Изгубљени синови (пре)јаких очева

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Две канцеларске и породичне судбине, Вили Брант и Хелмут Кол: у сећањима њихових синова, преточеним у литературу, Брант је „отац на дистанци“, али вољен, а прича о Колу је „трагедија библијских размера“

Нико се тако, чини се, студиозно, темељно и истраживачки свестрано не бави својим знаменитим људима као Немци. Онима познатим по добру, као и (можда још и више) онима по злу.

Странца увек изнова може да изненади, кад је реч о овим другима, толико интересовање, готово фасцинација, трагично згуснутом и релативно кратком ером нацизма (непуних дванаест година власти) и његовим (главним) актерима: о Хитлеру, Герингу, Гебелсу, Ромелу, Шперу и (нацистичкој) компанији, готово као с („фолксвагенове“) траке несустало силазе нове публицистичке и историјске књиге, емитују се телевизијске и филмске сторије, с фантастичном прођом. Веома профитабилна „роба“.

ПОРОДИЧНЕ УСПОМЕНЕ Оставимо њих. Овом приликом „сведочимо“ о наглашеном интересовању јавности, и бројних аутора, за политички, и у последње време посебно, интимни (породични) животопис две неспорно важне, сасвим различите, не само по политичким оријентацијама, личности немачке послератне историје. Једног почившег канцелара Вилија Бранта и једног још у животу, а готово изван њега (везан поодавно за инвалидска колица, изолован од света), Хелмута Кола.

О првом послератном социјалдемократском канцелару и нобеловцу, како најављују медији, биће публиковано најмање тридесет књига: уз оне раније штампане, читава библиотека!

Непосредан повод: стота годишњица од рођења Вилија Бранта (18. децембар 1913. године). Прва у том низу, „Фамилија Вилија Бранта“, аутора Торстена Кернера, а у издању познате франкфуртске издавачке куће „С. Фишер“, већ је пред читаоцима. Дочекана је наглашеним публицитетом: „Шпигл“ је овом догађају, рачунајући и интервју с једним од три Брантова сина (средњим) Ларсом (62), сликаром и писцем, уступио пуне четири стране у броју од 19. августа.

Ларс није случајно изабран за саговорника овим поводом, иако су и два друга Брантова сина интелектуалне личности од угледа и формата: најстарији, Петер, је историчар и професор Универзитета, најмлађи, Матијас, (веома) познат глумац. Ларс се, наиме, 2006. године немачкој јавности представио као сјајан писац, управо књигом о свом (великом) оцу: његове „Успомене“ су недељама држале сам врх листе бестселера у немачким медијима.

И (старији) син Хелмута Кола, Валтер Кол, успешан пословни човек, узбуркао је јавност дирљиво писаном књигом о свом (туробном и мучном) одрастању уз, такође, (пре)моћног оца. И такође канцелара. Ту, међутим, престају све сличности, а почињу готово понорне разлике између синова и очева Брант и Кол.

Брант би, да је жив, с респектом и уважавањем прихватио сопствени портрет „сликан“ синовљевом руком, иако у тој „слици“, у емотивном смислу, фигурира као „отац на дистанци“, одсутан, али вољен.

У то нас уверава и један детаљ: допадала му се, кажу, слика Георга Мајстермана намењена „галерији канцелара“ у Председништву владе. На том портрету, који се није допао потоњем канцелару Хелмуту Колу (на власт је дошао после Брантовог наследника Хелмута Шмита), па је испословао да га замени другом сликом, Брант је (модернистички и експресионистички) представљен као човек који готово „није ту а јесте ту“.

Кол је, међутим, књигу свог сина доживео као – тешку оптужницу. Јавност је, први пут, видела „канцелара ујединитеља“, тако изблиза, и то као тоталног егомана, човека који је истински и фанатично волео само власт и – самог себе. После публиковања те књиге, прекинуо је сваки, ионако редак и отуђен, контакт са својим синовима. Његова врата су и до данас, иако је од обелодањивања синовљеве исповести о мучном одрастању у сенци премоћног и неосећајног оца (Валтер открива да је у једном часу, иако већ одрастао човек, био на ивици самоубиства!) протекло много времена, остала немилосрдно залупљена.

Сви досадашњи покушаји Колових синова да некако успоставе (поновни) контакт с оцем су пропали. Писма, мејлови, телефонски позиви, поруке, остају без одговора. Као што је остао узалудан и покушај његовог сина Валтера, преточен у нову књигу, која је требало да отвори пут ка помирењу. Породична „трагедија библијских размера“, примећује берлински „Тагесшпигел“, варирајући тему сина отпадника (заблуделог) који се, покајнички, враћа у очево наручје, с тим што се, у овом случају, као изгубљен, али искључив појављује – отац.

[restrictedarea]

МАЈКЕ И МАЋЕХЕ Метафором о „породичној трагедији библијских размера“ описана је, немачкој јавности сада већ позната, „велика драма Колових“. Супруга бившег, „вечитог канцелара“ (владао је пуних шеснаест година) извршила је самоубиство; Хелмут се, после пада низ степенице у породичној кући у Огерсхајму (Лудвигсхафен), физички, а и, у доброј мери, ментално одузет, поново оженио тридесетак година млађом изабраницом, бившом сарадницом (с којом је, тврде синови, одржавао „сентименталну везу“ и за живота њихове мајке). Мајке, тако се зове његова нова жена, је ставила Кола у буквално заточеништво: нико не може да, на било који начин, приђе Колу, укључујући његове синове и најближе, страначке и породичне пријатеље, без њеног „благослова“!

И Брантови синови имају „маћехински однос“ према „маћехи“, Вилијевој последњој супрузи, историчарки Бригити Зебахер Брант (удала се после његове смрти за банкара Хелмара Копера, који се некада налазио на челу „Дојче банке“), с којом се „посвађала“ и Брантова Социјалдемократска партија: покушавала је да „фалсификује“ Бранта, да га представи, идејама и опредељењима, онаквим какав он никад није био.

Брантови синови, за разлику од Колових, нису, пак, прословили ниједну тешку и оптужујућу реч о оцу. Ни Ларс у већ споменутој књизи, ни наглашено уздржани Петер, који је у једном од ретких интервјуа, који је, на тему свога оца, дао минхенском магазину „Фокус“. Говоре о „извесној дистанцираности“ која је постојала између Бранта и његове деце, која се с њиховим одрастањем, и Вилијевим одласком из (Западног) Берлина с положаја градоначелника у Бон, најпре на функцију шефа (западно)немачке дипломатије, а потом савезног канцелара, само увећавала. Тај „зид“ је, међутим, било могуће превазићи, а он се одржавао, признају, не само његовом него и њиховом кривицом.

У споменутом интервјуу „Шпиглу“ Ларс дефинише њихов однос њиховом „природом“: он (Брант) није био ни мој пријатељ, ни мој непријатељ. Био је једноставно – отац кога, каже, никад, ни за живота, ни сада, није ословио (само) именом. Он је био он, ја сам био ја, две особе које су прихватале оно што јесу. Управо то, слободу коју је имао с очеве стране, син означава као очев највећи поклон.

Ларс је вероватно једини син, кад је реч о великим државницима, а Брант јесте то био, који је повремено писао очеве говоре, следећи, дакако, његову мисао и политички став. Предлагао му је, повремено, и неке нове теме и – приближио му Томаса Мана: велики писац је у својим есејима и обрачуну с нацистима био веома оштар.

АФЕРА ГИЈОМ Брантов син открива да га је отац, усред велике „афере Гијом“ – агент источнонемачке тајне службе био је тадашњем западнонемачком канцелару подметнут као лични референт! – позвао у два сата после пола ноћи (реч је, иначе, о 1974. години) да дође код њега. Показао му је текст оставке коју је намеравао да пошаље председнику Републике. Није ми успело да га од тога одговорим, рекао је Ларс.

И његов брат Петер открива неке занимљиве детаље у интервјуу „Фокусу“ из односа са оцем. Као фанатични млади левичар, неки тврде „троцкиста“, Петер се, каже, први пут „жестоко сукобио“ с оцем због – рата у Вијетнаму.

Брант је, после повратка из Вашингтона, у једној изјави изразио „извесно разумевање“ за америчко држање у овом случају. После овог сукоба, постао је уочљиво критичнији према Вашингтону.

Саопштио је, такође, још један непознат детаљ: после атентата на вођу студентског покрета Рудија Дучкеа, с којим је био пријатељ, Петер је, као учесник у демонстрацијама, ухапшен и држан у затвору тридесет шест сати. Његов отац је у том часу био министар спољних послова у Бону. И још један: отац се веома радовао кад му је син дипломирао на студијама историје; човек који је стварао историју желео је, у младим данима, да буде историчар.

Брант је, иначе, по природи посла и политичке ангажованости, био, кад је реч о породици, често физички одсутан. Бивао је, повремено, и кад је ту, по својој интимној природи, духовно одсутан.

Та осама, коју су његови противници, неправедно и неоправдано, „дијагностиковали“ као депресију, пратила га је, кажу, још од детињства. Рођен као ванбрачно дете, и као Хербрет Фрам (мајка му је, у часу његовог рођења, имала једва деветнаест година) – податак који ће његови политички противници конзервативци, укључујући и самог Конрада Аденауера, у политичким обрачунима безочно експлоатисати, да би му се, деценијама касније, у име политичке коректности и културе, јавно извинили! – научио је да се повлачи (физички) у ћошкове и (психички) у себе.

Рано је почео да се политички ангажује, као „левичар од рођења“, најпре у Социјалистичкој радничкој партији. Кад су нацисти преузели власт, 1933. године побегао је у Норвешку, одакле се борио против њих. Тамо се оженио Норвежанком Рут, с којом ће бити, не превише веран, више од три деценије у браку. Будући канцелар се вратио у поражену домовину као – норвешки официр.

Због ангажмана у борби против нациста за његово име ће се, не без разлога, у часу преузимања канцеларског трона, везати велика надања многих, не само у Немачкој, као лидера који може допринети моралној обнови.

Очигледно не без разлога. Његово чувено клечање пред спомеником страдалима у Варшавском гету помогло је Немцима да опет „усправно ходају“. А помирење са суседима на истоку – чувена Брантова „источна политика“ – усред Хладног рата, донело му је „Нобелову награду за мир“.

[/restrictedarea]