Од енергије боје до слабости крпа

Пише Дејан Ђорић

Како три изложбе у елитним београдским галеријским просторима сведоче о отменој традицији, али и о осипању уметничких вредности и моралном паду у култури: Шта видети обавезно, шта лагодно – пропустити

О сликарству Стојана Ћелића било је негативних мишљења, а најдрастичније је Драгоша Калајића, који је тврдио да је реч о „апстрактном кичу“. Ћелић је, неоспорно, сјајан модерни уметник и, како и Тикало сматра, одличан писац текстова о уметности. Може се говорити о Ћелићевој онтологији слике, о широком поимању смисла модерне уметности, које је можда најбоље описао Павле Угринов у изванредној књизи „Старо сајмиште“, посвећеној нашим старијим сликарима и вајарима. Ћелићева удовица Ивана Симеоновић-Ћелић, историчар уметности, професор на Факултету ликовних уметности, као директор београдског Музеја „Zepter“ прихватила се посебног задатка да на једном од наших кључних („ћелићевских“) поимања уметности формира музеј и излагачку концепцију. Тако је Музеј „Zepter“ постао упориште високог модернизма и једина наша институција те врсте ослобођена концептуалне уметности и перформанса. Са својственом отменошћу и достојанством, Музеј „Zepter“ излаже дела у сталној поставци и организује повремене изложбе.

ПЛАВА СОБА Прошле године та кућа започела је излагачки пројекат назван „Енергија боје“. Прва у низу изложби била је посвећена црвеној боји, названа је „Црвена соба“, а ове године је о трогодишњици рада Музеја приређена друга. У новом простору намењеном за повремене изложбе представљене су слике Миодрага Дада Ђурића, Мила Милуновића, Стојана Ћелића, Раденка Мишевића, Бојана Бема, Косте Богдановића и других истакнутих уметника. Поставка „Плава соба“ траје од 4. јула и добро је да се у граду може видети нека изложба више месеци. Представљање пројекта „Енергија боје“ поистоветило се са издавачком делатношћу. О феномену боје је после велике оскудице књига посвећених тој тематици за неколико година код нас објављено шест нових наслова, између осталих и Мишела Пастура о плавој боји. „Плава соба“ која подсећа на некадашње квалитетне групне изложбе не упућује само на симболичку вредност боје, већ на колористичку основу слике коју изражава мисао Василија Кандинског: „Боја је моћ која делује директно на душу.“ Изложбом је постављено и суштинско питање: постоји ли слика изван боје?

[restrictedarea]

ПОМЕТЊА И ПОРЕМЕЋАЈ Ликовно сасвим коректну изложбу скулптура представио је вајар Иван Грачнер (1975) у београдској Галерији УЛУС. На наслеђу модернистичке скулптуре, посебно конструктивне и геометријске, израста дрвена шума овог младог ствараоца. Он трага за одговором на кључно питање – да ли је скулптура конструктивна или органска форма, може ли се савршенству облутка супротставити вечна вертикала стуба, дрвета, гране или Бранкушијевог стуба који се потенцијално бескрајно пење у небо? Грачнар укида разлику између тих основних, категоријалних поимања скулптуре.

Насупрот изложби у тим институцијама, у другим долази до пометње. Београдска Галерија Дома омладине је увек била отворена за дела младих или мање познатих уметника. Зашто сада преузима музејску функцију и представља карикатуре Пјера Крижанића настале између два светска рата? Сличан поремећај одиграо се у још једној галерији. Деценијама је постојало естетско непријатељство између београдске Ликовне и Примењене академије, а сада у Галерији излог Факултета ликовних уметности модни креатор Драгана Огњеновић излаже дела под називом „Конструкција“. Процес планирања, изградње, монтаже и нагомилавања одувек је био и ликовни, али зар би некада елитна галерија требало да преузме улогу Музеја примењених уметности или две галерије УЛУПУДС-а? Старим професорима било би незамисливо да се у њиховој кући излажу крпе, ма колико биле покривене естетиком мултидисциплинарности. Да ли је ликовна уметност толико пропала да би сада модне креаторке требало да преузму водећу улогу? Може ли се назрети крај садашњем осипању уметничких вредности и моралном паду у култури или ћемо постати жртве тоталне (пост)модерне ентропије?

[/restrictedarea]