Почетна / Регион / Кадија тужио, кадија осудио

Кадија тужио, кадија осудио

за „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Осуђујућа пресуда официру некадашње ЈНА показује да Словенија, без обзира на право и доказе, и преко 20 година после осамостаљења наставља да се разрачунава и са Србима и са некадашњом заједничком државом

Окружном суду у Мурској Соботи крајем августа завршен је процес који је држава Словенија годинама водила против пуковника некадашње ЈНА Берислава Попова и генерала Владе Трифуновића. Иако су оптужени по истој оптужници (за наводни „ратни злочин почињен током десетодневног рата у Словенији 1991. године“), Попов је осуђен на пет година затвора док је ослобођен његов непосредно надређени – генерал Трифуновић. Оптужени су злодела, која су им стављена на терет, наводно скривили током продирања тенковске колоне из Вараждина према Горњој Радгони, и то пошто су словеначки органи дан раније на том граничном прелазу (после једнострано проглашене независности Словеније) преузели контролу над границом са Аустријом, што је било у супротности са тада важећим прописима. Зато је савезна влада, на чијем челу је био Анте Марковић, дала наређење за деловање војске. Попов је испунио команду коју је добио од старешина ЈНА, заузео граничне прелазе (тада још постојеће Југославије) према Аустрији и потом се, обавивши задатак – вратио у касарну у Вараждину.

СУМЊИВО СУЂЕЊЕ… Током борби са јединицама словеначке територијалне одбране (ТО) и полиције убијено је пет војника ЈНА, а 17 их је рањено. И Попов је за длаку избегао смрт јер је на њега пуцано док је преговарао са вођама ТО у Горњој Радгони; поред уха му је, по властитом сведочењу, прозујао метак, испаљен из правца словеначке ТО. На страни словеначких оружаних снага није било мртвих, али су у унакрсној ватри настрадала два цивила. Причињена је и материјална штета на објектима у самом граду, као и у бесцаринској продавници, у којој су се снабдели опкољени војници.
Словеначко тужилаштво је тражило да Попов, који је у време интервенције ЈНА код Горње Радгоне био командант 32. моторизоване бригаде, буде осуђен на седам, а Трифуновић на шест година затвора. Окружни државни тужилац Жарко Бејек, али и адвокат Берислава Попова (кога му је словеначки суд доделио „по службеној дужности“), већ су најавили жалбе на пресуду. Први због ослобађања Трифуновића, а други због неосноване осуде Попова.
Случај Берислава Попова боде очи и зато што је од свих 1.990 војника и официра, који су били упућени по задатку у Словенију, словеначко правосуђе до данас само у његовом примеру одлучило да је крив за „неселективно отварање ватре“ и за наводне злочине против цивилног становништва, јуна 1991. године. Да цео случај буде бизарнији, Словенија је оптужницу против Трифуновића и Попова подигла на основу – Кривичног законика СФРЈ.
Процес је од почетка изазивао подозрење, чак и у словеначкој јавности. Као прво, оптужница је, после много мука и преиначавања, подигнута тек 2008. године. Дакле, 17 година после наводног деликта. За то време је словеначко тужилаштво муку мучило да скрпи доказе и сведоке – за наводно највећи злочин који се догодио током десетодневних сукоба са јединицама ЈНА 1991. године. Рочишта су заказивана, па још брже отказивана. Актери су се мењали – како тужиоци, тако и судије. Исто и адвокати по „службеној дужности“, за које је Попов сазнавао са великим закашњењем, а ниједног лично није упознао. Све то време појма није имао шта му се уопште ставља на терет. Поврх свега, и Трифуновић и Попов су се све време налазили у Србији, недоступни словеначком правосуђу. Иако смернице Европског суда за људска права анатемишу суђења у одсуству оптужених, суду у Мурској Соботи то није била препрека. Што са собом повлачи нове сумње у непристрасност суђења.
Ни то није све. Словеначки суд се није држао ни прописане процедуре, па је оптужнице слао оптуженима на словеначком језику, на њихове кућне адресе у Србији, као да су Словенија и Србија још увек део исте земље – Југославије.
После тог „фаула“ Словенија се обратила српским органима путем међународне правне помоћи, па су оптужени, на основу свог разумевања оптужнице, дали изјаву, али испред српских органа. У којој су, јасно, негирали злочин који им Словенија приписује. То није сметало суду у Мурској Соботи да одбаци доказе и сведоке које је, на пример, предложио Поповљев адвокат. На крају је, после маратонског и необично вођеног процеса, произведена осуда која је уједно и једина пресуда за било какав ратни злочин почињен у Словенији. Пресуда није правоснажна, а адвокат Берислава Попова оран је да се бори све до Врховног суда Словеније. Попов је спреман да иде и до суда у Стразбуру. Како било, нема сумње да ће ова пресуда остати „мртво слово на папиру“, јер Србија, према сопственом Уставу, не изручује своје грађане другим државама.

[restrictedarea]

И ЗАНИМЉИВА ПРЕСУДА Пресуда је упркос томе занимљива, јер открива не само јаку накану словеначког судства да изнедри једну овакву пресуду, него и апсурдност оптужби које су сваљене на леђа двојице официра некадашње ЈНА. Берислав Попов је, наиме, осуђен због „неселективне ватре“, коју су наводно отварали припадници његове тенковске јединице, а та оптужба проистиче из „стручног мишљења“ које су пре 18 година написали др Дарко Луби, данас шеф Кабинета словеначког министра одбране Романа Јаклича, и Маријан Малешић, предавач на Факултету друштвених наука у Љубљани, иначе стручњак за „невојну безбедност“ (ма шта то значило). Мурскособотски суд је дозволио да се у доказни материјал уброји и изјава (давно покојног) Конрада Колшека, команданта 5. армијске области ЈНА са седиштем у Загребу, који је по дужности био одговоран за све војне операције у Словенији јуна 1991, све до своје смене. Генерал ЈНА Конрад Колшек (Словенац) је за Попова написао да је био „добро извежбан, бескомпромисан професионални војник“ који „политички има оштра становишта према Словенији која се жели осамосталити“; у закључку те опаске на тему Поповљевих политичких ставова, Колшек је додао да је Попов био „осветољубив и нетолерантан“. У истом даху је, међутим, записао и да је јединица пуковника Попова била „мала, али модерно опремљена, способна да у минути испали од 500 до 800 килограма експлозивне масе“.
Ако је тако, како тврди генерал Колшек, намеће се питање како то да штета у Горњој Радгони није била много већа, уколико су циљеви ЈНА стварно били цивилни објекти и цивилно становништво, како тврди оптужба?
Попову је та дилема доказ да није био осветнички настројен и да је био присиљен да узврати ватру јер је био опкољен, па је морао да одговори на противничка дејства која су угрожавала војнике ЈНА. Истиче да је поступио по наређењу војске, а које је гласило: „Ватру не отварати први… Пазити на правац гађања, штитити насељене крајеве и становништво.“
Занимљиво је и да Колшек, као највиши официр у командном ланцу ЈНА (у којем су испод њега били и Попов и Трифуновић), никада није био оптужен због свог учествовања у „агресији на Словенију“, штавише – од Словеније је добио чак и пензију. Приде су Колшекове речи о Поповљевим „политичким ставовима“ сада, „post mortem“, у мурскособошком суду употребљене против Колшековог некадашњег саборца и припадника исте армије. И све то упркос чињеници да су и словеначки сведоци, за које би се тешко могло казати да су непристрасни с обзиром на то да један ради у Министарству одбране, а други на државном факултету, проценили да је према „савременом међународном праву за кршења крив како онај који је спорно наређење издао, тако и онај који је наређење извршио“. Суд је пренебрегао чињеницу да Попов није издао наређење о „неселективном гађању“, већ је извршавао наредбе претпостављених, дакле и никада оптуженог Конрада Колшека, који би, да су тврдње Лубија и Малешича основане, захваљујући сопственој „командној одговорности“, први морао да одговара на суду у Мурској Соботи. А није.
Тужилаштво током процеса, а ни суд приликом (усменог) изрицања пресуде, нису понудили никакве кредибилне доказе којима би поткрепили тешке оптужбе. Необично је и да је суд, који је ем бирао адвокате одбране, ем игнорисао чињеницу да је оптуженичка клупа празна – уз све то одбацио све сведоке које је предложила одбрана, а као небитне за пресуду је проценио и друге важне чињенице, попут оне да су словеначке оружане снаге напале колону ЈНА усред насеља и тако изазвале реакцију војске. Делиоци правде у Мурској Соботи остали су слепи и на репортаже из домаћих медија које су откриле да су и словеначки цивили на војску бацали Молотовљеве коктеле (због чега су изгорели камиони ЈНА), о чему је „славодобитно“ извештавало и љубљанско „Дело“, са све фотографијама „хероја појединаца“. Суд је зажмурио и на чињеницу да су словеначки територијалци пуцали из кућа (цивила), као и са црквеног торња, а исто је прошла и чињеница да су два цивила страдала у унакрсној ватри између јединица ТО и ЈНА, па се чак и у оптужници признаје да се радило о кибицерима – „посматрачима сукоба“ који је тињао између словеначких јединица и ЈНА. Суд није у обзир узео ни чињеницу да је током истог сукоба страдало пет војника ЈНА (а седамнаест рањено) и да није страдао ниједан припадник ТО или словеначке полиције, што такође сведочи о томе која страна је била нападнута, а која је „бранила голи живот“, како је у свом исказу у Београду потврдио Берислав Попов.

ДВОСТРУКИ АРШИН Оба погођена цивила су била ненамерне жртве – један се бициклом довезао на пут, покренут радозналошћу, како би „изблиза“ пратио размену ватре, док је други подигао увис, према јединицама ЈНА, фотоапарат, који је митраљесцу у тенку личио на оружје… Факат је да ни тих жртава не би било да војска није била нападнута у насељеном месту од стране словеначких снага. Али то није била тема за словеначки суд. У пресуди коју је потписао судија Бранко Палетин, суд се послужио изузетно растегљивом интерпретацијом Женевских конвенција, на основу које би словеначке судије било када могле да осуде било ког војника било које армије због „залуталих метака“, „колатералне штете“ (убијених цивила), односно сваког поготка који није завршио у „легитимној мети“ (противничком војнику, у униформи). Уколико је описана логика мурскособотског суда правилна – зашто онда, на пример, словеначки органи нису оптужили Антона Крковича, десну руку Јанеза Јанше, који је наредио обарање хеликоптера „газела“ изнад Љубљане, за који се испоставило да је превозио само хлеб опкољеним војницима ЈНА, а у којем је страдао и Словенац Тони Мерљак? Ватра на тај хеликоптер ЈНА је јуна 1991. године отворена без икаквог разлога; хеликоптер није угрожавао никога, али је наређење за „отварање ватре на све хеликоптере ЈНА, без обзира на њихов положај“, свеједно потписао Јанез Јанша, тадашњи министар одбране у првој словеначкој влади.
Током суђења Попову и Трифуновићу је једину одмеренију реч изрекао Цирил Забрет, сведок оптужбе, закључивши да је „војни позив проклет“. Речено доказује и судбина Берислава Попова, кога већ деценијама прате пресуде судова, потом тешка правна борба, па рехабилитација… Да подсетимо, Попов је (заједно са Трифуновићем) осуђен и у Хрватској (јер се по мњењу хрватских судова превише, а обашка незаконито опирао хрватским снагама), а у Србији јер се наводно премало борио и сувише брзо дозволио повлачење 32. корпуса и 32. оклопно-механизоване бригаде из Вараждина, која је била одсечена од других јединица ЈНА. Последња пресуда је поништена, а Попов и Трифуновић у Србији рехабилитовани.
Наведена какофонија супротстављених пресуда је најбољи доказ да Берислав Попов није газио ратно право ни када је отварао ватру, ни када се повлачио, него се борио и радио онако како је у зависности од положаја и морао. Нема сумње да би, да је хтео, Попов и у Горњој Радгони, и касније у Вараждину, захваљујући снази тешког наоружања којом је располагао – сигурно могао да причини много већу штету. А није. Поврх свега, чак и Јанша у својим мемоарима, у којима исцрпно описује „недела ЈНА“ у Словенији, о Попову и „злочину у Горњој Радгони“ – не пише баш ништа. Разлог за то је успех Поповљеве бригаде да, упркос атацима и жртвама, 28. јуна 1991. запоседне гранични прелаз и да се 3. јула 1991, по наређењу загребачке команде, успешно врати у матичну касарну у Вараждину, што супротна (словеначка) страна никако није могла да представи као свој ратни успех.
Отуда је пресуда Бериславу Попову заправо ода неспособности словеначког правосуђа, које је поново доказало да о војном праву нема појма. Што није необично, јер је Словенија војно правосуђе укинула одмах после осамостаљења, а њени „стручњаци за националну безбедност“ сви одреда зависе и од државе, на чијим су јаслама. Таква је и накарадна „правица“ суда у Мурској Соботи: уместо да осуди оне који су одговорни за смрт пет голобрадих војника, два цивила и усуд седамнаест рањеника, осуђен је, због ненамерне смрти двојице цивила и „материјалне штете“ настале током унакрсне ватре, само командант нападнуте јединице. Ако има правде, ова пресуда неће постати правоснажна.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *