Француска у сиријској изолацији

Пише Филип Родић

Како француска штампа гледа на неприлику у коју је упао њен председник Франсоа Оланд, залажући се безрезервно за напад на Сирију

Француски медији, иако подељени по очекиваним политичким линијама када је у питању криза у Сирији и интервенција против Дамаска, јединствени су у оцени да је председник Франсоа Оланд усамљен у својој ватреној жељи да крене у рат против Башара eл Асада. Али очигледну Оландову изолованост они тумаче различито. Тако, медији чија је уређивачка политика наклоњенија владајућим социјалистима и даље здушно подржавају употребу силе против Башара eл Асада, и склони су да Оландову изолованост умањују и банализују. На другој страни су опозициони листови десног центра, али и националисти и комунисти, који оцењују да понашање Јелисејске палате наноси непоправљиву штету Француској, и то не само на међународној сцени него и урушавањем демократског поретка земље слободе, једнакости и братства.

 

[restrictedarea]

ОЛАНДОВИ ЈАСТРЕБОВИ Најекстремнији у подршци војној акцији и оправдавању Оланда је лево оријентисани недељник „Експрес“. Став овог листа понајбоље описује наслов „Од Асада се не може очекивати ни најмањи уступак и он, зато, мора бити заустављен“, уз оцену да би само бомбардовање „омогућило постизање политичког решења“. Шеф уредничког колегијума „Експреса“ Кристијан Макаријан у својим коментарима истиче неопходност кажњавања „касапина“ из Дамаска и сматра да напад САД-а и Француске на Сирију без одобрења УН „не би представљао кршење међународног права, јер га је већ прекршио сам Асад“. Макаријан додаје да је војна акција потпуно у складу са ставовима Париза и Вашингтона у односу на „најважнија егзистенцијална питања и на светски поредак“. Он објашњава да председник САД-а Барак Обама, одлуком да од Конгреса затражи подршку, није „издао“ Оланда и да тиме не доводи у питање „принципијелност“ интервенције, али признаје да у „мало вероватном“ случају негативног исхода гласања Оланд доиста остаје сам. „Експрес“ је објавио и анализу у којој оцењује да део јавног мњења који се противи интервенцији (у Француској је то, иначе, двотрећинска већина) јесу особе склоне „теоријама завере“ које „из мање или више објективних разлога“ бране Асадов режим у којем виде „заштитника мањина и секуларности“, али остају слепи пред „угњетавањем сунитске већине“. Ради се, пише овај недељник, „сасвим природно о присталицама екстремне деснице или левице“. У том контексту, лист напада пре свега „антиимперијалистичке“ представнике левог блока као што су Тјери Мејсан, Ален Сорал и Мишел Колон. „Експрес“ Оландову усамљеност не сматра маном него врлином, јер је тиме показао чврсто противљење злочинима, што га чини сличним Франсоа Митерану, и оцењује да би међународна заједница требало да га следи. Признајући да је Оланд у свом ставу усамљен, лист наводи да ни највећи противник интервенције, председник Русије Владимир Путин, „нема подршку баш великог броја земаља“, „Експрес“ објашњава и због чега се Оланд налази у оваквој ситуацији: „Британија је везана одлуком парламентараца, Немачка је у предизборној кампањи и није у ситуацији да покрене војну интервенцију, Шпанија и Италија се плаше ширења пожара у свом арапском комшилуку и, на крају, јавно мњење је широм ЕУ одлучно против напада.“

Сличног става је и либерални „Либерасион“, који сматра да Асад „мора да добије шамарчину коју заслужује“, али додаје да ту „није питање заслуге, него правде“. Овај дневник за Оландову усамљеност криви „разједињеност међународне заједнице и њену немогућност да заустави касапина Асада“. Лист наводи да Оланд мора ово питање да стави на гласање пред француске посланике и тиме добије „већи легитимитет од онога који би му дале УН“.

Председник, међутим, није послушао савет из уводника овог листа, и одлучио је да се у Парламенту о овом питању само дебатује, али не и да се гласа.

Нешто умеренији, али на истој линији је и „Монд“, лист левог центра, који изолованост Оланда како на међународној, тако и на унутрашњој сцени, објашњава „умором од улажења у сукобе без јасног и задовољавајућег циља“. „Монд“, такође, релативизује изолованост Француске, цитирајући речи шефа дипломатије Лорена Фабијуса да „седам од осам чланица Г8 подржава став о одлучном реаговању, као и 12 земаља Г20, али и земље региона“ предвођене Саудијском Арабијом.

ГРОТЕСКНИ ОЛАНД Са друге стране, конзервативни „Фигаро“ пише да је „Европа напустила Оланда на Самиту Г20“, што је председника Француске учинило „усамљенијим него икада“ и са „Обамом као јединим савезником“. „Фигаро“ указује и да су „Оланда напустили и Французи“, пошто се две трећине грађана противе интервенцији, али да он „одбија да послуша јавно мњење“ што указује на „величину педагошког захвата који би над њим требало да буде спроведен“.

Најжешћи противници интервенције и критичари Оланда су комунистички дневник „Иманите“ и националистички недељник „Минит“. „Иманите“ се пита да ли је задовољство Фабијуса и његовог америчког колеге Џона Керија, изазвано прихватањем става о неопходности „снажног одговора“ на састанку шефова дипломатије ЕУ, „више медијско, него политичко“, и додаје да је формулација иза које је стала и немачка канцеларка Ангела Меркел „врло општа“. Лист додаје да Обама и Оланд својим понашањем иду корацима својих претходника „Буша ‚јастреба‘ и Саркозија ‚Американца‘“, оцењујући да је међу француским политичарима направљена јасна подела: „Они који су за (интервенцију) тенори су парламентарне аристократије. Они који су против или захтевају гласање, било да се ради о десничарима или левичарима, представљају ‚базу‘ и у свакодневном су контакту са народом“ који Оланд „не жели да чује“. „Иманите“ упозорава да „ратнички атлантизам“ води у ћорсокак и да је због свести о томе на Самиту Г20 Обами и Оланду леђа окренула већина светских лидера, укључујући и римског папу који је учесницима скупа упутио писмо у којем им тражи да не крену путем рата. „Иманите“ истиче да је француском председнику важније да чује глас америчког Конгреса и председника, од гласова сопственог народа и УН.

„Минит“ је овом питању приступио иронично: „Нема потребе за извештајем УН, нити за одлуком Конгреса САД-а. Требало би кренути. Одмах. Снажно. Послати војску на терен. И морем и ваздушним путем. Географски положај то омогућава. Злочини су предуго трајали. Требало би не само ‚казнити‘ злочинце, него их искоренити. Оланд, безбедност људи је у питању. Учините то! Пошаљите наше снаге… у Марсељ.“ Недељник овим указује на врло озбиљну ситуацију у овом медитеранском граду у којем већ месецима бесни смртоносни рат банди, углавном имигрантског порекла. Лист јасно ставља до знања да Француска има пречег посла од мешања у сукоб у Сирији, у којем жели да помогне оне који убијају њене војнике у Афганистану, Малију и другим земљама, као и оне који ће сутра исто то чинити на територији саме Француске.

Алтернативни интернет медиј „Резо Волтер“, којег предводи поменути Тјери Мејсан, указује да је Оландова намера да интервенише у Сирији „гротескна“ јер нема стваран циљ и отвара пут џихадистима: „Волели ми или не сиријски режим, не постоји разлог да помажемо злочинцима из Ал каиде“. Недопустиво је, наводи се, да се Оланд држи своје одлуке да Француску гурне у „апсурдну операцију“ без мандата УН, без подршке ЕУ, без дозволе Парламента и игноришући вољу убедљиве већине Француза.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Kada će nekadašnje kolonijalne sile shvatiti da je njihovo vreme prošlo. To se prvenstveno odnosi na Englesku i Francusku. Nedorasli ulozi koju su nekad imali, nisu izuzeti ni aktuelni političari koji ih danas predstavljaju. Gospodine /smešni/ Oland, ja bih na vašem mestu NAPAO Siriju i bez Amerike! Ja sam jako JAK! A suština, kako da se rešim kompleksa? Istina….Rusija je PREVELIK zalogaj za vas. Što pre shvatite, lakše će vam biti!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *