ГАВРИЛО ПРИНЦИП – Хитац о којем је сањао Балкан

Пише Наташа Јовановић

Нико и никада неће моћи да оспори да је млади и слабашни Принцип урадио оно што су вековима народи на Балкану сањали. Величини тог чина не би требало ништа додавати, а за одузимање побринуће се нова англонемачка историографија

У оквиру научног скупа под називом „Сарајевски атентат 1914“ који је организован у склопу традиционалних Ћоровићевих сусрета у Гацку, 37 историчара из земље, региона и света покушало је да осветли догађаје од пре једног века који су претходили Сарајевском атентату и били увод у Први светски рат.

Научни скуп у Гацку одржан је у тренутку када се аустронемачка научна и културна јавност припрема да 2014. године озбиљно оспори неумитне чињенице које су у вези са убиством Франца Фердинанда у Сарајеву до сада важиле као научне. Попут предигре за оспоравање Србије као ослободиоца у Првом светском рату припремљено је ново историјско читање догађаја, па је већ данас Гаврило Принцип у Берлину, Бечу, али и у муслиманском Сарајеву виђен као терориста, а Франц Фердинанд као невина жртва. Има неке ироније у чињеници да је Гаврило Принцип био најлошији стрелац од свих учесника у Сарајевском атентату који по сведочењу покојног академика Васе Чубриловића „није ни краву на 20 метара могао да погоди“. Али нико и никада, сложили су се историчари, неће оспорити да је млади и слабашни Принцип урадио оно што су вековима народи на Балкану сањали. Величини тог чина не би требало ништа додавати, а за одузимање побринуће се нова англонемачка историографија.

 

ТИРАНОУБИСТВО – НАСЛЕЂЕ ЕВРОПЕ Историчар новије генерације проф. др Александар Животић са Института за новију историју мишљења је да је задатак учесника научног скупа, као људи који су одабрали позив који у својој основи има трагање за истином, да пошаљу поруку која и одговара тој истини, а заснована је на позитивним, фундаменталним истраживањима.

„Несумњиво је да је историјска наука јасно утврдила какви су били поводи Првог светског рата, а који су били узроци. Када је реч о узроцима постоји читав спектар, док је практично Сарајевски атентат само повод. Европа и свет су се у том тренутку налазили на ивици светског рата чему су допринеле велике кризе и моменти сучељавања великих сила. Србија као мала земља која је практично каснила са конституисањем нације, земља са слабим економским капацитетима и ограниченом војном моћи, са аграрно неписменим становништвом, свакако није могла да има империјалне амбиције, нити је била у стању да својим деловањем изазове сукоб какав је био Први светски рат“.

Последњих година, напомиње др Животић, како се приближава Стогодишњица Првог светског рата сведоци смо покушаја ревизије историје.

„Инсистирам да је реч о покушајима, јер резултати до којих су дошле домаће и стране историографије дубоко су утемељени. Тек последњих 20 година појављује се низ контроверзи и ненаучних тумачења која су тенденциозна и имају за циљ мењање свести“, закључио је Животић.

Ново тумачење историјских догађаја прихватила је и америчка антисрпска пропаганда, а све се идеално уклопило у стереотип о Србима убицама и Србији као реметилачком фактору на Балкану. Хронологија Првог светског рата јасно говори да су ондашње завађене империје само чекале повод, а да је атентат у Сарајеву био изведен са сасвим другим разлогом. Нико, па ни „Младобосанци“ није међу балканским Словенима желео светски рат. Оне недеље по подне када је Никола Пашић примио обичан телеграф из Беча са објавом рата још увек светско клање није било на видику. Србија је платила прескупу цену. Један део њене генетике је заувек нестао како би јужнословенски народи били ослобођени и добили своје државе које никада пре нису имали. Од оне чувене аустријске „регионализације“, заправо анексије БиХ, па све до данашњег отимања Косова германска је тежња сатеривање Срба на континенталну рупу испод Дунава.

Историчар др Милош Ковић, доцент Филозофског факултета у Београду, наступио је са темом „Политички контекст Сарајевског атентата“. Цитирајући британског историчара Алена Тејлора који је рекао да је посета Франца Фердинанда Сарајеву значила провокацију националног осећања или га још пре изазвала, јер је „ намерно одређена за српски национални дан, годишњицу Косова“, Ковић је истакао да Принцип и „Млада Босна“ нису никакво типично и ужасно балканско крвопролиће. По њему, они у пуном смислу припадају европској традицији.

„Принцип и ‚Млада Босна‘ најбоље се разумеју у компаративној равни. Тада се види да припадају јужњачкој традицији с краја 19. века и почетка 20. века, добу обновљеног романтизма, насиља великих и атентата малих. Они се не могу изместити из контекста сукоба Србије са Аустроугарском“.

Образлажући тираноубиство као саставни део европске традиције, Ковић је кроз низ примера у историји подсетио на снагу идеје народног суверенитета и његове одбране од свог тиранина или страног окупатора.

[restrictedarea]

ИЗМЕЂУ СРПСТВА И ЈУГОСЛОВЕНСТВА Историјска наука још увек није расветлила позадину Сарајевског атентата. Претпоставке ко је стајао иза атентатора и који су били мотиви за убиство Фердинанда су веома контроверзне. Проф. др Слободан Бјелица са Универзитета у Новом Саду истакао је да су спорења историчара око овог питања често имала политичку позадину, јер је доказана кривица за атентат повлачила и одговорност за избијање рата. Владимир Дедијер је написао да неки подаци иду у прилог тези да је српска влада имала сазнања о припреми атентата и да је о томе обавестила Беч. Исто тако познато је да је полиција предузела веома слабе мере обезбеђења у Сарајеву, иако је знала за број непријатеља Хабзбуршке монархије тамо, и њихово огорчење што престолонаследник долази управо на велики српски празник Видовдан.

„Из овога се често изводи закључак да је Франц Фердинанд намерно препуштен оружју атентатора јер је његово убиство пружало дуго чекани повод за напад на Србију, а он сам је био омражен у Аустроугарској. Његова охола природа створила му је многе непријатеље у бечким кулоарима, а морганатски брак са Софијом Котек изазвао је велико нерасположење на двору цара Фрање Јосифа. По једном недоказаном тврђењу, Апис је Сарајевски атентат организовао у пангерманским круговима у Немачкој. Одговорност за атентат у Сарајеву најчешће је приписивана Русији и Србији. По тим тезама Фердинанд је био једини човек који је могао да спасе Аустроугарску од распада, и то својом идејом тријализма. Тиме би било решено национално питање које је разједало Аустроугарску, истовремено распршило руске панславистичке снове, а Београд аутоматски довео у орбиту Беча. За тврдњу да је Русија, односно неки њени кругови били умешани у организовање атентата не постоје поуздани докази. Међутим, сам Апис у свом рапорту из 1917. тврди да је са својом намером да убије Фердинанда упознао руске дипломате у Београду и да је од руског војног атешеа Артаманова добио уверавање да у случају напада Аустроугарске, Србија може очекивати да ће је Русија бранити“, навео је Бјелица.

Он је додао и да што се Србије тиче, постоји поуздано сазнање да влада ни на који начин није била укључена у припрему и извршење атентата. „Штавише“, сматра Бјелица, „када је обавештена да наоружани људи у организацији Аписа прелазе Дрину, влада је наредила да се такве активности одмах спрече и покренула је истрагу“.

Учесници научног скупа посебну пажњу посветили су ослободилачком покрету „Млада Босна“ који је на почетку 20. века окупљао сва три народа БиХ и у којем су равноправно Срби, муслимани и Хрвати желели да остваре вековну тежњу, ослобођење од Аустроугарског ропства. Та тежња за ослобођењем данас је у круговима евроатлантских императора виђена као злочиначко удружење, а никада прежаљена Аустроугарска као племенито царство. Истина је и чињенице о томе јасно говоре да је ова тамница народа како су је звали била једно од последњих трулих творевина предратне Европе.

О идеолошким лутањима младобосанске генерације која су се кретала углавном између дијаметрално супротних погледа двојице главних идеолога Владимира Гаћиновића и Димитрија Митриновића посебно пажњу посветио је млади историчар Драга Мастиловић, професор на Универзитету у источном Сарајеву.

„Главни идеолог младобосанске генерације, Владимир Гаћиновић није био нимало сентименталан према идеји југословенства и на њу је гледао као на мешање хрватске воде у српско вино, како је једном приликом рекао Димитрију Митриновићу. Програмски текстови Владимира Гаћиновића писани у то време, до крајности су прожети искључиво српском националном идејом и у њима све до рата нема помена о југословенству као могућем решењу српског националног питања. У својим текстовима из тог времена, посебно оним посвећеним Богдану Жерајићу, дубоко разочаран анексијом Босне и Херцеговине и посебно њеним признањем од стране Србије и једног дела српских политичара у БиХ, он недвосмислено осуђује ту политику ‘српског реализма‘ у БиХ  и изражава наду у долазак нове генерације Срба, који ће се јавити после великих грехова својих оцева, свршених у моментима личне и социјалне исцрпљености, изгубљености сваког критеријума и погашених свих идеала“.

За разлику од Гаћиновића, Димитрије Митриновић, који се сматра другим главним идеологом револуционарне омладине, био је човек знатно другачијих погледа и животне филозофије. Творац, како наводи Мастиловић, прве редакције Програма омладинског клуба „Народно уједињење“, испоставиће се идеолошког манифеста југословенства пред Први светски рат, Митриновић је дао идеолошки правац једној генерацији. Тој генерацији припадао је и Гаврило Принцип.

„У писму које Принцип, 17. априла1912. године шаље Марку Маглову, одговарајући на питање да ли тајно удружење „Српско-хрватска напредна организација“ припада групи око „Вала“ или око „Зоре“, Принцип одговара: „Наша организација се држи правца ‚Зоре‘ која заступа јединство Срба и Хрвата, али само у принципу, јер се ми придржавамо револуционарног Митриновићевог програма.“

 

ПАПСКА КУРИЈА ПОЗДРАВЉА РАТ Какве су биле идеје ђачког покрета најбоље сведочи дописна карта коју су вође покрета Милош Пјанић и Владета Билбија упутили Џемилу Дрљевићу у Сарајево, 1912. На њој је написано: „Поздрав од сакупљених Југословена. Пуши лулу! Живјела Република“. С друге стране, приличан број српске омладине која је следила идеолошке смернице Гаћиновића није се слагао са југословенским опредељењем својих колега.

Тако се стварао јаз између радикала и напредњака. Цветко Поповић је присећајући се тог времена записао: „За мене је то сасвим нова нација за коју сам сазнао тек у Сарајеву. Били су то тзв. Србо-Хрвати или напредњаци. Њих смо сви сложно нападали као издајице свога народа. Имали су посебну значку комбиновану од српске и хрватске тробојнице… због чега смо их звали камелеони. У тој групи био је и Гаврило Принцип“, навео је у свом реферату Митриновић.

Не би требало заборавити да је и велики Иво Андрић био једна од значајних личности младобосанског покрета, те да је током своје дипломатске каријере као амбасадор Краљевине Југославије у Берлину увек јасно истицао нужност јужнословенских интеграција. То наравно није одговарало идеолозима католичког експанзионизма, па се на овом делу Балкана Први светски рат продужио на други, а Други, после пада комунизма, на грађански рат који су заметнули управо аустронемачки губитници из 1914, помогнути својим америчким менторима. Веома исцрпан реферат о вези Ватикана и последица атентата у Сарајеву дала је Ана Филимонова, научни сарадник „Института за словенске студије“ Руске академије наука. Бавећи се темом католичке кампање на југословенским просторима у контексту геостратешких пројеката Ватикана, Филимонова је истакла да је Ватикан одговорност за убиство Франца Фердинанда, почетак светског рата и опште кризе у међународним односима свалио на Србију. Прва реакција  Римске курије, навела је Филимонова, било је проглашење праведног карактера рата, позив на уједињење свих антисрпских снага и захтев да се предузму сви могући напори ради погоршања положаја Србије. Ватикан и хрватски клерикалци сматрали су Србију и југословенску идеологију као „заразну болест“ од које би се требало ослободити по сваку цену, па и применом силе.

„Почетком Првог светског рата главне акције хрватских клерикалних кругова биле су усмерене на формирање србофобске антиправославне идеологије, заштиту интереса Аустро-Угарске, распиривање информативног рата против српског народа и учешће у српским погромима и прогонима српског становништва у Хрватској и Босни и Херцеговини“. Филимонова је подсетила да је баварски опуномоћеник при Ватикану барон Ритер, после разговора који је имао 26. јула 1914. године са државним секретаром Ватикана Мери дел Валом, послао телеграм у Минхен у којем је указао да „папа одобрава жестоке наступе Аустрије против Србије“. С друге стране, сами младобосанци сматрали су да је убиство престолонаследника које су починили, последица религиозне политике и истицања језуитских организација у први план друштвено-политичког живота у Босни и Херцеговини. Они су клерикализам сматрали највећим злом, а језуите – реалним оваплоћењем тог зла. Принцип, Чабриновић, Гаћиновић,  Грабеж за свој главни циљ су ставили борбу против прозелитизма Свете Столице и хабзбуршких власти. Чабриновић је овако представио опште схватање религиозних проблема међу младобосанцима: „Аустрија је била бескрајно одвратна и као заштитник клерикализма и као угњетач народа, па су управо том питању биле посвећене оштре дискусије и у емиграцији и у Београду“.

АТЕНТАТ ЈЕ ЛЕБДЕО У ВАЗДУХУ Други учесник скупа из Русије, историчар, научни сарадник Института за словенске студије Руске академије наука Борис Котов рекао је да је пред лицем опште опасности од стране Аустроугарске и њене савезнице Немачке руска јавност недвосмислено стала у одбрану Србије.

Ову солидарност можда најбоље илуструје чланак објављен у часопису „Руска реч“ на дан проглашење мобилизације 30. јула 1914. године:

„Штитећи образ Србије Русија штити сопствену слободу и самосталност“, цитирао је Котов.

Професор др Михаило Шћепановић истакао је да у времену кад научна истина страда од такозваника и налетника, кад се непобитне историјске истине преоблаче и убрађују лажним повезачама, кад је много утицајније шта неко каже од истинитости изреченога, онда је сваки научни приступ одређеној теми унапред скопчан са додатним напором да се не остави трага сумњама и произвољностима. У запаженом реферату „Успомене Ивана Крањчевића и Сарајевски атентат“, Шћепановић наводи да књига Ивана Крањчевића „Успомене једног учесника у Сарајевском атентату“ („Свјетлост“, Сарајево, 1954) пружа двоструку дистанцу на сам историјски догађај. С једне стране, аутор је после четири деценије меморисао своја сећања, а ми им се враћамо после скоро шест деценија.

„Пошто је сам историјски догађај у протеклом вијеку, као што је познато, ваљано претресен на стотинама хиљада страница, а научне анализе доказале његову истинитост, онда наши напори само указују на дуговременост последица историјских догађаја, нарочито у временима када их се дограбе прекрајачи историје и остали политички маказари. Иван Крањчевић није био ни једно, ни друго. Али, био је учесник у атентату, био је Хрват и католик, био је Југославен и трудио се да своје успомене што истинитије пренесе. Износећи дјелиће своје биографије Крањчевић као узгредно наводи: ‚Родитељи ми нису били фанатични католици‘… (стр, 27); ‚ја лично, када сам гледао искреност и одушевљење којим су Срби напредњаци учествовали у демонстрацијама, када сам их гледао на челу колоне манифестаната 22. 2. 1912, завјерио сам се у себи да ћу, док има и једног Србина који не разликује Хрватску од Србије, бити Хрват који неће разликовати Србију од Хрватске. Тада сам постао Југословен и остаћу то до краја живота‘ (стр. 42)“.

Што се тиче самог односа учесника према чину атентата, као илустративну Шћепановић је навео Крањчевићеву реченицу: „Разговарао сам о томе са друговима, и сви су били истог мишљења, сви су уздисали за оружјем, да би могли равноправно стати против непријатеља, па не би жалили погинути када се глава одмијени“ (стр. 43).

„Сам израз одмијенити главу, замијенити се, својом главом мртву главу, довољно говори о историјској постојаности улоге личне жртве у одбрани слободе и људског достојанства у нашој историји. Из овога се скоро логички наставља закључак:‚Аустрија је постојала по милости Божјој ради царске породице и клике око ње. Нико од њих није водио рачуна о потребама и невољама народа, па је раније атентате сматрала дјелом злочинаца, а не одушком напаћеног народа (подвукао М. Ш). У Сарајеву је извршење атентата лебдјело у ваздуху, оно се тако рећи могло опипати‘ (стр. 58). Сама синтагматска конструкција одушак напаћеног народа у функцији дескриптивног именовања атентата на посредан, али и јасан начин, осликава дистанцу Србије и њене владе од видовданског Принциповог пуцња“, навео је Шћепановић.

О одјецима атентата у Грчкој говорио је грчки историчар Спиридон Сфетас. Он је навео да у Атини ни после извршеног атентата нико није веровао у могућност српско-аустријског рата. Свеједно, наводи он, грчка Влада осудила је атентат као страшан злочин, док је грчка штампа Гаврила Принципа и Недељка Чубриновића представила у светлу патриотизма и анархизма, закључујући да је реч о херојској борби против тираније.

„Када је рат почео грчка штампа је саосећала са српским народом и поздравила је одлучност Србије да одбије понижавајућу тачку ултиматума која је значила нарушавање интегритета Србије. Унапред смишљено деловање Аустрије окатегорисано је као злочин против Европе. Иако Гаврило Принцип није могао предвидети последице свог поступка, за остале силе, тај 28. јуни био је дуго очекивани дан за сравнавање личних рачуна. Чак и да се атентат није десио, след догађаја не би био другачији.“

Дводневни научни скуп у Гацку дао је одговор на питање шта раде интелектуалци да би сачували величину српске жртве. Друго је питање шта Србија данас ради да заштити пред светом своју величанствену победу на Церу и Сувобору. Данашња политика Бундестага који истиче нових девет услова да би Србија била примљена у ЕУ представља само наставак оних аустроугарских уцена које је добила Влада Николе Пашића, а која је подразумевала демонтажу сваке суверености.

Садашња Европа помогнута Америком жели да ослободи Србију од њене историје, од њених величанствених победа и од чињенице да је у два светска рата била на страни антифашизма. Где је споменик Гаврилу Принципу у Београду? Ко се то спрема да затре Принципово име у Сарајеву и подигне споменик Фрањи Фердинанду? Идуће године српска историографија биће суочена са застрашујућом инвазијом искривљених података о Првом светском рату и Сарајевском атентату. Ако је дошао тренутак за суочавање са истином онда све снаге српске интелигенције морају устати у одбрану историјских чињеница како не би били још једном поражени у овом веку. За столом. И у монструозним лабораторијама нових кројача светске мапе.

[/restrictedarea]

9 коментара

  1. Da svi zlotvori srpskog naroda prodju kao taj ferdsinand kada kroce na srpsko tle, vise bi nas postovali.

    • Gavrilo Princip,njegov čin,pucanj u tiranina,osvajača,porobljivača slobode,Franju Ferdinanda,je,uvek iznova,naša težnja za slobodom.Niko,nikada,ne može umanjiti značaj tog događaja,niti ga nazvati pogrešnim imenom-terorista.Kako se zove ovo što već dugo čini Amerika,malim,uglavnom,kolonijalnim zemljama.To je zverski teror jačeg nad slabijim.Ne može nama jedna Nemačka(koja ne oprašta)našu hrabrost,našu ljubav za slobodom,isprati mozak,da mislimo suprotno od istine,od onoga čemu nas učila istorija,dok su je pisali čestiti,pravi istoričari,pravi istoričar,nesme prekrajati istoriju,to se zove,ubica istorije..Čega se plaše te zveri’Kod nas,uvek su se rađali i rađaće se,Gavrila,mladi ljudi,puni ljubavi za svoju zemlju.Živi,živeće,Gavrilo Princip,hiljadama godina,sve dok poslednji Srbin se rađa,slobodarski duh rađaće se u našim potomcima.Večna slava i hvala Gavrilu,za taj pucanj,jer taj zvuk kao najlepša,muzika odjekuje u svesti ugnjetenih,kao simbol večne težnje za slobodom.U,našim srcima piše,Gavrilo,iz krvi muka i suza uvek se sloboda rađala.!

  2. Наташа Јовановић, аутор овог чланка цитира (?) Бјелицу: „….Међутим, сам Апис у свом рапорту из 1917. тврди да је са својом намером да убије Фердинанда упознао руске дипломате у Београду и да је од руског војног атешеа Артаманова добио уверавање да у случају напада Аустроугарске, Србија може очекивати да ће је Русија бранити..“. Ако је тај навод тачан, и Бјелица и она би требало да знају да је немачки историчар – високи СС официр Ханс Иберсбергер прави аутор ове тврдње. Он је 1943 г. објавио у Берлину намерно искривљен превод Аписовог писма, и био чак толико безочан да у свом раду даје и његов факсимил, чије читање демантује његову тврдњу о умешаности Русије. Ту нигде не стоји да је Апис упознао пук. АртамОнова (не АртАманова како многи наводе) о намери да се атентат изврши и његовом организовању. Тај Аписов рукопис је после априлског рата 1941 г. Немци су запленили/опљачкали из Београда. Треба претпоставити да је Бјелица тај текст факсимила видео? Не знам да ли је тај документ икада враћен из Беча уз остале опљачкане архивске документе (В.М.Јовановић-Марамбо, који је на томе радио то јасно не наводи). Било би изузетно корисно ако би се тај факсимил са транскрипцијом објавио у Србији. Ево малог новинарско-истраживачког задатка Наташи Јовановић: нека пронађе горенаведени Иберсбергеров рад из 1943 г. (намерно не наводим референце радова Иберсбергера и Марамбоа – ипак треба да се мало потруди да их нађе; није јако тешко), објављен усред Другог светског рата у Берлину, сазна зашто је то баш тада било важно, копира из њега факсимил Аписовог писма и објави га – ако нигде другде онда бар у «Печату», користећи и Марамбоов коментар о том питању – а требало би о потенцијалном значају Иберсбергеровог фалсификаторског рада (у светлу предстојећег обележавања 100-годишњице догађања) питати и савремене српске историчаре. Тај Иберсбергеров рад – мада фалсификаторски, није ни мало безначајан, јер садржи шире импликације, а елементи из њега ће сигурно бити употребљени од стране присталица доказивања кривице Србије и Русије као зачетника Великог рата.

  3. Na svirep krajnje okrutan i svirep nacin zavrsen je jedan zivot. Ovim teroristickim cinom prekinut je razvoj jednog velikog teritorija koji od tada propada. Sta nije krajnje licamerno da se inace ponosimo sa svim onim sto nam je AustroUgarska napravila. Gradevinama ,cestam kanalima ,prugama (koje sada ukidamo). U sto nam je bilo lose barem da je sad tako lose. Mislim na nas u Vojvodini sto kaze Đole ko vas je zvao.

    • Sneško,Austro ugarska je izvršila aneksiju Bosne i hercegovine,svakako je bilo teško pod vlašću tuđina.Mladi Gavro je više voleo slobodu od ropstva.To nije bio razlog za rat,no samo mali povod,opravdanje sile.Šta misliš,da su bili tu iz prevelike ljubavi?Naše mlade ljude su koristili da se bore za njihove interese,zato su ponešto i uradili.Vi ste Vojvođani svi imali stare švapske kuće,koje ste zauzeli posle odlaska nemaca.Znaš li kada ste se prisajedinili Srbiji,neka ti kaže tvoj veliki Đole,lukava ulizica u svim sistemima,koji nema kriterije i načela.Ti,takav,kakav si nemaš nikakvo moralno pravo,niti si dostojan kritikovati Gavrila.Gavro je veličina,a šta misliš koliko ti vrediš u svom razmišljanju?Zašto tako mrzite Srbiju,ta mržnja provejava iz tvojih naopakih reči.Suviše si mali i nizak da bi na taj način komentarisao.Sloboda je najviša svetinja,nešto čemu svako normalan stremi,samo kukavica može biti rob.Kad ste tako vredni,zašto sami niste gradili,čekali ste Austrougarsku.Možda ćete okusiti blagodeti EU,Đole će im pevati,i,bićete srećni.

    • Dao sam ti pozitivan klik, iz razloga sto postujem cvrstinu opredeljenja, mada se neslazem sa pisanjem u tvom komentaru. Zivot je stalna borba i iskreno receno ja u tu vojvodinu i ne idem. Imam prava da se ljutim na moje pretke kojima su uvalili prisajedinjenje te iste teritorije posle nezadrzivog jurisa sa Kajmakcalana. Nikada nije objavljeno koliko je to ,,vojvodjana,, bilo u suprotnim rovovima na tom istom Kajmakcalanu. Nikada nije napisana ni jedna jedina rec koliko je to vojvodjana bilo u bosni u nemackim divizijama gde su od tradicionalno velikih srpskih porodicnih zadruga ostajalo svega dva ili tri clana a bogme puno porodica je pobijeno i unisteno. E Snesko to nemam prava da zaboravim ni ja ni moji potomci. Mogu da ovi, nazovi politicari, trtomude koliko im je drago genetsko pamcenje se ne brise. Merovinzi su vas skroz na skroz sjebali. Imate genetsko pamcenje da budete sluge. Sretno vam bilo…

  4. Snesko ,zaboravio si jos i “podmukao” nacin.Ne znam da li razumes znacenje tih reci. KO se to “ponosi onim sto VAM je Austrougarska napravila ? Oni to nisu Srbima napravil vec za svoje potrebe. A “preslatki Djole” je predstavnik vas koji tako razmisljaju. Prvo je bilo “Racunajte na nas” kad se uvlacio Komunistima,pa “Ne lomite mi bagrenje” za vreme Milosevica. A sad je postao “Evropejac” koji govori “iskvarenim Hrvatskim”-Srpskim itd. Sve moze ,samo da napuni stomacic nekom krofniicom .Takvi ste vi “Vojvodjaneri”. Hrabri i cvrsti samo da su vam stomacici puni .Ako guza malo zaboli,pa imate malom putera uvek.

  5. Gospodine Rogljevac,ssvaka čast na komentar neznalici Snešku.Za vreme svih ratova u Srbiji,srbi iz Bosne su prelazili Drinu da nam pomognu,ali Vojvođana nije bilo.Rođena sam posle rata,pouzdano znam,malo je iz Vojvodine učestvovalo u ratu.Dokazivali su učešće u NOR-u s potpisom dva svedoka,a žene,da su plele čarape partizanima i tako ostvarivali penziju.Luda vremena,a oni snalažljivi.Uvek su potcenjivali srbe i Sebiju.Sa bakom sam odlazila kod dede,radio je u Sremskoj Mitrovici,govorili su podsmešljivo”došla srbijanka iz Srbije”,a mi smo samo prešli reku Savu,preko pontonskog mosta.Kada smo se kupali,sa suprotne obale,psovali su nam majku srbijansku,a mi njima švapsku.Oni su kukavice,gledali su sve ćutke,čekali da zlo prođe,retki su oni koji bi se suprotstavili.Mi,potomci Solunaca,uvek smo sve oslobađali,a oni su nam zabijali nož u leđa.Nek Sneško pročita Miloša CrnjanskogNek čita pravu istoriju,a ne falsifikat.

  6. Neka je vecna slava i hvala junacima srpskim! Oni koji bi ovome nesto dodali ili oduzeli, samo grese dusu i narusavaju ugled, nepobitan ugled i velicinu, nasih SRPSKIH (u kurac sa Jugoslavijom) junaka koji su svojim delom nadmasili Termopil.
    Ziveo Apis, zivela Crna Ruka, zivela SRBIJA!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *