Његошево дело и позориште

Пише Рашко В. Јовановић

„Горски вијенац“ у драмској обради и режији Раше Плаовића, приказан давне 1951. године, тим извођењем дефинитивно је потврђен као драмско дело, упркос томе што критичари и театролози и даље не оспоравају тврдњу Јована Христића да је десетерац  „крајње недрамски стих, спор и поприлично монотон, непогодан да изрази заоштрене сукобе и напетости којима се драма бави“

Требало је да прође нешто више од читавог једног столећа по објављивању Његошевог „Горског вијенца“ па да славно дело великог песника о којем је још Јован Скерлић написао да је „складна мешавина и драме, и епа и лирике“ буде освојено и на позоришној сцени. После покушаја да се „Горски вијенац“ игра у позоришту (1907. у Карловцима и 1903. у Новом Саду), за које је Скерлић у својој „Историји нове српске књижевности“ назначио да су прошли без успеха, тек 1951. године, у част обележавања стогодишњице великог песника приказан је „Горски вијенац“ у Народном позоришту у Београду, и то у драмској обради и режији Радомира-Раше Плаовића, који је у представи тумачио и главну улогу – лик Владике Данила. „Плаовићева обрада зацело није последња реч у постављању ‚Горског вијенца‘ на позорници, напротив, али је прва, прва за више од сто година, бар прва не промуцана, него и јасно и разговетно изговорена, и што је главно, она је реч Његошева“, констатовао је Хуго Клајн.

ДВОУМЉЕЊА И РАСПРАВЕ Шта је успоравало, да не кажемо ометало, постављање „Горског вијенца“ на позоришну сцену? Не би се могло рећи да су за то једновековно закашњење заслужни само позоришни прегаоци, јер је и међу књижевним теоретичарима и историчарима и те како било двоумљења и расправа о томе да ли је ово дело драма, посебно да ли је погодна за извођење у позоришту и шта би требало чинити у смислу прилагођавања текста за сцену. Заиста било је много различитих мишљења о том питању. Ако укажемо на став Јаше Продановића, према којем је Његошево ремек-дело „у драмском погледу убого сироче“, будући да нема ни радње, ни сукоба, ни заплета, онда морамо рећи да он у таквом виђењу није био усамљен. Милан Решетар, на пример, указује да је дело лишено јединства радње, узрочне повезаности делова и мотивисаности поступака, а Исидора Секулић је више пута истицала како „Горски вијенац“ није драма. Међутим, Божидар Ковачевић сматрао је да је јединство радње потпуно, као и да је мишљење о примитивности драмског облика у том делу – површно. Милан Богдановић оспоравао је таленат за поимање уметничког феномена онима који су тврдили да „Горски вијенац“ није драма, док је Раша Плаовић „осетио да је ‚Горски вијенац‘ драма у пуном смислу речи“. Наравно, све противречности у трагању за одговором на питање да ли је „Горски вијенац“ драма или није, односно може ли се у оригиналу извести на позоришној сцени или је за то неопходна драмска обрада текста долазе до израза и при свакој помисли да се ово дело постави на сцену. С друге стране, и сами позоришни практичари дуго нису имали нимало одважности да се прихвате приказивања једног неоспорно генијалног песничког дела, те је и то разлог што је чекало на извођење на професионалној сцени читаво столеће.

ДОСТОЈНИ ПРИКАЗ Данас је јасно да прва поставка „Горског вијенца“ на некој српској професионалној позоришној сцени, она у Новом Саду, у Српском народном позоришту, 8. фебруара 1902, упркос свему, није испунила сва очекивања позоришне (и не само позоришне!) јавности. За извођење текст је припремио Антоније Хаџић, пролог је написао Лаза Костић, а апотеозу као епилог Јован Живојиновић. Музику је компоновао Исидор Бајић, док је редитељ био Димитрије Спасић, који је улогу Владике Данила доделио Димитрију Ружићу, водећем протагонисти романтичарске глуме у нас. Тешко је и претпостављати како је изгледало извођење „Горског вијенца“ 1902. године у Новом Саду. Сигурно је да је игра глумаца била на високом нивоу. „Глумци су били проникнути уверењем да се овај пут ради о достојном приказу највеличанственијег песмотвора што га је икад српски ђеније испево, те су управо с пијететом настојали да ‚Горски вијенац‘ засја у што сјајнијем светлу на позорници“ – писао је Јован Храниловић у новосадском „Позоришту“. Али, „Бранково коло“ објавило је о тој представи „Горског вијенца“ у преради Антонија Хаџића приказ у којем пише и ово: „‚Горски вијенац‘ у овој преради нема ни онолико драматичности на позорници, колико је дајбуди има у самом спеву. На позоришним цедуљама стоји испод натписа ‚историјски догађај‘, али на позорници не видесмо никаква догађаја.“ Аутор приказа, који се потписао са Његошевац, потом истиче да се већина драмских актера на сцени појављује „тек промене ради, а без драматске и без узрочне свезе – а главари се не мичу са својих места, као да су онде приковани.“ Најзад, истиче како је Пера Добриновић као Војвода Драшко, једини покушавао да представи Црногорца!

Свакако да је Хаџић, приређујући текст, сачувао ток радње у делу, мада је скраћивао монологе и дијалоге и често убацивао музику. Глумачка интерпретација спева примљена је уз наглашавање бројних сценских и драматуршких проблема који су се појављивали у припремању овог значајног текста за извођење. Занимљиво је да је Српско народно позориште, приликом гостовања у Земуну током фебруара и марта 1902, приказало и „Горски вијенац“. Тој представи присуствовали су и многи Београђани, међу њима и Јован Докић, тадашњи управник београдског Народног позоришта. Нажалост, чињеница је да се ова представа „Горског вијенца“ у преради Антонија Хаџића и режији Димитрија Спасића, са тада најбољим глумачким снагама Српског народног позоришта у Новом Саду, није одржала дуго на позорници.

Како смо већ указали, требало је да прође подоста времена, па да се српско позориште одважи и приступи извођењу Његошевог дела за које се с правом сматра да представља синтезу читаве његове поезије. Тога посла прихватио се у београдском Народном позоришту Радомир Раша Плаовић и – успео како у драматуршкој обради текста и режији, тако и глумачки интерпретирајући лик Владике Данила. У том подухвату Плаовић је имао подршку читаве екипе сарадника у којој су били: Милан Богдановић, управник Народног позоришта, Милан Ђоковић, директор Драме, Хуго Клајн, редитељ, Љубиша Јовановић, првак Драме и Браслав Борозан, редитељ.

[restrictedarea]

„ОСВОЈЕН“ ЗА СЦЕНУ Нема сумње да се при свакој сценској поставци постављало питање представљања лика Владике Данила. Хуго Клајн у свом чланку „‚Горски вијенац‘ је најзад освојен за позориште“ (1951) мисли да је улога Владике Данила „од књижевних критичара и коментатора, поред све величине тога лика и поред тога што га је и сам Његош назвао ‚главном особом‘, јако прецењена. Његош је управо рекао, како је Матија Бан забележио:‚…(образовани свет) ће ми замерити да… владика Данило, који је главна особа, скоро ништа не ради… дело… испада му срећно више некаквим случајем него његовим напором. Ја сам опажам те мане…‘“ И даље Клајн са правом указује: „Његош је дакле опазио, осетио и признао да се владика Данило не понаша као ‚главна особа῾ једне драме. Но, ни та ‚мана‘ није настала услед омашке, него по диктату његовог уметничког инстинкта. У слици једног народа, слика, поступци, јади и радости једног појединца, па макар то био његов врховни поглавар и духовни вођа, не могу имати онај значај који има главни јунак ‚праве‘ драме (…) Међу свима као сам, он ипак није одвојен од својих Црногораца, него увек са њима, изнад њих само уколико стоји ‚на брду ак’ и малом‘, не на узвишењу теократе над ‚пучином‘, ни цивилизованости над варварством, него на узвишењу истинске просвећености и видовитости човека који се осећа одговорним за судбину свога племена.“ Пошто је истакао да Плаовић није више но што је неопходно акцентовао збивање и није од Владике Данила начинио „главну улогу“, те му је и замерено што је његов Данило „много више него што је требало личио на своје саплеменике“, Клајн истиче да је Плаовић остао веран Његошу и да у представи није дао један портрет у првом плану са безличном масом у позадини, него низ подједнако пажљиво израђених и окарактерисаних личности. При свему, констатује Клајн, Плаовићева обрада гледа се до краја напето и без замарања, „она и узбуђује и потреса; она снажно делује и оставља трајан утисак“. И још: „Важно је да је у обради сачуван дух ‚Горског вијенца‘, и монументална простота, и опора лирика, и хумор, лапидарност израза Његошева. За дивљење је с каквим је поштовањем и љубављу, како нежно и пажљиво и зналачки, иначе заиста плахи ‚Плаховић‘ узео у своје руке ту драгоценост, ту светињу и пренео је на позорницу.“

И заиста, извођење „Горског вијенца“ на сцени Народног позоришта 1951. године имало је обележје уистину велике представе. Поменимо и да су, поред Радомира-Раше Плаовића у улози Владике Данила, наступили и Живојин Петровић као Игуман Стефан, Љубиша Јовановић као Војвода Драшко, Миодраг Лазаревић као Вук Мандушић, Салко Репак био је Вук Мићуновић, а Добрица Милутиновић – Кнез Бајко…

У време супремације Југословенског драмског позоришта, које су отворено подржавали и форсирали сви нивои тадашње власти – почев од градске, преко републичке и, наравно, све до савезне, у време када су се смишљено протурале гласине о укидању драмског ансамбла Народног позоришта, јер је било потребно зграду најстаријег београдског театра препустити Опери и Балету, који су почели да стичу међународни углед, сјајно извођење Његошевог „Горског вијенца“ није било само врхунски уметнички чин, него и потребан и у прави час приспео аргумент против прикривених настојања да нестане најстарији београдски драмски ансамбл, који је имао и има најдужу континуирану делатност у Србији.

ДОСАДНО И СМЕШНО? У Народном позоришту у Београду до нове поставке „Горског вијенца“ доћи ће кроз тридесетак година. Крајем 1980. године, 16. децембра, у режији Виде Огњеновић, Његошево ремек-дело приказано је у адаптацији Борислава Михајловића-Михиза и Матије Бећковића. Драматург представе био је Жарко Команин, а лектор Душан Михајловић. Сценографију је решио Владимир Маренић, костимографске нацрте дала је Љиљана Драговић. Аутор избора музике био је Рајко Максимовић. У главним улогама наступили су: Данило Лазовић (Владика Данило), Мида Стевановић (Вук Мандушић), Михајло Викторовић (Сердар Вукота), Богић Бошковић (Кнез Роган), Петар Банићевић (Војвода Драшко), Марко Николић (Сердар Јанко), Бранислав Јеринић (Игуман Стефан), Милош Жутић (Вук Мићуновић), Љиљана Контић (Сестра Батрићева) и др.

Пошто је констатовао како је ова представа коначно одговорила негативно на већ деценијама постављано питање може ли се „Горски вијенац“ прилагодити позорници или не може, критичар Јован Христић пише: „Једноставно речено: било је досадно. Михиз и Бећковић испремештали су призоре из ‚Горског вијенца‘ како би од развучене наративности Његошевог спева створили какву-такву драмску градацију – и у томе су углавном успели: после кратке експозиције у којој видимо како црногорске главешине пушкарају и једу, после кола (хора) чији су стихови спретно подељени члановима једне црногорске породице, долази једна, па затим друга скупштина на којима драмска тензија полако расте да достигне врхунац у тужбалици сестре Батрићеве, па да се на Бадњи дан изврши истрага потурица и све заврши са преломљеним и већ пословичним џефердаром Вука Мандушића. – Док се овако прича, драма изгледа да је ту, надохват руке, али када се на сцени гледа, и са сцене слуша, нестане.“ Христић истиче да до тога долази из два разлога. Први, зато што је десетерац „крајње недрамски стих, спор и поприлично монотон, непогодан да изрази заоштрене сукобе и напетости којима се драма бави“. По Христићу, други разлог је због тога што се код Његоша већина реплика одмах претвара у мудре сентенце, односно пословице, изреке или максиме, а драмска лица међусобно се не могу оспоравати и разрачунавати пословицама – „једноставно зато што то на сцени не може, а да не делује помало смешно“. О самом извођењу Христић пише и ово: „У својој представи, Вида Огњеновић много се мучила да Његоша из разређеног ваздуха мудрих апстракција спусти на земљу црногорског живота и праве људске драме, али узалуд“. Пошто је констатовао да у овој представи ликова и улога није било, већ је било само рецитовања, истакао је: „Само је прича Војводе Драшка (Петар Банићевић) о његовим доживљајима у Венецији унела мало живости у бескрајна мудровања његових сународника, а монолози Игумана Стефана – које је Бранислав Јеринић говорио у великој традицији школе Раше Плаовића – имали су праве метафизичке узлете, међу толиким претенциозним и комичним.“

Са Христићевим критичарским ставовима и не морамо се у свему слагати, али остаје чињеница, када је реч о „Горском вијенцу“, да драмска обрада и редитељска поставка Раше Плаовића досад на српској позорници није надмашена. Видели смо једну и другу представу приказану у Народном позоришту у Београду и без дилеме можемо закључити да је Плаовићев поступак понудио позитиван одговор на питање да ли је то Његошево дело драма или није. Уз коришћење тековина и искустава модерног позоришта „Горски вијенац“, уверени смо, имао би и данас бројне захвалне гледаоце.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *