Почетна / Друштво / Кад правда чека „право време“

Кад правда чека „право време“

Пише Миодраг Зарковић

Иако је судски поступак поводом Татонове смрти окончан, што би требало да значи да су све значајне чињенице недвосмислено утврђене, још увек се не зна шта је тачно угасило живот младог Француза: да ли ударац (и чији, и где) или нешто друго, нешто што нема везе са самим навијачким обрачуном у којем је Татон несумњиво био жртва!

Колико год лично био тужан у овом политичком тренутку, Драган Ђилас тугује сам. Четири године уназад, међутим, могао је беспоговорно да нареди Београђанима да тугују заједно са њим. Управо је то и урадио 29. септембра 2009, када је, тада још релативно свеж на положају градоначелника, наредни дан, 30. септембар, био прогласио за Дан жалости у престоници.

Узрок те жалости била је смрт француског држављанина Бриса Татона, навијача фудбалског клуба „Тулуз“, кога је у језгру Београда – вели једна судска пресуда – мучки убила скупина навијача „Партизана“. Не би ли показао целом свету да Србија воли Француску онако како је она – каже један споменик – својевремено волела нас, Ђилас је становнике српске престонице приморао да ожале Татона онако како нико никада није ожалио нас.

У односу на то време, много се тога променило. Променила се, кажу, чак и власт. Па и градоначелник Београда: од пре неколико дана, то више није Драган Ђилас. Али, није се променила судска пресуда. Поменута скупина „Партизанових“ навијача и даље се налази иза решетака. Оволике „промене“ и „борба против корупције“ некако прођоше мимо њих, жртвованих онако како је Француска често жртвовала нас.

Због чега је то тако? Можда зато што, како рече један од бранилаца осуђених навијача (иначе функционер Српске напредне странке), још није време?

 

НИШТА СЕ НЕ ЗНА Када је реч о променама насталим у протекле четири године, понајвише су се променила сазнања јавности о догађајима који су исходовали Татоновом смрћу, и о судском поступку који је вођен у вези са тим случајем.

Најпре, испоставило се да много тога у ствари не знамо. Иако је судски поступак поводом Татонове смрти увелико окончан, што би требало да значи да су све значајне чињенице недвосмислено утврђене, још увек се не зна шта је тачно угасило живот младог Француза: да ли ударац, и чији, и где, или нешто друго, нешто што нема везе са самим навијачким обрачуном у којем је Татон несумњиво био жртва? То су све питања на која поузданог одговора нема, иако су у образложењу судске пресуде некакви одговори заиста понуђени на основу вајних налаза истражних органа.

Такође се испоставило да Татон није био обичан држављанин Француске, као што ни осуђени навијачи „Партизана“ нису обични држављани Србије. Татон је био навијач „Тулуза“, фудбалског клуба из истоименог града; Татон је био француски навијач; у ствари, то би морао да буде, тако би морао да буде представљан и описиван, барем у вестима у којима се за његове убице наводи само да су навијачи „Партизана“, док се за Татона подвлачи да је био француски држављанин.

Погледајмо како би изгледао обрнут пример: српски држављани усмртили француског навијача. Не иде, дабоме. Нема разлога да се они ките држављанством, а да се Татон огољава само као навијач. Исто тако је, онда, бесмислено и ово што српска гласила раде већ четири године: обавезно наглашавају да је покојни Татон био Француз, односно француски држављанин, док за похапшене Београђане искључиво – и при том погрдно, због одомаћеног призвука реченог појма – наводе да су навијачи, тј. припадници тог несносног, тегобног, срамотног слоја сваког, па и нашег друштва. Он је држављанин, а они навијачи! Наравно да су криви.

[restrictedarea]

ЗАБРАЊЕНА СВЕДОЧЕЊА Још једна ствар која се испоставила у међувремену, јесте да Стефан Величковић, један од похапшених и осуђених навијача „Партизана“, није уопште ни учествовао у тучи која је довела до смрти Бриса Татона. Штавише, Величковић није био ни присутан на Обилићевом венцу, попришту сукоба, већ му је управо у том тренутку, док су његови пријатељи навијачи сурово убијали француског држављанина, на сасвим другом месту полицајац узимао личне податке и писао казну за непрописно паркирање. Свеједно, Величковић је првостепеном пресудом осуђен на 15 година робије због саучествовања у убиству Бриса Татона, да би му у апелационом поступку, у којем је пресуда потврђена, казна била смањена на седам година.

Испоставило се, исто тако, да је Татон после навијачке туче био свестан, оријентисан, покретан и комуникативан. Таквог су га затекли припадници Хитне помоћи, који су стигли на лице места да га одвезу у болницу. Таквог су га и одвезли до Ургентног центра, у који је ушетао на сопственим ногама и у присебном стању, како смо такође сазнали. Исто као што нам је у међувремену речено да екипи Хитне помоћи која је преузела Татона није било омогућено да сведочи на суђењу.

Испало је и да су још две особе биле спречене да дају званичан исказ у суду: Светлана Бубања, која је телефоном и позвала полицију да јави да је младић – Татон – тешко повређен после навијачке туче, као и Драган Црепуља, радник гараже на Обилићевом венцу, који је ем видео како је дошло до повређивања Татона, ем му је први пружио помоћ. И Бубања и Црепуља тврде да Татона нико није бацио у провалију подно степеништа, већ да је у исту сам ускочио, ненамерно, када је бежао из навијачке туче. Њима двома, авај, није било дозвољено да у судници испричају оно што су видели, односно председавајућа судија није сматрала да су њихова сведочења битна за поступак против Татонових убица.

УСКРАЋЕНА ПРАВА Сазнали смо, све у свему, да су околности под којима се одиграла навијачка туча на Обилићевом венцу, тог кобног 17. септембра 2009. године, увелико другачије од онога како су биле представљене у први мах. Татона у провалију напросто није бацило 14 извршилаца: најпре зато што то није физички могуће, поготово не над тако уском провалијом у коју је Татон наводно бачен, а затим и зато што не постоји нити један доказ да се то заиста тако и догодило. Данас знамо да тужилаштво није успело да на било који начин повеже ма кога од оптужених и касније осуђених навијача са усмрћивањем Бриса Татона.

Могу ли се онда навијачи правоснажно осуђени за убиство Бриса Татона сматрати његовим убицама? Данас знамо да то баш и не би могло, ако ни због чега другог, а оно због тога што им је ускраћено једно од основних људских права: оно које им јемчи поштено и непристрасно суђење. Њих четрнаесторица, од којих је један и даље у бекству, а један чека да буде изручен Србији из Шпаније где је ухваћен у фебруару, поштено суђење нису имали, у шта се може уверити свако ко погледа документарни филм „Претпоставка правде“ Бориса Малагурског и Иване Рајовић, посвећен управо нечовечним пропустима, неправилностима и злонамерностима у судском поступку за убиство Бриса Татона.

Данас знамо – видели смо или се подсетили у филму „Претпоставка правде“ – да су размере тог намештеног судског поступка биле чудовишне, и да је у њему учествовало безмало цело друштво, тј. свако ко је пожелео да хитне камен на жртвоване младиће. Учествовао је и Томо Зорић, портпарол јавног тужилаштва, чије трагикомично појављивање у филму „Претпоставка правде“ показује да он у ствари благу представу нема о случају Татон, иако је ономад на сав глас, наоружан увереношћу некога ко је својим очима видео истину, претио ухапшенима да ће бити најсуровије кажњени. Учествовали су и небројени јавни делатници, првенствено политичари, од којих су неки, попут Ненада Чанка, у међувремену и сами исказали своју зверску природу каквим чином необузданог насиља, иако су ономад призивали малтене конопац за жртвоване навијаче „Партизана“.

 

МУК НОВИНАРА Ко, међутим, данас учествује у намештеном судском поступку? Где данас запиње, па правда и истина никако не успевају да испливају на видело?

Шта је то што спречава дневни лист „Информер“ да се монструозном природом суђења за убиство Татона бави дуже од неколико дана, колико је посветио овом случају почетком лета? Шта спречава остала гласила да се осврну на „нове“ околности и укажу на могуће злонамерности у судском поступку? Шта то усмерава врле српске новинаре да се темом скандалозног суђења „убицама“ Татона баве само у ретким приликама, обавезно онда када је СНС-у потребан какав политички уступак од СПС-а, странке чији се вођа и те 2009, као и данас, налазио на челу Министарства унутрашњих послова, одговорног за истрагу која је спроведена са онолико недопустивих пропуста?

Шта је, у крајњем случају, разлог због којег је, како је већ речено на почетку текста, један од бранилаца осуђених навијача незванично рекао да „још није време“ да се са највишег политичког места изда наређење да се наново испитају све околности везане за смрт Бриса Татона и притиске који су узроковали онако скандалозно суђење?

Управо је време оно што се бесповратно троши. Нарочито време жртвованих младића, који већ четири године труну по српским затворима, осуђени за нешто што, по свој прилици и према свим расположивим сазнањима, нису починили – при том, сви до једног спремни да одговарају за оно за шта јесу криви, а то није „кривично дело тешког убиства“ за које служе казну, већ „учешће у тучи са смртним исходом“, односно, у случају Стефана Величковића, прекршај погрешног паркирања.

Време? Тачно, није време. Оно је одавно прошло.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Po Đilasu,ne postoje srpski navijači,državljani Srbije,ali,postoje francuski državljani,i svake druge zemlje.Žalosna su shvatanja našeg identiteta,našeg očajnog ubijanja sebe,svega onog što jesmo,a jesmo,najzdravija nacija sa svih aspekata,najplemenitija,nacija puna ljubavi,za sve vrednosti sveta.Mi smo potomci Svetog Save,Nemanjića i posebni smo u svemu.Mi smo deca Dušana silnog,Mi smo potomci čestitoga cara-kneza,Lazara,koji izabra nebesko carstvo,i,nije tačno,da smo na Kosovu izgubili boj.To su priče bednih duša,koje poltronski služe tuđinu.Meni je žao mladog Tatona(zašto se to pošteno ne ispita)i svakom normalnom.Ništa se kod nas ne čini do kraja da bi se lakše manipulisalo,da bi se u datom momentu moglo iskoristiti za blaćenje svoje zemlje.Đilas je sam o sebi rekao sve.Za Tatona dan žalosti,moglo je u vreme De Gola,a sada je i Francuska poludela.Na dan sahrane predsednika Miloševića raznorazne vucibatine puštaju balone,oni su i dalje ostali to što jesu,sitne pokvarene duše,koje nisu mogle brisati cipele našem predsedniku.Vredi li trošiti reči za Đilasa?Izgled lica,ogledalo duše.Najbolji smo narod na svetu,ali nas je lako varati.Luna.




    0



    0
  2. Northern Picture Library

    Mene je još ondak šokirao naslov iz „ugledne“ Politike par nedelja po tragičnom događaju – „Ubice u bekstvu“, naslov koji pre ikakvog sudskog procesa zaključuje da su ta dva momka ubice. Koliko god da me boli taj tragičan momenat koji je sigurno mogao da se izbegne prisustvom jedne marice pored „Irish Pab-a“, još više me boli ignorancija „velikih boraca za svakakva prava“ i nabusit stav „gradjanstva“ koje je tada, onako praznoglavo, bilo spremno za najgori srednjovekovni linč izgrednika giljotinom na Trgu…Jedino me raduje što je to manjinska, nazadna Srbija, uzaludno uverena da je „pro-evropska“ i u tom svom istrpipovanom svetu će i skončati, onako besna, nezadovoljna, što nikada neće sprovesti svoje praznoglave budalaštine.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *