Генерала нема ко да чита

Пише Дарко Танасковић

Шарл де Гол је у чувеном говору, априла 1965, громко поручио: „Изабрали смо независност. Реч је о томе да се, не доводећи у питање пријатељство с Америком, понашамо као Европљани, што јесмо. Свака нација би требало сама о себи да одлучује…“ Де Гол је узлетео, пролетео и угасио се као комета, обасјавши Републику сјајем истинске величине, али, како изгледа, у трагичном раскораку с неумитним ходом историје

На неким француским телевизијским каналима гледаоци су ових дана могли да виде следећи призор: високи француски дипломата с неколико америчких колега наздравља чашом шампањца. Вероватно је посреди задовољство чињеницом да је Француска једина од европских држава недвосмислено и снажно подржала намеру САД да војно „казне“ сиријског председника Башара ал Асада због наводне употребе хемијског оружја против сопственог народа. Тачније, то су учинили њен председник и влада. Повукао се, после негативног гласања у Парламенту, чак и Горди (неки кажу „перфидни“) Албион, што би доскора било незамисливо, а могло би значити да на Острву лажљива и блеферска блеровштина упрегнута у америчке ратне кочије, у којима је повремено била и кочијаш, код Енглеза све теже пролази.

„ЈЕДАН КОРУМПИРАНИ СИЛЕЏИЈА“ Француска, на коју се, после одбијања да се сврста с Америком у нападу на Ирак, у Бушовом Вашингтону гледало с мешавином гнева и презира, успела је, заслугом десничара Саркозија и лавичара Оланда, да за само десет година покајнички постане најпоузданији савезник САД-а. А те 2003. године, подсетимо се, један од најтиражнијих светских таблоида „Сан“ објавио је на насловној страни фотографије Садама Хусеина и Жака Ширака. Испод слика је писало: „Уочите разлику!“, уз коментар: „Један је корумпирани силеџија који доводи у опасност живот наших војника. Он се руга Британији, уништавајући демократију и угрожавајући светски мир. Други је Садам Хусеин.“ Тај исти Ширак је још само коју годину раније тврдио да је прииликом бомбардовања Југославије заштитио главне београдске мостове. Срећа је у несрећи што се сав тај ужас збивао пре више од једне деценије. Од Оланда бисмо се мало чему могли надати, иако Тјери Репентен, делегирани министар Француске за европске послове, ових дана баш у Београду подсећа на француско-српско савезништво у Првом светском рату и с осмехом говори о томе да Србија у Француској има искреног пријатеља на путу евроинтеграције, који ће, додуше, „бити тежак и можда ће се учинити дугим“. Недавно је на регионалном самиту на Брду код Крања председник Оланд свечано изјавио да Србију сматра кључним партнером у региону (ваљало би проверити да то исто није, можда, рекао још некоме), а Репентен је оценио да су „наши политички односи већ веома добри“, док би економска и трговинска размена требало да достигну тај ниво. На којем ли су сад нивоу, ако су им политички односи узор? Иначе, ниједан француски председник, чак ни Србима осведочено наклоњени Митеран, никада није посетио свог „кључног“, од пре извесног времена и „стратешког“ партнера на ушћу Саве у Дунав. Митеран је 1989. године био у Словенији, а Ширак је 2001. походио Хрватску, да би подржао њено кретање путем придруживања ЕУ. Никако да стигну до Београда и положе цвеће пред Спомеником захвалности Француској. Можда су се прибојавали да баш у том тренутку не буде застрт црном тканином, што се из неких разлога у новије време повремено догађало.

[restrictedarea]

ГЕНЕРАЛ – УСПРАВАН И ДАЛЕКОВИД  Како је кренуло, Оланд ће, ако довољно дуго остане на власти, можда једном и доћи, јер он ради све што један Шарл де Гол никад не би урадио. У томе је, ваљда, и тајна како се стигло до оног шампањца у Вашингтону. Генерал нас, познато је, баш није марио, због Титове подршке алжирском ослободилачком рату, и остао је у томе, као и у свему, доследан. Доследан је био и у залагању за истински јаку и самосталну Фрaнцуску, по чему је његова Пета република остала позната као време „политике величине“ („politique de grandeur“), а усправни и далековиди генерал као непоколебљиви критичар хегемонистичке политике САД-а и СССР. Реч „хегемонија“ изразито често је с негодовањем изговарао. Реалисти Де Голу, иначе, нису били страни појам и логика „велике силе“, па је тако имао разумевања за реаговање Вашингтона на руско „вршљање“ у америчкој авлији око Кубе. Али, био је одлучно против тога да се та авлија прошири на цео свет, па и Француску.

Кад је Шарл де Гол 1958. године упозорио на могуће тешке последице америчке војне интервенције у Либану, ради одржавања на власти антинасеровског председника Камила Шамуна, кад је настојао да одврати Кенедија од упада у Лаос (1961), кад је одлучио да Француска напусти здружену команду НАТО-а, јер се противио размештању на француској територији тактичког атомског оружја које не би било под потпуном контролом Париза (1966)… тада су се у знак протеста у Вашингтону француски шампањац и вино демонстративно просипали у уличне сливнике. Де Гол је у чувеном говору, априла 1965, громко поручио: „Изабрали смо независност. Реч је о томе да се, не доводећи у питање пријатељство с Америком, понашамо као Европљани, што јесмо. Свака нација би требало сама о себи да одлучује. Отуда наше неслагање с ратом који се води у Азији… Укратко, данас постоји једна француска политика.“ А данас? Данас Француска предводи скандалозно монтирање рата против Гадафија у Либији, жандарише севером Малија, удружује се с крајње проблематичним „побуњеницима“, великим делом најрадикалнијим исламистима, у настојању да се обори недемократски и ауторитарни, али суштински секуларни режим Башара ал Асада кога, гле чуда, листом подржавају сви сиријски хришћани. А Француска је некад била главни заштитник блискоисточних хришћана. Тада је и уживала углед и имала утицаја у региону. Али, шта је све то према чаши шампањца или вискија у Вашингтону? Није ли се, можда, без званичне објаве, ушло у Шесту републику, за коју се номинално левичарски покрет истоимене Конвенције залаже још од 2001. године?

БАШТОВАНИ ПАКЛА Шта би данас рекао велики француски амбасадор у Либану Пол Марк Анри који је на том тешком и захтевном дипломатском месту наследио Луја Деламара, жртву атентата у Бејруту (1981)? Искрени поштовалац маронитског вође Бешира Џемајела, с пуним разумевањем за хришћанско супротстављање радикалном исламизму, човек који је после исцрпљујућих преговора из опкољеног Бејрута извео Јасера Арафата и његове најближе саборце, имао је обичај да каже:„Ми смо у пријатељској земљи, окружени непријатељима.“ У мемоарима речитог наслова „Баштовани пакла“ (1984) излио је много жучи поводом америчког држања током тадашње либанске кризе, а посебно се згражао над изненадном одлуком да се после палестинске евакуације маринци повуку из Бејрута десетак дана пре истека мандата, што је њиховим непријатељима отворило врата западног дела Бејрута, с познатим крвавим последицама у Сабри и Шатили. Потписника ових редова је у време рата у БиХ тај заклети деголиста, који је сматрао да се Србима чини страшна неправда, питао шта ли се то дешава с Француском кад се тако душмански односи према својим историјским савезницима. Питање је, дакако, било реторичко. Пол Марк Анри је сâм дао одговор: Француска, нажалост, пролази кроз дугу и мучну кризу идентитета, по њему још од Петена. Де Гол је узлетео, пролетео и угасио се као комета, обасјавши Републику сјајем истинске величине, али, како изгледа, у трагичном раскораку с неумитним ходом историје. Његов министар културе био је један Андре Малро. После посете генералу, који се био повукао у Коломбеј, он пише књигу „Храстови које обарају“ (1971). Данас нема Малроа, нема храстова. Остао је у филозофа прерушени патетични ратни хушкач Бернар Анри Леви. И вашингтонски шампањац…

Не вреди јадиковати, рећи ће савремени (и свевремени) „рационални прагматичари“. Носталгија је знак старења и несхватања духа нових времена. Свет се променио, требало би ићи укорак с њим. Не, оно чему се истрајно противио Де Гол остало је исто, само што је данас неупоредиво горе и опасније. Не само по тело, већ и по душу света. Променила се Француска. „Галски дух“ је потонуо у отровни, несимпатични цинизам, а лепршава иронија се изродила у потцењивачку ароганцију. Неделотворни одбрамбени механизми пред крахом самопоуздања и самопоштовања. Осмеси који крију грч око усана. Величина које нема. Како данас нестварно, из недокучиве даљине одзвања баршунасти глас Ив Монтана, „Партизанска песма“, „Време трешања“… Томове Де Голових „Мемоара“, те достојанствене, луцидне и мудре странице које никад неће застарити, нема ко да чита… Бар засад.

[/restrictedarea]