Почетна / Култура / О ванземаљцима и људима

О ванземаљцима и људима

Поводом 70. филмског фестивала у Венецији

Пише Владислав Панов

Утисак је да су у оном делу који је претендовао на награде, теме јубиларне „Мостре“ – Венецијанског филмског фестивала – ове године биле блиске истини и скоро у потпуном „износу“ европске, независне од американизације европског филма

Симболично и буквално овогодишњи се Филмски фестивал у Венецији бавио ванземаљским и овоземаљским темама, ликовима и односима. Отворио га је холивудски СФ-спектакл специјалних ефеката у извођењу мексичког синеасте Алфонса Куарона, „Гравитација“, са холивудским суперзвездама присутним у филму (Џорџ Клуни и Сандра Булок), али и на „Мостри“.

Учинак легенде Бертолучи  Филм говори о изгубљеним Земљанима у свемиру који се свим силама боре за опстанак. Отуд симболика. Наш свет данас чини се више него икада изгледа и понаша се као да се затурио негде у дубоком и мрачном свемиру, изгубљен и туробно препуштен себи док се његови житељи безнадежно боре за опстанак. Филм је, авај, био приказан ван конкуренције, па је остао без, по некима сасвим заслужених, награда. Ванземаљци, прецизније Ванземаљка у лику и телу очаравајуће Скарлет Јохансон, роје се и у СФ-мелодрами „Под кожом“ која јесте била у главној конкуренцији, али не и призната као материјал за награде. Венецијански је фестивал ове године био под вођством једине живе легенде италијанског филмског гламура, Бернардом Бертолучијем, на позицији председника жирија отвара очи о времену у којем живимо. Теме фестивала су ове године биле врло живописне, блиске истини и скоро у потпуном износу европске и независне од американизације европског филма, бар је такав утисак у оном делу који је претендовао на награде. Бертолучијево присуство се показало веома важним за ову функцију. Али захтевала је тако некога и прилика с обзиром на то да је ове године прослављено седам деценија функционалне егзистенције овог фестивала, који је као и свака времешна дама успешно сакрио године и искуство иза црвених тепиха, суперзвезда, медијске помаме за славнима и остале шминке.

Вероватно је ипак занимљивије што је ексцентрични Бертолучи одлучио да са својим колегама из жирија начини преседан у историји „Мостре“, прогласивши најбољим документарни, а не играни филм. Тако је овогодишњег „Златног лава“, који и даље претендује да доказује врхунски квалитет, освојила социјална доку-драма „Сакро ГРА“ искусног Франческа Росија. Његова је новореалистичка филмска проза о животу на маргини, на аутопуту који обилази све путеве који воде у Рим, толико загрејала срце Бертолучија да је овај великодушно инспирисао колеге да баш тај рад препознају као најбољи. Ништа мање великодушан није био ни када је реч о грчком филму „Мис Вајленс“ („Госпођица насиље“), чији су кадрови такође тематски одважно пионирски у отварању нове странице социјалног реализма актуелног европског филма. Прича о насиљу, сексуалном злостављању и породичној девастацији унутар савремене грчке фамилије соучене са екстерним и интерним потпуно несавладивим проблемима, био је одлучујући залог за „Сребрног лава“ за најбољу режију. Неке од еснафских и критичарских хвалоспева, препознавања и награда добили су и други социјално-политички и породично оријентисани филмови чије је већ само присуство у програмима фестивала било експлицитно програмско, па и политичко опредељивање организатора.

 

Ангажоване теме и идеје  У оваквој концепцији реализма и политичког подилажења наравно да су профитирали они чија су политичка бојења и ставови увек актуелни, као, рецимо, филм о конфликтном животу на Блиском истоку („Витлејем“) или бугарска драма „Отуђеност“ чија је потресност у идеји да уопште постоји тако посрнули човеколики гмизавац који се пословно окренуо трговини бебама. Низ других, занимљиво у већем броју младих аутора, чак и потпуних почетника, којима су ове године широкогрудо и у великом броју врата „Мостре“ била отворена, бавио се слично ангажованим идејама и темама. Велики је јубилеј, тако, испраћен са пригодно дубоким темама и још већим храбростима и одлучностима да се оне изнесу, покажу и препознају од најширег круга филмофила. Уз уобичајени џет-сет циркус, и дашак италијанског слатког живота на ривијери, поменуте теме су, иако сасвим ненамерно, још више одскочиле и добиле на значају. Да ли ће бити све то довољно да се устоличи неки нови концепцијски тренд или барем фестивалски обичај као формула поштења избора и храбрости да се у истински посебним, одважним и оригиналним ауторима, макар они и немали прихватљива имена и терет величине, пронађу заслужни победници. То раније није био случај ни у Венецији, а ни било где другде. Или ако и јесте било је то само спорадично, политички калкулантски или изнуђено од тренутка. Занимљиво је и да је остао утисак да је фестивал ове године у том свом великом јубилеју добио ретки склад између светлуцаве гиздавости својих „веома важних гостију“ и оних чија имена ником не значе, али дела имају супстанцу да одушеве. Ништа мање се уосталом и није могло очекивати од тако дубоке зрелости једног фестивала и његових разоружавајуће угледних, искусних и талентованих организатора и селектора.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *