Нова „свадба слонова“?

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Нервоза очекиваних победника, и могућност поновног успостављања велике коалиције: дебакл либерала, и без тога озбиљно уздрманих (а јединих) коалиционих партнера Ангеле Меркел на покрајинским изборима у Баварској (нису успели да уђу у парламент), учинио је исход предстојећих избора за Бундестаг (22. септембра) драматично неизвесним

Хоће ли немушти гестови прстима двоје политичких тореадора у изборној арени, Ангеле Меркел и њеног изазивача, социјалдемократског кандидата за савезног канцелара, Пера Штајнбрика, утицати на коначан исход похода на Бундестаг?

Ако се то и не деси, остаће чињеница да су ти гестови, Ангелин дубоко промишљен и простудиран од стране њених изборних „режисера“, Перов спонтан и (можда) непромишљен, били, сасвим неочекивано, „гласнији“ (медијски и на друштвеним мрежама веома експлоатисани) од прилично нечујне и бледе кампање, коју приличан број Немаца, не превише заинтересованих за политику, готово није ни приметио.

 

ГЕСТОВИ И ПОРУКЕ Реч је о гестовима којима би се и сам Фројд, трагом (еротизованих) симбола у мушко-женским односима, вероватно, позабавио: „равностраним троуглом“ који су направили палчеви и кажипрсти Ангеле Меркел, и провокативно подигнутим средњим прстом Пера Штајнбрика.

Први, Ангелин, који би требало да јој донесе „поене“, освануо је на огромним билбордима – највећи је онај, смишљено постављен на најпрометнијем месту, пред улазом у главну железничку станицу у Берлину – уз поруку да је „будућност Немачке у најбољим рукама“.

Други, Перов портрет с пркосно (његови политички противници кажу „непристојно“ и „саблажњиво“) подигнутим средњим прстом, који би, по неким аналитичарима, могао да му нашкоди, нашао се на насловној страници (тиражног) недељног магазина угледног минхенског дневника „Зидојче цајтунга“. Догодило се то у оквиру (сталне) рубрике у којој би (веома) познате личности требало да одговоре на конкретна питања без речи – гестом и мимиком. Штајнбрик се, на тај начин, „осветио“ критичарима који су му пребацивали да је у изборну кампању ушао трапаво, с „почетничким грешкама“ и промашајима.

Кандидати за најважнији положај у земљи – шеф државе је, практично, протоколарна личност, без права да се директно меша у политику – не бирају се, иначе, непосредно на изборима. Оно што ће се догодити два дана по изласку овог броја „Печата“, 22. септембра, јесте гласање за будући састав парламента (Бундестага), за странке које, тражећи поверење бирача, покушавају да прескоче његов „праг“, освајањем најмање (цензус) пет одсто гласова.

Од њиховог односа у парламенту, који одређују искључиво бирачи, зависи ко ће формирати владајућу коалицију (никад се, у послератној историји, најпре Западне, а потом уједињење Немачке, није догодило да власт добије само једна странка), ко ће се наћи на „клупама“ за опозицију, а ко пред вратима Рајхстага, старе, обновљене зграде у којој, после уједињења, заседа немачки парламент.

Парламентарни избори су и овде, међутим, веома персонализовани. Носе снажан печат партијских лидера и њихове сналажљивости да, у изборној арени, што упечатљивије „продају“ најефективније ставке из страначких изборних програма и – увек звучних обећања.

Све се, међутим, „врти“ око две велике странке (обе воле да се називају: народне), Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), у „пакету“ с њеном баварском „посестримом“, Хришћанско-социјалном унијом (ЦСУ), и Социјалдемократске партије (СПД).

Те две странке се, већ деценијама, смењују на власти, уз помоћ „млађих“ партнера, либерала (најчешће) или Зелених, при чему су они први (конзервативци) имали више успеха и канцелара: до сада пет, од Конрада Аденауера до Ангеле Меркел (Лудвиг Ерхард, Курт Кисингер, Хелмут Кол), док су „црвени“ (социјалдемократе) дале три канцелара, Вилија Бранта, Хелмута Шмита и Герхарда Шредера.

 

[restrictedarea]

ЈЕДНАЧИНА С ВИШЕ НЕПОЗНАТИХ Ко ће бити будући шеф владе (тренутно) најутицајније земље (не рачунајући моћну евроазијску Русију) на Старом континенту? До пре коју недељу рачунало се да је то „једначина с једном непознатом“. Садашња владајућа „црно-жута“ коалиција конзервативаца и либерала имала је, према демоскопским „налазима“ предност у односу на „леви“ (парламентарни) блок, социјалдемократа, зелених и – Левице. Сама Меркелова је, са своје стране, још убедљивије „водила“ у односу на њеног ривала Пера Штајнбрика.

Ситуација се, међутим, променила, посебно после телевизијског дуела Ангеле Меркел и Пера Штајнбрика: успешни министар финансија у њеној влади у време „велике коалиције“ (из првог канцеларског мандата Меркелове; сада јој истиче други, с либералима) био је пред камерама аргументованији и убедљивији од самозадовољне и самољубиве канцеларке, чије самољубље је „Шпигл“ (у броју од 9. септембра) представио (иронично) портретом „императорке“ на чијем (златном) раму, у дну, стоји „Ангела Велика“.

Истраживање јавног мњења обављено за потребе првог програма немачке (јавне) телевизије (АРД) показало је да блок левих странака (СПД, Зелени, Левица) има, први пут у последње време, благу (46 према 45 одсто гласова) предност у односу на блок конзервативаца (ЦДУ/ЦСУ) и либерала (ФДП). Довољно да унесе уочљиву нервозу у редове владајуће коалиције и учини, неочекивано, неизвесним коначан исход предстојећих избора. Последње истраживање института „Форза“, по налогу „Штерна“ и телевизије РТЛ, чији резултати су обелодањени 17. септембра, пет дана пред излазак на биралишта, показало је пат позицију између коалиционара (ЦДУ/ЦСУ плус ФДП) и опозиције (СДП, Зелени, Левица): 44 према 44 процента гласова.

Тако се над, доскора самоуверене, конзервативце надвила неочекивана опасност која је, кажу, посебно узнемирила наизглед ледено хладну Меркелову, чија странка је све „карте“ у изборној кампањи бацила на њу саму. Она је искључиви „адут“ конзервативаца, њихов „програм“, њихова „политичка меница“.

Ситуацију додатно драматизује чињеница да су се либерали (по Меркеловој, за сада, једини могући коалициони партнер), после шокантног пораза на покрајинским изборима у Баварској минуле недеље – освојили су свега 3,3 одсто гласова и испали из парламента! – наднели „над провалију“: велико је питање хоће ли и 22. септембра уопште успети да прескоче „праг“ и уђу у Бундестаг. У „Форзиној“ анкети либерали се налазе на самој граници, с једва (варљивих) пет одсто гласова.

Хватајући се као дављеник за сламку, руководство либерала је, после баварског шока, кренуло у жестоку кампању, коју ће, кажу, водити до „последњег даха“ и – секунда. У тој кампањи главна „ставка“ је покушај да се бирачи „прену“ (и преплаше) пред „великом опасношћу“ која се, по њима, неочекивано надвила над земљу: могућност да удружена левица, под црвено-црвено-зеленом заставом (социјалдемократе, Левица и Зелени) преузме власт.

Та упозоравајућа и „узнемирујућа“ порука је превасходно упућена бирачима конзервативаца, од којих би либерали да (буквално) позајме бар део гласова како би задржали главу „изнад воде“. Њихов нови слоган гласи: ко жели Меркелову (на власти) требало би „други глас“да уступи либералима. (У прилично компликованом немачком изборном систему, бирачи располажу са два гласа: први дају такозваним директним – поименице – кандидатима, а други страначким листама).

Руководство Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) реаговало је промптно и готово успаничено на покушај „позајмљивања гласова“: свака странка се бори сама за себе, кампања либерала је опасна игра ватром.

Руководство конзервативаца имало је, очигледно, на уму фатално искуство с покрајинских избора у Доњој Саксонији, који су одржани у јануару ове године. И тада је либералима „висило о концу“. Ударили су, као што то сада, у пет до дванаест чине (послаће ургентна и вапијућа писма на четири милиона домаћинстава!), у таламбасе. И успели: освојили су, сасвим неочекивано, 8,8 одсто гласова, спасили се од испадања из парламента, а цех читаве спасавања либерала платили су – конзервативци. С мањком гласова, који су отишли либералима, доживели су дебакл и – изгубили власт. Сада их хвата паничан страх да би нешто слично могло да се догоди и на изборима за Бундестаг.

 

АРОГАНТНО САМОПОУЗДАЊЕ С либералима који „тону“, Меркеловој се осетно смањују шансе да сачува власт. Конзервативци ни у сну не могу рачунати на освајање апсолутне већине, а погодног коалиционог партнера, који би могао да „прискочи“ уместо либерала, нема. То је главни разлог што се, дакако незванично и у потаји, већ барата с могућношћу нове „свадбе слонова“, неприродне (велике) коалиције традиционалних и љутих политичких ривала, конзервативаца и социјалдемократа. Она би, према тренутним предвиђањима, располагала апсолутном већином у парламенту – 64 одсто гласова – и потпуно маргинализовала опозицију. Ту, изнуђену, црно-црвену коалицију, Меркелова је водила у свом првом мандату.

Меркелова је, иначе, крочила у изборну арену веома самоуверено. Та њена самоувереност, која се, по „Шпиглу“, „граничи с ароганцијом“, није без покрића: ниједан немачки канцелар, сагласни су у томе аналитичари, није за осам година на најважнијем (политичком) положају у земљи, био тако моћан. Она влада сопственом странком с таквом сигурношћу какву, у најбољим данима, није имао ни њен дуговеки и (тада) неприкосновени лидер Хелмут Кол. Сви њени озбиљни и, чинило се, опасни страначки ривали (Роланд Кох, Кристијан Вулф, Фридрих Мерц) нестали су с политичке сцене. Као државник, Меркелова доминира европском сценом. На оној светској њен једини, „крајње неугодни ривал“ је, констатују немачки медији, само Владимир Путин.

Финансијски и дужнички удари, који су потресали, и још потресају Европску унију и еврозону, нису само поштедели Немачку. Она је у свим тим ломовима и профитирала: привреди иде добро, извоз је рекордан, незапосленост одавно није била тако ниска.

Према другима, „неустрашива“ немачка „челична леди“, која дели лекције свима, даје налоге, успоставља услове, некима и ултиматуме, плаши се једино – бирача. Они су, констатује „Шпигл“, њена „велика траума“. Панично се клони потеза и одлука који не би били дочекани одобравањем и аплаузима бирача. Месецима држи Европску унију у својеврсној „блокади“, одбијајући, у неким важним одлукама, да пружи сагласност из страха да то не би било добро примљено „код куће“. Њој недостају идеје и визије. Никад није имала храбрости да уђе у велике пројекте и подухвате – а да при том ризикује (високу) популарност. Све крупније потезе у време њене (осмогодишње) владавине повлачили су њени министри.

Тако се понашала и у изборној кампањи, прагматично, рутинирано, „као аутомат“, избегавајући да присталице суочава са „неугодним темама“. Главни аргумент Меркелове је – сама Меркелова. Њена главна порука гласи: ако ме изаберете, добићете још четири добре године.

Не малом броју немачких бирача та порука годи. Чини се, међутим, све мање. О томе говори чињеница да се и у „интересној сфери“ (њених) хришћанских демократа, десно од центра, јављају странке које „циљају“ на традиционалне, а незадовољне бираче конзервативаца, попут недавно „рођене“, наглашено евроскептичне Алтернативе за Немачку. Ова странка вероватно неће успети да уђе у Бундестаг, али би могла да „одломи“ добро парче „конзервативног колача“: отпор Бриселу је све уочљивији и међу Немцима.

 

ПРОРОЧАНСТВО ХЕЛМУТА ШМИТА Некад веома моћна Социјалдемократска партија (СПД) – свој врхунац је доживела под вођством Вилија Бранта – која је овог лета обележила заиста импресиван јубилеј, век и по постојања, тешко се извлачи из дубоке кризе после два узастопна изборна пораза. Овога пута је у поход на Бундестаг кренула предвођена не својим председником (Зигмар Габријел), што је, хијерархијски, уобичајено, него последњим из водеће „тројке“, Пером Штајнбриком. (У њој се, уз Габријела, налазио још и бивши шеф дипломатије Валтер Франк Штајнмајер).

Његовом избору за социјалдемократског кандидата за савезног канцелара „кумовао“ је Хелмут Шмит: „он то може“, рекао је у једном интервјуу. Успешни министар финансија из времена велике коалиције и мање успешан, пре тога, шеф покрајинске владе у Северној Рајни Вестфалији (преотимајући му власт, конзервативци су први пут освојили ту „црвену тврђаву“, коју су социјалдемократе с муком повратили тек пре две године), очигледно је поверовао у Шмитово „пророчанство“.

Штајнбрик је у изборну кампању кренуо срчано, али уз серију малера на самом старту. Његове политичке акције су се слабо котирале, све до већ споменутог телевизијског дуела с Меркеловом. Из тог дуела изашао је као победник, повећао сопствени рејтинг и рејтинг странке. Не, међутим, толико убедљиво да би са сигурношћу могао да рачуна на остваривање животног циља: освајање канцеларског трона.

Теоретски, да то оствари 22. септембра, шансе, истина, постоје. После телевизијског дуала с канцеларком, „пробудио“ је извесну наду код апстинената, иначе великог броја грађана који демонстративно не излазе на биралишта (има и оних који верују да би управо „неодлучни“ могли да одлуче исход предстојећих избора).

Математички, али по свему судећи само математички, блок левих странака би, поготово после драматично уздрманих либерала, могао да освоји већину, али не и власт: руководство црвених (социјалдемократе) се и сада (или: само за сада?) заклиње да нипошто неће у ортаклук (коалицију) са још црвенијима (Левица) партнером, тврдећи да је њихов једини циљ коалиција са – зеленима.

Саопштили су то и после баварских избора на којима ове две странке нису прошле славно. Зелени су чак били слабији него на прошлим покрајинским изборима, а СПД је „скочила“ за два процента.

Мало у апсолутном износу – 20 одсто од укупног броја гласова – али довољно да, пропагандно, демонстрирају нарасло самопоуздање. Успех је, у њиховој интерпретацији, оно што није (постало) пораз. Левица, иначе, никада није успела да уздрма неосвојиву тврђави ултраконзервативаца: Хришћанско-социјална унија (ЦСУ), која је у минулом мандату делила власт с либералима, опет је у недељу постала неприкосновени „газда“ у Баварској.

Мали су, међутим, изгледи да Штајнбрик, уз помоћ прилично ослабелих зелених партнера може засести на престо: и у табору социјалдемократа се, иако с тим, такође, нико од страначких првака јавно не барата, као једино реално решење изборне загонетке и неизвесности – привиђа велика коалиција.

Изгледи да дође до великих изненађења су мали, али су нека изненађења, ипак, могућа, упркос веома поузданим немачким „читачима и тумачима“ расположења јавног мњења.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *