Почетна / Интервју / Јеромонах Климент /настојник манастира Прасквица код Светог Стефана/ – Шест векова манастира Прасквица!

Јеромонах Климент /настојник манастира Прасквица код Светог Стефана/ – Шест векова манастира Прасквица!

Разговарала Биљана Живковић

Према сачуваним списима, континуитет духовног живота у манастиру није прекидан пуних шест стотина година, као и служење Свете литургије, што је право чудо и дар“

Манастир Прасквица је древна светиња паштровског краја. Ове године обељежавамо шест стотина година од када је зетски господар Балша III Балшић Стратимировић издао повељу о градњи цркве Светог Николе. Међутим, историјски коријени ове светиње сежу много дубље. Народно предање је веже за 11. вијек и зетског краља Војислава. Манастир Прасквица се помиње и у Повељи српског краља Милутина и мајке му Јелене 1307. године. Повеља манастирска из 1413. није сачувана у оригиналу, већ њен препис на италијански језик (1439) и први је сачувани документ у старој архиви Окружног суда у Котору. Нажалост, првобитни  храм је  1812. срушен од стране француске војске, да би 1856. на сачуваним остацима руинираног храма била саграђена данашња црква која је већих димензија од претходне. Последња обнова манастира је била после земљотреса 1979. године. Обнова је трајала све до 1989. године. Трудом садашњег настојатеља архимандрита Димитрија Лакића који је поред манастирских обавеза имао и парохијске (опслуживао је три парохије), спасен је велики број драгоцјености, како из манастира, тако и из парохијских храмова. Програм јубилеја осмишљен је низом манифестација у сарадњи са СО Будва, „Градом театром“ и мјештанима. Поред централне прославе планиране за 14. и 15. септембар, већ је одржано низ манифестација; отварање „Града театра“ са представом поводом двије стотине година од рођења Петра II Петровића Његоша, чиме су повезана два јубилеја, вече Виде Огњеновић која је на сцену поставила Причу о монаху Јегору, концерт хора „Обилић“ – каже јеромонах Климент, говорећи о манастиру Прасквица и обележавању великог јубилеја – шест векова постојања ове светиње.

Манастир Праскица има вредну ризницу! Шта бисте издвојили од сачуваних драгоцености?

Једна од драгоцјености ове светиње је збирка икона, црквених утвара, ношњи, старог оружја… који су свједочанство њене историје и Паштровића. Риjетко ко се може похвалити својом историјом као овај крај. Паштровићи су опстали захваљујући својој мудрости коју су показивали у свим преломним историјским тренуцима. Тако су и прихватили млетачку власт уз услов да добију аутономију. На тај начин су сачували и своју вјеру и поред снажног утицаја римске курије која је на све начине покушавала да их приволи да се приклоне Риму. Збирка која се чува у манастирској ризници свједочи о њиховом искреном и доследном односу према православној вјери и својим светињама. Рукописно Јеванђеље из 15. вијека, иконе из разних периода, највише чувене школе Рафаиловића, филигрански крстови, од Крста цара Душана до Крста руског цара Павла, повеље руских царева, портрети и дела чувеног паштровског сликара Марка Греговића, кандила… само су дио непроцењиве манастирске збирке. Да не заборавимо, и богату библиотеку са преко пет хиљада наслова. Управо у години јубилеја покренули смо иницијативу да се простор предвиђен за раскошну ризницу уреди да би све манастирске драгоцјености биле изложене и приступачне посјетиоцима како би се ближе упознали са историјом манастира Прасквица и Паштровића.

 

Из којег века потичу иконе које се налазе  у главној цркви?

Манастирску цркву Светог Николе краси иконостас који је изградио Никола Аспиоти са Крфа 1863. са благословом игумана Синесија Давидовића, што је и записано на његовој полеђини. Иконостас је урађен у барокном стилу са високом олтарском преградом и дивним позлаћеним дуборезом. Карактеристичне на овом иконостасу су царске двери на којима су умјесто Благовијести изображени ликови св. Василија Великог и св. Јована Златоустог у доњем дијелу, док је у горњем Крст који држе цар Константин и мајка му Јелена. Поред иконостаса ту је и икона Богородице „Страсна“ итало-критске школе која потиче из 17. вијека.

[restrictedarea]

Кажете да је манастир био ослонац у свим историјским моментима овог подручја православног Приморја.

У историји је познато да су Паштровићи прихватили млетачку власт после склапања уговора. Према том уговору од 4. априла 1423. они су тражили да им дуждева власт заштити стара права, обичаје и законе. Тиме су сачували и себе и своју вјеру. Стефан Митров Љубиша наводи да су Паштровићи у 15. вијеку имали свога кнеза који је биран по племенима и сваке треће године га је мијењала скупштина по староставнику. Последњи кнез је био Свети Стефан Штиљановић, српски деспот, који је својим врлинским животом придобио народ. Паштровићи, из љубави према њему, одлучише да после њега више неће бирати кнеза. Свако племе имало је главара, а паштровски „стол“ четворицу суђа, двојицу војвода и дванаесторицу властелина. У старим паштровским исправама пише: „да се скуп на којем присуствују судије, војводе и властела зове Збор“, на којем се сваке године о Видовдану вршио њихов избор. Посљедњи суд добрих људи, састављен од 12 племенских представника, одржан је 23. јануара 1925. у манастиру Прасквица.

Да ли стичете утисак да се људи, после вишедеценијског духовног тамновања, враћају вери у овом делу православног Приморја?

Мисија Цркве у Црној Гори, сами тим, и у овом дијелу Приморја, можемо слободно рећи од доласка владике Амфилохија на трон цетињских митрополита, има велики значај у духовном буђењу, поготово млађих нараштаја. То најбоље одсликава све већи број свештених и монашких лица, братстава православне омладине, црквених хорова, дјеце која похађају вјеронауку. И броја свјештеничких породица.  Ми, овдје, у Паштровићима имамо школу вјеронауке коју вриједно води парохијски свештеник Синиша Смиљић. Дјеца су до сада са школом вјеронауке обишли светиње Србије, Црне Горе, Херцеговине, Грчке и Русије, што представља значајан подухват за живот наше Цркве.

Манастир Прасквица је жила куцавица овога краја у којем су се вековима крштавали и венчавали нараштаји. Како је сада?

Из старих књига видимо да су се новорођена дјеца крштавала у манастиру Прасквица већ другог дана по рођењу, јер, како кажу Паштровићи, „да некрст не буде дуго у кући“. Такође, знамо да су вршена литургијска оглашења, пре но што су младенци приступали светој Тајни брака. Карактеристично за приморске манастире јесте да се у њиховом склопу налазе и гробља гдје се околни мјештани сахрањују. Све то говори колико је народ овога краја био привржен светињи чије утемељење су до данас сачували. Нажалост, деценије титоистичког система и једноумља отуђиле су, у великој мери, наш народ од цркава и манастира, па је тако било и са Прасквицом. Последице су очигледне. Мало је верника на богослужењима, мало људи приступа светим Тајнама. Свако вријеме има своје бреме. И поред тих отежавајућих историјских, ова светиња је била стуб православног Приморја у послератном периоду. Отац Борис Кажанегра, родом Паштровић, личност је о којој свако од старијих мјештана говори са дужним поштовањем, и можемо слободно рећи да је он стијена од које су се одбијали сви таласи искушења тога времена. Такав духовни горостас је окупио око себе младо братство које му је потпомагало у манастирским пословима, а по његовој кончини, постали и носиоци верског живота како ове, тако и других светиња. Вјекови за нама натопљени су молитвама монаха који су се трудили  и живјели у овој великој светињи нашег рода. Самим доласком у ову светињу човјек осјети топлину и мир који су му неопходни.

 Да ли има записаних чудеса која су се дешавала у Прасквици?

У Прасквици, према сачуваним списима, континуитет духовног живота није прекидан шест стотина година, као и служење Свете литургије, што сматрам највећим чудом и даром Божјим. А чудо руског монаха Јегора Строганова, које је записао архимандрит Димитрије Лакић – никога не оставља равнодушним, нити ће!

Чудо Јегорово!

Стари игуман Прасквице, отац Љубиша, знао је добро руски језик, јер је седам и по година био свештеник на двору царице Катарине Друге. Знао је, такође, да процијени људе на први поглед. Одмах је схватио да нешто велико мучи  Јегора – Руса племићког лика.

Наредио је игуман Прасквице да се овом брату обезбједи посебна соба и да се поштује његов завјет ћутања. Јегор, једноруки испосник, поставио је себи задатак да повеже милочерску малу плажу са Челобрдом, изнад манастира. Желио је Јегор да помогне вјерницима, како би они лакше дошли до овог светилишта, смјештеног у прелијепом амбијенту. Сваког јутра Јегор је са комадом хљеба и тиквом воде одлазио до шумског беспућа, гдје се једном руком борио са каменим плочама.

Трајало је то пуних десет година! Челичном вољом пробијао је пут, правио степенице, подзиде… Светим данима и недјељом одмарао је у својој соби опхрван тешким мислима, због свега што је преживио.

После извјесног времена у манастир је дошао још један Рус – млад монах, голобрад, весео, са мелодичним гласом. Испричао је о свом пострижењу у Кијевској лаври, и да му је монашко име Јелисеј. Његово појање је задивило све у манастиру, постао је омиљен. У неколико наврата, док су разговарали у трпезарији, био је присутан и Јегор, једноруки градитељ. Гледао је често млади монах Јелисеј у старца сузних очију. Нико није примијетио ни да је млади монах сваког јутра Јегора погледом испраћао, када би старац кренуо на градњу друма.

Трајало је то четири године. Јелисеј је научио српски, многи су ђаци код њега научили да пишу. Игуман је хтио да предложи митрополиту да га рукоположи за јеромонаха, а Јелисеј би само понављао како још не осјећа да је молитвама искајао грехе. Једног дана, весели монах западе у болесничку постељу. Доводили су му видаре, набављали мелеме. Ништа није помагало, болест је измождила Јелисејево лијепо лице. Једне вечери замолио је калуђере да му доведу старог Јегора и да их оставе насамо. Јегор је запањено посматрао Јелисејево лице низ које су се сливале сузе. Гледао је болесне очи и онда му жуљавом руком скинуо монашку капу испод које се појавила кестењаста коса, крупни младеж на лијевој сљепоочници. Заплакао је старац Јегор! Препознао је своју кћерку, јединицу Јекатерину. Пред зору, млади монах је издахнуо. Калуђери су били запањени сазнањем да је Јелисеј, у ствари, био лијепа дјевојка. Сахрањена је Јекатерина истог дана, а калуђери су се завјетовали на чување тајне.

Јегор је наставио да гради пут, не проговоривши ни ријеч. Још скоро двије године послије смрти кћерке, негдје 1908, постављао је камене плоче и дошао до самог врха Челобрда. Завршио је себи постављен задатак. После тога није излазио из своје собе. Једног јутра нађен је мртав. Сахрањен је уз темеље храма. У вјечну читуљу уписано је име Јегора Строганова, које се спомиње у Прасквици при свакој служби Божјој.

Иако се био зарекао да ће ћутати до краја живота, Јегор је своју тајну испричао калуђеру који је његовао Јелисеја.

Јегор је био високи официр царске Русије. Живот је хтио да посвети служби и јединици, прелијепој Јекатерини. Међутим, у његову кћерку се загледао неки капетан који је хтио авантуру, а Јекатерина га је вољела. Изазвао је таст несуђеног зета, и у двобоју био рањен, због чега му је рука ампутирана, а он је зета усмртио. По изласку из болнице, кћерку није нашао код куће. Тражио ју је свуда, а највише по манастирима. И тако је дошао до Прасквице. Јекатерина је у Родини чула од руских калуђера који су посјећивали Прасквицу да се тамо налази неки стари Рус без руке. Било јој је јасно ко је то био!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *