden u pitanje ugled lista, a da se pri tom ne odustane od sprovođenja uređivačke politike i dosledne promocije ideološkog sistema iza koga list stoji. Dešava se da vanredne okolnosti, neki važan predstojeći događaj koji pregrejava i dramatično polarizuje političku scenu i preti nepredvidivim posledicama navede uredništvo da pribegne totalnoj i ogoljenoj cenzuri, čemu smo upravo svedoci ovih dana, na el. izdanju „Blica“, gde ni jedan jedini aktuelni blog nema ni jedan objavljeni komentar čitalaca. U zapadnim medijima i političkim krugovima velika važnost se pridaje eventualnom održavanju najavljenog defilea pripadnika LGBT manjine, koja uz nezapamćenu podršku i pritisak svetskih centara moći polako uspeva da se nametne i pretpostavi Srbiji.

  16. Ovaj događaj predstavlja se kao biti ili ne biti i od samih ljudi kojima je narod svojevremeno, na časnu pionirsku reč i već odavno pogažena obećanja, na teškm po Srbiju izborima između više zala, poklonio mandat da ga vodi nekoliko godina. Oni su, ne oklevajući, pribegli dramatičnim rezovima i posećaju na Dr. Frankenštajna koji je unakazio pacijenta do neprepozatljivosti i ni sam ne zna šta dalje ali ne odustaje od hirurgije . Mediji su, kao i uvek, na strani političkih centara koji iza njih stoje a događaj pred nama, kao prvi sneg na kome ostavlja trag svaka zver koju inače ne primećujemo, pokazaće belodano koliko su ti interesi suprotni interesima naše zemlje i naroda. U nastojanju da spreče Srbiju da neposredno iznese svoj stav i digne svoj glas iznad otrgnutih i arogantnih institucija, jer je vox populi vox dei, medijske ekspoziture vladara iz senke oduzele su Srbiji pravo, sposodnost i moć govora, ali su potcenili srpski muk i eksplozivni potencijal gneva koji navire u narodu sa svakom nepravdom, ucenom ili sramotom koja mu se nanosi. Zaboravili su ono što je o srpskom ćutanju rekao Obrenović, koji je dobro znao dušu svog naroda i da će osujećenost za pravdu roditi čežnju za snažnim odgovorima koje su, istorija nas tome uči, na kraju uvek dobro čuli i osetili i belosvetskzavojevači i odnarođeni uzurpatori.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *