Почетна / Друштво / Нема земље за старце

Нема земље за старце

Пише Маријана Милосављевић

Уколико се остваре предлози ММФ-а да просечна српска пензија у просечној заради учествује са (свега) 43,3 одсто, просечан пензионер би у Србији уместо садашње пензије, која износи 22.000 динара, примио око 3.000 динара мање, односно око 19.000

Као што се бизнисмен решава вишка производа њиховом продајом по јефтиној цени или једноставно бацањем, да му се не би гомилале непотребне залихе, слично ће се ослободити и вишка радника – отпуштањем. Човек је ствар, и просто је чудо да се на ту чињеницу либералног капитализма већ нисмо навикли. Ова мантра се понавља и када се изађе из света рада у пензију. Када нам истекне рок употребне вредности, шта ће нас као старце, односно трајно сувишну, a најбројнију генерацију у будућности, чекати?

Оне које одговор на ово питање занима упамтили су приредбу под званичним називом „Србија се окреће економији“ (8. јула 2013) у организацији Пословног клуба „Привредник“, Савета страних инвеститора и Америчке привредне коморе. Пре свега због ретроспективног погледа у сопствену будућност првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића, који је изјавио: „Биће болних резова, и зар мислите да неће бити демонстрација кад изменимо Закон о раду, да их неће бити када реформишемо пензиони систем или кад окончамо реструктуирање неког предузећа? Наравно да ће их бити, али ми више немамо куд. Србија мора да иде напред, без обзира на то ко је у влади. Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ… Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило“, поверио се новинарима, уз поучну напомену да је за реформе у Србији потребна реформа свести и понашања.

 

МИНИСТАРКИНЕ СУЗЕ Сасвим другачије, и без јуначења, тронутост је пре две године (5. децембра 2011) демонстрирала у италијанском парламенту и Елзи Форнеро, тадашња министарка рада и социјалне политике. Није промовисала врлине живота са пуно ризика и неизвесности – једноставно је заплакала усред најаве болног пакета мера штедње, односно замрзавања свих пензија сем оних најнижих. На „Ју тјубу“ се може видети снимак који показује да је, некако, предосетила да ће оно што је хтела да каже, погодити све друге више него било ког представника естаблишмента: „Жао ми је. Радницима не можемо да дамо више новца. Једноставно, немамо више за повишице сваке године. Морали смо… и то је за нас било изузетно тешко, да тражимо од вас ову…“, застала је код речи „жртва“, и због суза није успела да заврши реченицу. Њено излагање морао је да доврши премијер Марио Монти.

До тада су Италијани одлазили у пензију са 60 година. Планом за смањење дефицита државног буџета за 30 милијарди евра, старосна граница за одлазак у пензију у Италији је подигнута на 66 година. За жене се старосна граница повећава постепено (од 2012. године на 62, а од 2018. на 66 година), док је за мушкарце подигнута одмах на 66 година.

Годину дана пре Италијана, француски Сенат је изгласао подизање старосне границе за одлазак у пензију са 60 на 62 године, а минимум година за стицање пуне пензије подигнут је са 65 на 67 година. У знак одговора, на протестима се широм Француске окупио рекордан број учесника – око 3,5 милиона људи (пре свих радника и студената). Овог маја Брисел је затражио од Париза да ове године отпочне реформу. У необично оштром тону свог одговора Бриселу, како је приметио АФП, председник Франсоа Оланд изјавио је да „Европска комисија неће диктирати Француској шта би требало да ради“. Додао је и да већ има предлог пензијске реформе, и да ће она бити спроведена у сарадњи са социјалним партнерима „праведно и одговорно“…

А шта нас чека? То нам још нико није објаснио јер се коалициони партнери нису договорили. Приметна је тенденција да сви заједно упиру прстом на моћни ММФ, у чије одлуке не сумњају и кога се, за разлику од својих грађана, не плаше.

 

[restrictedarea]

ПЛАН ММФ-а Понешто је, ипак, открила „Политика“. Лист сазнаје да ће најважнија новост у реформи пензионог система бити изједначавање старосне границе за одлазак у пензију жена и мушкараца, на 65 година (садашња старосна граница за жене је 60 година). Предложено је, такође, да се минимална старосна граница за оба пола повећа са 58 на 60 година, тако што би се од 2024. до 2027. године, годишње повећавала за пола године. И још: повећање законске старосне границе за одлазак у пензију на 67 година за оба пола постигло би се од 2023. до 2026. године, годишњим повећањем за још пола године.

Најзанимљивије је што ММФ предвиђа увођење пенала за превремени одлазак у пензију. За сваку годину ранијег одласка у пензију, она би се умањивала за шест одсто. Истовремено, каснији одлазак у пензију био би награђен – за сада, међутим, није прецизирано колико.

Светски финансијски полицајац боље се сналази кад удара пацке. Тако, уколико се остваре предлози ММФ-а да просечна српска пензија у просечној заради учествује са (свега) 43,3 одсто уместо садашњих 60 одсто, просечан пензионер би у Србији уместо садашње пензије, која износи 22.000 динара, примио око 3.000 динара мање, односно око 19.000. У ствари, предлог је да пензије падну испод 50 одсто просечне зараде, и да се на тај начин смањи учешће пензија у бруто домаћем производу, са садашњих 13, на очекиваних 10 процената. Није ни чудо што се властодршци плаше јер ће, ако пристану на ове услове, морати да обзнане да ће просечна пензија бити испод 200 евра.

Утешно је да још нема званичног папира о пооштравању услова за одлазак у пензију, и смањењу учешћа просечне пензије у просечној плати на 43 одсто. Потрошачка корпа већ у овом часу је, иначе, два и по пута већа од просечне пензије, а пет пута већа од најнижег пензијског износа. Пензионери, којима ново повећање пензија од 0,5 одсто стиже са октобарским чеком, примиће таман толико да могу да купе килограм грожђа више. Тренд обезвређивања пензија је видљив. А више од 400.000 пезионера прима чек који не прелази 12.898 динара. До просечног износа, од око 23.560 динара, пензију прима више од милион пензионера.

 

ПЕНЗИОНЕРИ И НЕЗАПОСЛЕНИ Многи су се изненадили када су чули да у Румунији има више пензионера него запослених, а чињеница је да и ми долазимо у исти положај. На једног запосленог у Србији долази 1,4 пезионера, а из буџета се за исплату пензија издваја око 50 одсто укупних средстава. Економски експерти хорски тврде да је наш пензиони систем неодржив. Можда би им овога пута и требало веровати, с тим што би се, ипак, пре рекло да није толики проблем у великом броју пензионера, већ у малом броју запослених. У Србији је све више градова у којима су пензионери бројнији од радника. Скоро у свакој трећој општини исплаћује се више пензија од плата, бележи статистика.

Слична ситуација очекује се и широм Европе. Због тога ће старосна граница за пензионисање у чланицама Европске уније бити аутоматски померана у складу са старошћу грађана. Према наводима Евопске комисије, то би требало да обезбеди да се „успостави равнотежа између дужине радног стажа и година проведених у пензији“. Према прерачунима Европске комисије, таквим повезивањем старосне границе и животног века расходи пензионог осигурања могли би да се смање безмало за половину. То је од великог значаја, с обзиром на неповољан демографски развој у земљама ЕУ. Поред тога, Европска комисија залаже се и за драстично ограничавање могућности за превремено пензионисање. Сви „неоправдани и неосновани прописи о превременој пензији“ требало би да буду укинути.

У 19 земаља Европске уније обим обавеза државе у погледу финансирања пензионих фондова је око пет пута већи него њихов заједнички бруто дуг, израчунала је „Европска централна банка“. Зато, узрок неког новог таласа светске финансијске кризе могу постати не толико дужничке обавезе држава, колико оне пензионе. У апелу земљама ЕУ главна препорука ће се односити на повећање броја година за одлазак у пензију. Документ, ипак, неће бити обавезујући. Данас у Европи, према подацима ОУН, више од петине грађана старије је од 60 година. До 2050. скоро 35 процената Европљана ће имати преко 60.

Убеђење да су пензије у Србији скромне мало ће ко покушати да оспори. Ипак, за разлику од развијених земаља, у Србији пун радни стаж није одрадила ни половина пензионера. Режимски медији су, зато, кренули у офанзиву, па се многи, сходно набројаним подацима, ових дана питају – да ли су наши пензинери заслужили и овако скромне пензије?

Србија од 2001. спроводи реформу пензионог система. По законима који су донети, држава би требало мање да дотира исплату пензија, али је проблем у томе што се они не примењују. У ствари, власти су претходних година дозвољавале да послодавци годинама не уплаћују доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, и у неколико наврата држава је из буџета уплаћивала „рупе у стажу“ за запослене, али у минималном износу. Повлађујући газдама, односно сумњивим „инвеститорима“, држава је довела пензионере у још већи проблем јер их сада сви прозивају као највеће расипнике буџета, иако би они то били у много мањем проценту да су постојећи закони спровођени.

Хрватска такође тврди да је њен мировински сустав у колапсу: само 15 одсто пензионера радило је пуни радни стаж. У Министарству рада и мировинског сустава већ су најавили повећање границе за пензионисање и жена и мушкараца на 67 година као готову ствар. За сада остаје још питање модела како, и у којем року ће то учинити. Чини се да ће формула бити истоветна нашој или је пак наша истоветна њиховој. Углавном, званично је потврђено да ће грађани у пензију тек са 67 година старости или 41 годином радног стажа. Као и код нас, државу оптерећује велики број инвалидских пензија и пракса прераног одласка у пензију. У пуну старосну пензију са 65 година живота и 42 године стажа отишло је свега 15 одсто грађана. Тај је просек у ЕУ око 60 одсто.

Дакле, иако нас наша елита и ММФ убеђују да смо међу најнедисиплинованијим у Европи и региону, просто смо златни у поређењу са овом суседном државом.

Код нас, наиме, у категорији запослених, која је најзаступљенија међу пензионерима, пре пет година је пун стаж одрадило 261.299 од 646.555 старосних пензионера (40,4 одсто). У прошлој години тај проценат се попео на 45,8 одсто, односно њих 324.744, од укупно 706.000, имало је пун стаж, објављују из Фонда ПИО.

Чињеница је, такође, да смо сиромашнији од Хрватске. У Србији пензије прима 1,7 милиона људи, а још милион живи од пензионерских примања јер немају посао. Систем државне пензије је одлично функционисао све док је однос радника и пензионера био изнад 4:1. Четворо људи је радило и издвајало за једног пензионера. Данас је тај однос у Европи у просеку 2:1, а код нас 1:1. У ствари много је горе, јер су не две, него три јединице права слика стварности. 1:1:1, при чему је последња јединица показатељ броја незапослених.

 

ПРИВАТНИ ЛОБИСТИ Све је више лобиста који инсистирају на радикалној реформи, која подразумева обавезно приватно пензијско осигурање. ММФ као да свесно превиђа чињеницу да у Србији нема могућности за тзв. други и трећи стуб пензијског осигурања (грађани сами себи уплаћују пензије), те да је ово што су уплаћивали Фонду ПИО једино од чега могу да живе.

У читавом региону, а не само код нас, људи су масовно злоупотребљавали и одлазили у инвалидске пензије. Зато је својевремено грчко Министарство здравља укинуло око 36.000 инвалидских пензија (готово сваку шесту), јер је откривено да су добијене на основу лажних доказа. Показало се да су чак и неки возачи регистровани као слепа лица, а било је и лажних случајева лепре. Заменик грчког министра здравља, Маркос Боларис, изјавио је да ће овом мером влада уштедети 110 милиона евра годишње, а још 120 милиона кад буде спроведена детаљнија истрага превара у сектору социјалне помоћи.

Некада је одлазак у пензију представљао стрес за новајлију. Обично зато што се многи људи тешко одричу своје друштвене и професионалне улоге. Најтеже им пада осећање да никоме више нису потребни. Ипак, мало ко ће данас рећи да се радује раду без права на заслужену пензију, односно толико удаљену да је њено очекивање нереално. Можда су се Американци најбоље уклопили у најновији тренд.

О подизању границе за одлазак у пензију размишља се и у САД-у, а чак четвртина Американаца очекује да ће се пензионисати са седамдесет или више година.

Истраживања су показала да 54 одсто запослених сматра да ће у пензију отићи између 60. и 69. године живота, док само седам одсто испитаника верује да би могли да се пензионишу пре шездесете године. Интересантан податак је и да 14 одсто Американаца каже да се никада неће пензионисати, и да ће радити до краја живота.

Пре две године Богдан Лисоволик, стални представник ММФ-а у Београду, одржао је предавање о избору реформи пензијског система у Србији. Као један од корена четири наша највећа проблема навео је „идеологију, односно чињеницу да су пензије, као и други облици социјалне заштите, дуго имале приоритет у систему друштвених вредности“. Употребљавао је прошло време. Да ли је прошло време међугенерацијске солидарности? Економиста Небојша Катић у једној од својих колумни је написао: „Плаћени економисти – пропагандисти данас за све оптужују државу и њено прекомерно трошење. Када се уведе режим радикалне штедње на свему, поготово на трошењу за социјалне функције или државне инвестиције, почиње неповратни процес демонтирања социјалне државе. Ова криза и њено свесно пролонгирање није ништа друго до тихо убијање модерне социјалне државе и смрт кроз хиљаду резова“. Власт и економисти су нам по том јединствени. Потребно је „само“ уравнотежити буџет, а то ће се постићи смањивањем јавне потрошње, замрзавањем пензија и замрзавањем плата у јавном сектору.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Šta reći,šta misliti,o vremenu u kome živimo.Mračno,suludo,nepojmljivo,normalnom,ljudskom biću.Pitam se,zar čovek postoji samo zato,da okusi svu gorčinu života,sav mogući jad i bedu vlastitog postojanja.Gospodin Vučić kaže:Znam svoj narod,znam kako ću proći,ali to se mora uraditi.U ime čega i koga?Kuda ide ovaj svet,a kuda mi idemo?Zašto sledimo taj put beznađa,surovosti,neljudskosti,ko nas primorava na to.Enormna zelja za profitom glasi,ubiti čoveka po svaku cenu.I,šta dalje,gde će se to zaustaviti.Koliko su moćni kapitalisti,njih je ipak manje,nego ostalog sveta.Zar će čovek ćutati i tiho umirati,mogu neki,ali neće svi.Nadam se,da po nekim prirodnim zakonima neće moći tako.Gde je ona lepa slika,deke,i,bake,dok šetaju sa unucima?Zar će ta slika nežnosti i ljubavi nestati?Zagospodarili su i našom verom, našom crkvom,zašto poštovani Patrijarh Irinej ne progovori?Patrijarh Pavle ne bi ćutao.Zar,kod nas američki sistem,nešto što se ne može imenovati.Odgovara lopovima,prevarantima,i bogatašima,ali ne i običnom čoveku.Zar da bi onaj smutljivac Čeda mogao da potroši 10000 evra za ženin rođendan?U,svakom vremenu se rode ljudi spremni da se bore protiv svih zala,hoću,moram verovati,da će tako biti i sada.Vučić mi nikako nije jasan,odakle mu pravo i moć da čini to što čini tako bezdušno,okorelo neljudski i ludački,još sebe pravda ,Bogom pozvan,da uništi svaki trag zivljenja u mučeničkoj zemlji Srbiji.Znamo,da ,Americi treba teritorija,bez nas -hoćemo li je dati,srbi moji uspavani?!Vučiću,vrati se na pravi put,naš ne njihov.Obećao si neki drugi put,a ne trnja i Isusovih muka.Niko nam ne učini ovo što nam čini Vučić i Dačić.Zar mislite da će vaša deca naći bolju sreću u nekoj drugoj zemlji,no što je,naša bogata Srbija,samo je nikada nisu vodili pravi ljudi,no lopovi koji su je opljačkali.Još treba da menjamo svest,da bi lakše upravljali nama.Naša svest je ukorenjena u nama,genetičkim zapisom,nakratko,može,ali na duže-nikada!Luna.




    0



    0
  2. Napolje MMF




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *