Обнављање „Вражје дивизије“

Пише Јово Бајић

Американци чине оно што су својевремено радили Хитлер и Мусолини – наоружавају хрватску војску. Недавно су јој поклонили оружје и опрему вредну осамдесет милиона долара

Хрватска војска постаје значајна сила у овом делу Европе и на Балкану. Савезници јој дају важну улогу у успостављању и очувању новог светског поретка и чувања уједињене Европе. Све је очигледније да Сједињене Америчке Државе рачунају на хрватску оданост; као што је рачунао и Хабзбуршки двор, као што је рачунао и Хитлер. Не зазире се од тога што су иза те војске, као ни иза једне друге, остали вишевековни крвави трагови злочина почињених над цивилима по Западној Европи, Украјини и Русији. Још се томе могу придодати злочини које је та војска извршила у границама Независне Државе Хрватске, убијајући одреда Србе, Јевреје и Роме. Садашња хрватска војска, коју су створили Американци у последњем верско-грађанском рату 1991–1995. године, побила је више хиљада Срба, а 250 хиљада протерала са њихових огњишта. Данас та војска са новим савезницима ратује у Афганистану и поносно носи НАТО униформе, као што је током Другог светског рата носила униформу немачке нацистичке војске.

 

СВИРЕПИ САВЕЗНИЦИ Као што су током Другог светског рата, пре него што ће 1942. године послати војску у  Совјетски Савез, хрватску Павелићеву војску наоружавали Хитлер и Мусолини како би та војска помогла успостављању нове Европе, тако Американци данас наоружавају хрватску војску да брани нови светски поредак. Средства информисања у Србији, позивајући се на загребачки „Јутарњи лист“, недавно су објавила да Сједињене Америчке Државе поклањају Хрватској око 500 различитих возила и хаубица. Американци су понудили Хрватима и неколико патролних бродова, а биће им пружена помоћ и за активирање поморских радара на Ластову, Вису, Дугом Отоку и Мљету. Хрватима је преостало само да се побрину за трошкове превоза дароване војне помоћи, чија је вредност већа од осамдесет милиона долара.

Слањем својих војника да у оквиру НАТО-а ратују у Афганистану, Хрватска је још једном потврдила оданост Сједињеним Америчким Државама. А Американци имају добро искуство са Хрватима и њиховом оданошћу. Крајем Другог светског рата, Римокатоличка црква организовала је у Заводу „Светога Јеронима“ у Риму „пацовске канале“, фалсификаторски центар у којем је фалсификовано више десетина хиљада пасоша за највеће фашистичке злочинце што су бежали од судова. Главни фалсификатори била су двојица Хрвата са докторским титулама, двојица свештеника Римокатоличке цркве: Крунослав Драгановић и Доминик Мандић. Кроз те канале прошло је и докопало се Северне и Јужне Америке мноштво фашистичких ратних злочинаца, а међу њима и усташа. Неки од њих нашли су уточиште у Сједињеним Америчким Државама, а после су ступили у америчку војску и разишли се по ратиштима широм света. Међу таквима је био један од највећих крвника, један од највећих злочинаца у Другом светском рату, високи усташки часник Рафаел Бобан, један од оснивача и команданата усташке Црне легије која је широм Павелићеве Хрватске заклала на десетине хиљада српске деце, жена и стараца. Постоје подаци да је Рафаел Бобан постао инструктор и официр америчке војске у Корејском рату (1950–1953. године). Хрвати су, као амерички војници, са великим жаром ратовали у Вијетнамском рату, чиме су заслужили статус нације која је исказала велику оданост Сједињеним Америчким Државама.

У Тридесетогодишњем рату који је од 1618. до 1648. харао Европом, где је са једне стране ратовала Хабзбуршка монархија и Римокатоличка црква, а са друге ондашње протестантске немачке кнежевине, учествовали су и Хрвати, одане слуге Хабзбурговаца. Хрвати су тада остали запамћени  у народном предању, али и у историјским изворима, по нечувеној свирепости. Убијали су одреда не само заробљене непријатељске војнике него и жене и децу, показујући слепу оданост Римокатоличкој цркви и Хабзбуршком двору. Незапамћена хрватска свирепост најсажетије је  исказана у једном запису уклесаном у камену само једном реченицом: „Сачувај нас, Боже, куге и Хрвата.“

Сто година касније, од 1741. до 1745. године, Хрвати су поново ратовали у Европи, чинећи, као и у Тридесетогодишњем рату, нечувене злочине. Војску, близу две хиљаде славонских хајдука, разбојника и пустолова, окупио је похрваћени Немац, барон Фрањо Тренк, и са њима се, за рачун Римокатоличке цркве и бечке круне, и у Шлеском рату борио против протестаната и пруског краља Фридриха Великог. Своје војнике Тренк је звао пандурима. У ратовањима око Рајне хрватски, славонски пандури имали су војничких успеха, али  и ту се испољила њихова свирепост према цивилима. Хабзбуршки двор доделио је Тренку чин пуковника, а његову јединицу устројио по правилима аустријске војске, давши јој назив Тренкова пандурска регимента.

 

[restrictedarea]

42. ДОМОБРАНСКА ДИВИЗИЈА Свирепост, основна карактеристика хрватских војника који су, под заставом Хабзбурговаца, у седамнаестом и осамнаестом веку ратовали у Западној Европи, исказала се и у Србији почетком Првог светског рата. Борбеност и расположење хрватских војника у предстојећем рату најавиле су демонстрације које су, после атентата на престолонаследника Фердинанда, уследиле по многим аустроугарским градовима у којима су Хрвати били већина, а међу тим градовима истицали су се Загреб и Карловац. Хрватског гнева било је и по градовима Босне и Херцеговине. Светина је урлала улицама, позивајући на освету и рат против Србије зато што су Срби, тако се узвикивало, убили њихово сунце, њиховог цара. Историчари су забележили да су од укупног броја војника који су у августу 1914. године кренули на Србију готово половину чинили Хрвати и Словенци. Са највећим жаром против Срба је тада ратовао 13. загребачки корпус у чијем саставу је била 42. домобранска дивизија. Историчари помињу да је као ратник 10. чете 25. пуковније те јединице, која је ускоро добила име „Вражја дивизија“, ратовао и био одликован и Јосип Броз. Као аустроугарски војник, што је и сам саопштио у својим мемоарима, на Србију је тада јуришао и Влатко Мачек.

Сачуван је велики број сведочанстава која говоре да су Хрвати, у униформама аустроугарских војника, најжешће јуришали на Србе у Церској бици, на Мачковом камену и у Колубарској бици. У то време Хрвати су ушли у више српских пограничних места као што су Лешница, Шабац, Обреновац, где је војницима била дозвољена одмазда. Хрвати су понављали оно што су чинили у седамнаестом и осамнаестом веку у Западној Европи, убијали су и вешали српске цивиле и пљачкали њихову имовину. О тим злочинима сведочио је Арчибалд Рајс. Сачувани су и бројни документи и фотографије на којима су вешала са Србима. Око вешала су аустроугарски војници, од којих су већина били Хрвати. У новој југословенској држави, коју су својом крвљу створили Срби, тим злочинцима је опроштено. А официри Хрвати, који су командовали војницима који су чинили злочине, масовно су примани у нову југословенску војску. Многи од тих официра, у време Другог светског рата, ставили су се под стег немачког нацизма и ступили у војску фашистичке Независне Државе Хрватске.

Непуне две деценије касније, у време Другог светског рата, Хрвати стварају, не једну, него две јединице које историја памти по имену „Вражја дивизија“. Као што су својевремено били најоданије присталице бечког, хабзбуршког двора, тако су Хрвати у време Другог светског рата прихватили Хитлера и немачки нацизам. Познате су сцене из априла 1941. године, када Загрепчани одушевљено дочекују Хитлерове трупе. Сличне сцене су се виделе и у Сарајеву. За исказану оданост Хитлер је обилато даривао Хрвате, стварајући им државу у границама о којима су они могли само да сањају, дајући им сагласност да физички истребе народе друге вере и расе. За кратко време побијено је на стотине хиљада Срба, десетине хиљада Јевреја, на хиљаде Рома.

 

ХРВАТСКО ГРОБЉЕ НА ИСТОЧНОМ ФРОНТУ Хрвати су 1942. године узвратили своме доброчинитељу Хитлеру. Отпремили су у немачку нацистичку војску хиљаде „драговољаца“, који су заједно кренули на Совјетски Савез. Хрвати су тада ратовали у немачким униформама и под немачком командом у две војне формације које су имале иста имена: Појачана хрватска 369. пјешачка пуковнија, која је ратовала у Совјетском Савезу, која је била у саставу немачке 100. лаке ловачке дивизије 17. армије, Групе армија „Југ“.  Појачана 369. пуковнија бројала је око пет хиљада војника. Хрватска је тада у Совјетски Савез послала и своје „зрачне“ снаге које су се састојала од десетак летачких посада са 17 авиона и стотинак нелетача који су били помоћно особље. Убрзо су хрватски „зракопловци“ заувек приземљени на руској земљи. Фашистичка Хрватска послала је тада и своју морнарицу на источни фронт. Последња, четврта група од осамдесетак морнара отпловила је Дунавом из Земуна према Црном мору 9. јануара 1942. године. На земунском пристаништу приређен им је свечани испраћај.

Као што сведочи хрватска штампа тога времена, а посебно лист „Хрватски народ“, хрватски „бојовници“ – пешадинци, „топници“, „зракопловци“ и морнари еуфорично су испраћани на Источни фронт. Испраћао их је поглавник Анте Павелић са свитом. У лето 1942. године на трговима, железничким „постајама“ и другим јавним местима у већим градовима широм Хрватске грмели су звучници који су преносили програм хрватског радија, говоре усташких главешина, новокомпоноване патриотске песме и похвале упућиване хрватским војницима и хрватском оружју на Источном фронту. Хрватски „складатељи“ већ су компоновали корачнице посвећене јунацима који су ратну славу стицали на Источном фронту. Колико се тај хрватски патриотизам свиђао  Хитлеру, најбоље сведочи податак да је Павелићу поклонио аутомобил сличан ономе у којем се сам возио.

Хрватски војници, укључени у немачке јединице, обукли су немачке униформе. Само су на једном од рукава имали шаховнице. Поново су прошли војну обуку, добили немачко оружје, а онда поново полагали заклетву, заклињући се овога пута Хитлеру. Испраћајући хрватске војнике на пут без повратка, сам Павелић је истицао, о чему је писао „Хрватски народ“, како је Хрватима указана велика част да учествују у стварању новог светског поретка и нове Европе на челу са Хитлеровом Немачком. Да би доказали колико цене хрватску оданост, Немци су Хрватима створили могућност да узму велики део ратне славе. Прилику за ратну славу пружала је Стаљинградска битка. Немачка врховна команда веровала је да  се рат „ломи“ у Стаљинграду. Појачана 369. пјешачка пуковнија упућена је на ово ратиште.

Пре него што је доспела до Стаљинграда, Појачана 369. пјешачка пуковнија прошла је кроз многа украјинска и руска села и градове. Легионари, све саме усташе, понављали су злочине које су чинили над Србима у Независној Држави Хрватској, одреда су клали цивиле, силовали жене, палили и пљачкали села. У Харкову су убили око четири стотине цивила. Та суровост запрепастила је чак и Немце који су јединицу својих хрватских сабораца назвали „Вражјом дивизијом“. То исто име, независно од Немаца, хрватској пуковнији дали су и Руси.

Средином августа 1942. године почела је Стаљинградска битка. Хрватски легионари пришли су Стаљинграду иза немачких тенкова између села Језеровке и Орловке. У град где их је, на простору између фабрике трактора „Црвеног октобра“ и Мамајевог кургана, дочекао пакао, смрт је немилице косила. Иза својих положаја, ширине од свега осам стотина метара, хрватски легионари формирали су своје војничко гробље, које се муњевито пунило. Гробови су се ређали као у војничком строју. Војници су тешко психички подносили стање у којем су се нашли, испред њих Црвеноармејци иза бетонских зидова фабрике „Црвени октобар“, а иза њих гробље, што је изазивало очај и недисциплину. Крајем септембра 1942. године, када је јединица била преполовљена, на стаљинградско бојиште долази и Анте Павелић са товарима медаља. Први командант Пуковније, пуковник Иван Маркуљ, успео је немачким командантима да докаже да се разболео, па је послат на лечење. Ускоро је на његово место дошао нови командант, потпуковник бивше југословенске војске Иван Павичић. Али и он је од самог почетка тешко психички подносио стање у којем су били последњи остаци Појачане 369. пуковније, којој су  из Загреба немилице стизале похвале и ордење које није имао ко да прими. Убрзо је број гробова у хрватском војничком гробљу увелико надмашио број живих војника. Са бојишта је покушао да побегне командант Павичић, али су га Немци ухватили и стрељали. Пуковнија се убрзо свела на неколико стотина војника. За новог, трећег по реду, команданта именован је бивши потпуковник југословенске војске Марко Месић, стриц чувеног хрватског политичара „еуропљанина“ Стјепана Месића. Он је командовао патрљцима „Појачане пуковније“ од 13. до 31. јануара 1943. године, када је пуковнија престала да постоји.

Како је било извесно да ће се „Вражја дивизија“, Појачана 369. пуковнија, углавном преселити у војничко гробље хрватских војника у Стаљинграду, Немци су одлучили да у Немачкој формирају једну нову јединицу, другу 369. дивизију, чији су војници искључиво били Хрвати, а Немци командни кадар. Ова дивизија устројена је по правилима немачке војске и носила је, разуме се, немачке униформе. Састојала се од два пешадијска и једног артиљеријског пука, и осталих дивизијских делова. Било је планирано да дивизија крене на Источни фронт, али пошто су се прилике у Независној Држави Хрватској погоршавале, јачале су устаничке антифашистичке снаге, одлучено је да се ова јединица упути у Хрватску да покуша да угуши устанак. Хрватски војници у немачким униформама и овога пута нису мењали ћуд, чинили су велике злочине, па је и ова  хрватско-немачка јединица понела озлоглашено име „Вражја дивизија“.

Још нису процурели подаци о томе како се понашају хрватски војници који у оквиру НАТО-а ратују на афганистанском ратишту. Још нема потврда да су у бројним злочинима над афганистанским цивилима и они учествовали. Али, има још времена за такве вести. Американци добро знају за то хрватско својство и вештину да се вежу за моћног савезника. Знају Американци да су савремени хрватски војници спремни да чине све оно што су чинили Тренкови пандури или „бојовници“ из три претходне „Вражје дивизије“ који су верно служили Хабзбурзима, а потом Хитлеру. Због тога су и учествовали у стварању садашње хрватске војске, коју сада јачају и наоружавају. Од таквог наоружавања имају разлога да стрепе пре свега Срби, али и муслимани, Италијани, па и Мађари.

Месићи

Конвертитство, притворност и слугерањство одлике су многих хрватских политичара и војних старешина, а те особине најсликовитије „красе“ официра Марка Месића и његовог синовца, политичара Стјепана Месића.

Током своје војничке каријере Марко Месић је полагао војничке заклетве краљу Александру Карађорђевићу, Анти Павелићу, Адолфу Хитлеру, Стаљину, и на крају Јосипу Брозу. Носио је униформу војске Краљевине Југославије, затим хрватске Павелићеве војске, немачке Хитлерове војске, онда кратко опет бивше југословенске војске, затим Црвене армије и на крају Југословенске народне армије Јосипа Броза.

Априлски слом 1941. године затекао је Марка Месића као артиљеријског официра поражене југословенске војске. Он ускоро мења униформу и постаје „часник“ војске Независне Државе Хрватске, а онда се почетком 1942. године добровољно јавља у Појачану хрватску 369. пјешачку пуковнију где је командовао „топничким одјелом“, када облачи униформу Хитлерове војске и одлази на Источни фронт и учествује у Стаљинградској бици. Пред сам слом, почетком 1943. године, Хитлеровци Марка Месића постављају за новог команданта Појачане хрватске 369. пјешачке пуковније. Он се ускоро, са неколико стотина својих сабораца, предаје Црвеној армији, која од преживелих усташких легионара и других Југословена који су се тада затекли у Совјетском Савезу формира „Одред југословенске војске у СССР-у“. Совјети за команданта ове јединице, која је устројена по правилу службе бивше југословенске војске, именују потпуковника Марка Месића. Затим сви војници на челу са Месићем похађају политичке курсеве преваспитавања, где се упознају са марксизмом и лењинизмом. У новој јединици заведена је нова дисциплина. А да би завео ред Марко Месић је без оклевања стрељао више својих недисциплинованих сабораца, бивших усташа, са којима је у Стаљинград дошао из Хрватске. У октобру 1944. године ова јединица са совјетским трупама стигла је на тло бивше Југославије, где је прикључена Југословенској народној армији. У међувремену се Марко Месић сусрео и са Јосипом Брозом Титом, који му је признао официрски чин и именовао га за предавача у Артиљеријској школи Југословенске народне армије.

Јосип Броз се 1944. године уселио у краљевски Бели двор на Дедињу. Из тога времена је рупа на Христовом челу, на фресци на великом своду у дворској капели Светог Андреја Првозваног на Дедињу. Тврди се да је метак у Христово чело испалио Марко Месић.

Сличан животни пут, пун конвертитства и разних мена, прошао је и синовац Марка Месића, Стјепан Месић. Животни пут је започео као скојевац и левичар, да би 1971. године постао „маспоковац“ и прихватио политичке погледе и моралне вредности Павелићевог усташтва. Био је, у време разарања југословенске државе, један од најближих сарадника Фрање Туђмана, а у Хрватској демократској заједници заузимао је високу функцију генералног секретара. У то време исказивао је велику мржњу према Србима и спроводио усташку политику. Био је последњи председник Председништва СФР Југославије и тријумфално је саопштио да југословенска држава више не постоји. Затим је био и председник самосталне Републике Хрватске где се залагао за модерне европске вредности. Запад га је прихватио као убеђеног демократу и Европљанина.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Avatar

    Gospodine Bajicu nisu nama krivi hrvati, krivi smo mi sami Srbi. Oni bar znaju sta hoce a gde smo mi? Ratovali smo u svim bivsim republikama, nismo se tukli jedino medjusobno. Na tom istocnom frontu u drugome ratu kod Staljingrada nije bilo jedinica iz Srbije i Bugarske, tu vezanost sa Rusima i Hitler je postovao. Nazolost ovi ,,nasi,, to nepostuju. Kako da pravite jaku Srbiju kada pola Srba nece da budu Srbi. Kakva smo mi drzava kada u vladi sede ljudi sa dvojnim, trojnim i vise drzavljanstva. Sta su oni???? Zastitnici Srba i nnjihovih interesa???? U to nebih poverovao ni kada sam bio mladji a ne sada. Hrvati su ,,svirepi,, samo onoliko koliko smo mi Srbi glupo i sentimentalno bolecivi. Zasto Milosevic nije sravnio sa zemljom Zagreb i hrvate a mogao je??????

  2. Avatar

    Ма какво обнављање? Никада је нису ни укинули! Зар то бар сада није јасно? То је требало бити јасно још давно, давно, па би мање страдања било! Очито је да брзо заборављамо и то скупо плаћамо!Као да нам је историја “шпанско село”.

  3. Avatar

    Jos od vijetnamskog rata postoji termin “vojni manekeni ” . Ovi na slici mi bas tako nekako deluju… A po boji uniforme ovog prvog (pustinjska varijanta ) ja bih mogao da zaklucim da se oni zapravo sremaju da u okviru NATO-a idu u Avganistan…

  4. Avatar

    Sve gore navedeno nam je odavno poznato, al ŠTA IM VRIJEDI kad su spali ispod 11 % u BiH sa tedencijom daljnjeg pada, a i u samoj Hrvatskoj polako nestaju. Na našu žalost, ako ubrzo nešto ne promjenimo, i mi ćemo nestati. Zanimljivo da oni nikad nisu ratovali na strani slabijeg, što je u suštini mudrost.

  5. Avatar

    “Боље рат него пакт”Историја каже ако је тачна даје те демонстрације 27 марта 1941 покренула Енглеска обавештајна служба.Занимљиво да је и Тито тада дошао у Београд,зашто те демонстрације нису подигнуте у Загребу нетреба бити паметан да се нађе одговор.Али већ у априлу немачки тенкови су дочекани са цвећем а Београд је сурово бомбардован.Дасмо остали доследни пакту неби били бомбардовани од стране Немаца а верујем да неби било ни крваво грађанског рата ни Јасеновца итд… Погледајте историју 90 година Немачка се ујединила пао је Берлински зид и долази до распада Југославије.Иза Хрвата и Словенаца за које мислим да су националисти али нису ШОВИНИСТИ ко хрвати стаје моћна Немачка и Ватикан.Политички новчано су стали иза нјих и сваког које против Србије.Зато време превртљиви Енглези су пустили Србе низ воду.Хрвати су најпаметнији политички гледано,мудри ,перфидни…Ево пример:1918 су иако били уз Аустроугарску пришли и основали краљевину СХС даби већ 1921 тражили да се оцепе.1941године одма пришли већином Хитлеру и Немачкој даби 1945 када је Немачка поражена пришли опед заједници братској Југославији????Тих 5 година су направили чис и невиђен ГЕНОЦИД према Србима преко којег су СРБИ прешли зарад браства.Штаје 1990 година ако није исто као и 1941 разлика је само што је оно био рат светских размера а овај у оквиру једне државе на балкану и грађански.Уз подршку Немачке и за мене невероватно Енглеске и Америке оно што није побијено у Хрватској и логору Јасеновац је протерано из нје и то око 250 хиљада српског живља.За цивиле без оружја у збегу који су хладнокрвно убијани нико није одговарао.Гебелсовска пропаганда је то оправдала и Хрватску увела у демократску ЕУ???у којој сад несме ништа да посећа на оно мало срба штоје остало па им садеа смета и ћирилица…. јер морају и њу да протерају јер србаса 35 % су свели на 5% што ји и био план…Врло су политички мудри и превртљиви а српској наивности никада краја……

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *