Одломци из Дневника: ЗВОНО КОЈЕ ЗВОНИ

Садашњи непомирљиви сукоб између патриотизма и космополитизма зачео се у површним главама, у условима провинцијалне изопштености. Њега подстичу спољашњи политички мештри, који се, у сопственој средини, на тако нешто никад не би усудили

Ако је Бог створио село, човек град, а ђаво паланку, онда нам је Радомир Константиновић завештао „философију паланке“, библију наше просвећене елите, загледане „с оне стране брда“, далеко од тамног вилајета у којем смо имали несрећу да се родимо. Филозофија, у начелу, обухвата укупност схватања и веровања о основама постојања, и о човековом месту у Космосу. Варошица, касаба, односно паланка има свој кодекс моралних и материјалних вредности, своје процене људи и збивања, своје обичаје и предрасуде, оно што су нам Глишић, Сремац, Лазаревић, Матавуљ, Домановић и Ранковић, све до Нушића, А. Поповића и Д. Ковачевића, проницљиво насликали, чему би требало додати побочна сведочења Андрића, В. Петровића, Б. Станковића, Настасијевића – приповедача и Ћопића, који су обогатили једну живописну фреску. Константиновић је покушао да у менталитету и психологији скучене животне средине открије елементе филозофије, што иде у ред колоквијалних, публицистичких брзоплетости. Биће да је писац у једном часу увидео на каквој се странпутици нашао те се, после уводних разматрања, ова реч ређе појављује. „Философију“ је потиснуо„дух паланке“, што није прецизније, али је мање обавезујуће.

*

Овај сам спис читао пре пуних четрдесет година, у издању београдског „Радија“. Разумео сам га, онда, као злосрећно артикулисани крик против домаћих менталних ограничења; деловао је као раздражени усамљенички чин отпора, као интелектуалистичко ликовање над балканским усудом, а како је сваки израз индивидуалистичког гнева код мене изазивао, и изазива, благонаклону пажњу, савладао сам отпор према главоболном стилу и тобожњем филозофском жаргону. Константиновићева реченица је натегнута, кроз њу одјекује звекет писаће машине; збркана и усмерена у триста праваца, она себе успут прождире с главе и с репа, да на крају исплива ни у шта или у тачку из које је потекла. Р. К. је из рода писаца који нису љубазни према читаоцу; пробијање кроз његову расправу изискује знатан труд.

*

У међувремену је писац ове књиге постао учитељ мишљења једне струје нашег јавног и духовног живота. У њ се заклињу и неке вође политичких странака, што ме је навело да поново узмем у руку ово јеванђеље наше напредне мисли, овога пута у издању „Нолита“ из године 1981. Већ после тридесетак страница обузело ме је дивљење према обожаваоцима трактата: требало би им одати признање што су се разабрали у мисаоној и изражајној конфузији овог памфлета који би хтео да буде оглед, и огледа који се свео на политичку оптужницу, под претпоставком, дакако, да су књигу уистину ишчитали, што је мени, овог лета, in solitudine campestre, некако пошло за руком. И поред лепог читалачког искуства са делима Хегела, Хајдегера и Сартра, у „Философији“ сам, на многим местима, беспомоћно застајао, губећи се у уклетим таутолошким круговима и вербалистичком беспућу.

*

[restrictedarea]

Не, није посреди одбојност према пишчевом опредељењу; подозривост према паланачком поретку вредности блиска је сваком образованијем и осетљивијем бићу. Оно што вређа извесно осећање мере и укуса, јесте претерано придавање важности домаћој духовној заосталости. Провинцијска учауреност је појава планетарних размера; ње има усред Париза и Лондона, она цвета у Америци, посвећеном тлу самоупућености и незналаштва: 90 одсто Американаца појма нема где се налазе Ирак, Афганистан и Косово, простори у којима су, бомбама, покушали да заведу демократију. Глупост је глупост, и како год да је наша голема, настојање да јој се пришије нацистички предзнак је плод осветољубивог пакошћења. Памфлетски тон би се дао разумети да се аутор обрачунава са живим носиоцима тоталитарних искушења, кадрим да се бране од оптужби. Он би, међутим, да разоткрије историјске корене националног зла, па их тражи на прелазу из 19. у 20. век, са нешто примера из међуратне публицистике, тврдећи да је „српски нацизам крајњи израз духа паланке“. У чланку извесног Стевана З. Иванића, из 1944, који се залагао за враћање предвуковској језичкој пракси, Р. К. проналази нацистички идеал језика, чиме, за исти грех, посредно, оптужује све писце који су били неповерљиви према Вуковој реформи, од Стерије и Његоша до Басаре. Заробљеници духа паланке су Ракић и Пандуровић, Дис и Настасијевић, Јакшић и Војислав, Драинац и Десанка Максимовић, Владика Николај и Светислав Стефановић. Писац је алергичан на најмањи знак националног, „расног“ и племенског, а полемички жар је утолико жешћи уколико је прекршилац непознатији. Поред нешто разумевања, показаног према Срезојевићу и др Милошу Перовићу – разумевања произвољно образложеног – он једино Његошу признаје право на истовремену припадност племену и човечанству. Залогај је био исувише крупан да би га Велики Инквизитор загризао. Наша нововековна култура и политичка историја су, иначе, пуне нациста, расиста, фалангиста, болесних националиста и средњовековних мрачњака , а Р. К. зубља у балканској помрчини.

*

Велики свет, онако како га Р. К. види из паланачког ћорсокака, светли као неприкосновено божанство, којем Достојевски и Шпенглер нису одузели ни трунку сјаја, а наши убоги лиричари су, у поређењу са једним Бодлером, провинцијални муцавци. При том се наслућује да песника „Цвећа зла“ наш аутор познаје из треће руке, придајући песми „Стрвина“ значење које она, у часу појављивања, није имала, док један од кључних појмова бодлеријанске поетике, la correspondance, у два маха исписује погрешно, што не пристоји суровом делитељу лекција. Трактат против баналности у мишљењу и доживљавању често избија на раван политичке баналности, а тамо где би да буде дубокомислен, грца у квазифилозофској логореји.

Лондонски недељник „Times Literary Supplement“ доноси, повремено, предлоге за једну необичну књижевну награду, коју су само Енглези могли замислити: сугерише кандидате за најнеразумљивију књигу године. Неки одељци из ове расправе имали би добре изгледе на том конкурсу. Тамо где је јасан, аутор је политички једноуман, а где жели да буде мудар, губи се у меандрима дијалектичких противречности.

*

Сва су уверења у уметности равноправна, и сва мисаона опредељења прихватљива; рачуна се снага онога што је, на темељу „исправних“ или „погрешних“ убеђења остварено. Не знам, нажалост, ниједно ваљано дело у уметничкој или дискурзивној прози које је у духу овог трактата, од његове појаве, написано. Као да са оваквим, горљивим заговорницима отварања према свету нешто, на људском плану, није у реду. Биће да је њима упућена опомена из Друге посланице Коринћанима у којој апостол из Тарса вели: „Ако језике човјечије и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони или прапорац који звечи (…) Ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.“ Шта ми вреди надуто ликовање над примитивним родољубљем, ако се нисам саживео са човеком коме је такво родољубље потребно?

*

Садашњи непомирљиви сукоб између патриотизма и космополитизма зачео се у површним главама, у условима провинцијалне изопштености. Њега подстичу спољашњи политички мештри, који се, у сопственој средини, на тако нешто никад не би усудили. Заговорници „промене свести“ не зазиру од избијања у празнину, од самоубилачког срљања у ништавило. О исходу самообогаљивања оставио је, уочи Другог светског рата, Чезаре Павезе ову луцидну опаску: „Кад један народ изгуби витално осећање за своју прошлост, изумире.“ Захваљујући, између осталог, својој „заосталости“, народи нерадо следе гуруе Константиновићевог кова. Јер је могућно бити, у исто време и на истом месту, и родољуб и космополита; не имати милости према националним самообманама, а гајити разумевање према појединцима који од таквих илузија болују. Свако је јак онолико колико супротности у себи доведе у склад.

*

Обележена манама и врлинама једног писца и једне епохе – времена у којем је Р. К. певушио шансону „Друже Тито, ми ти се кунемо“, ова расправа чека озбиљно критичко испитивање. Досад је успела да окупи нешто присталица на идејној и политичкој основи. Антинационалистичка жестина њених поштовалаца показује једну изразито ружну националну особину: склоност ка инаћењу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *