Почетна / Друштво / Форум НАТО поклоника

Форум НАТО поклоника

Пише Филип Родић

Зашто највиши представници власти у Србији, и бивше и садашње, морају да буду учесници НАТО лобистичких скупова, какав је био и недавно одржани Београдски безбедносни форум

Зар у овој дворани нема Срба?!, упитао је пре две године на Београдском безбедносном форуму тадашњи амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, изненађен реториком присутних која, по његовом уверењу, није била у складу са српским интересима. Две године касније, много тога се у Србији променило, а пре свега власт на коју су дошли управо они на чијим је митинзима Конузин био почасни гост. Конузина су тада са Форума практично тада избацили, а врло је вероватно да би му се то десило и данас, иако су, овај пут, међу учесницима, а вероватно и у публици, били они који су се некада декларисали као његови и руски пријатељи. Много тога се променило, али атмосфера на Форуму, његова сврха и они који га подржавају, нису.

 

РЕШЕЊЕ ПРОБЛЕМА Један од главних организатора ове вишедневне манифестације, председница Београдског фонда за политичку изузетност Соња Лихт, отварајући Форум, објаснила је окупљенима циљ одржавања оваквог догађаја у Београду: „Желимо да будемо учесници у међународној арени и да престанемо да будемо предмет разговора. Желимо да нас виде као део решења, а не као део проблема.“ Лепо звучи, али, нажалост, начин на који организатори и учесници Форума желе да то спроведу у стварност је, у најмању руку, споран. Ако се узме у обзир да се све домаће и стране организације које стоје иза овог форума залажу, мање или више отворено, за чланство Србије у НАТО, јасно је да они верују да је једини начин да Србија ступи на међународну арену, престане да буде предмет разговора и постане део решења, управо чланство у Алијанси и да, делујући у оквиру НАТО-а, почне да „решава“ друге проблеме широм света.

Соња Лихт је, иначе, у прошлости отворено говорила да верује да је „НАТО неопходан политички и безбедносни кишобран за све земље региона“ и да би чланство у НАТО-у донело потребну политичку стабилност свим земљама на Балкану. Штавише, она је чланица саветодавних одбора Женевског центра за безбедносну политику и Женевског центра за демократску контролу оружаних снага, а занимљиво је да је члан оба ова одбора, поред осталих, и пензионисани немачки генерал Клаус Нојман, који је у време бомбардовања СРЈ 1999. године био шеф Војног комитета НАТО-а и који је ватрени присталица ширења Алијансе на исток.

Слично Соњи Лихт мисли и Мирослав Хаџић, такође члан Саветодавног одбора Женевског центра за демократску контролу оружаних снага и председник Управног одбора Београдског центра за безбедносну политику, другог организатора Београдског безбедносног форума. За њега, „Србија нема разлога да оклева на путу ка евроатлантским интеграцијама“, јер „безбедност Балкана већ гарантују НАТО, ЕУ и САД, свидело се то нама или не“. Трећи организатор Форума, Европски покрет у Србији, јавно не заговара учлањење Србије у НАТО, нити то чини у изјавама својих представника или било где у свом програму, али на то да им је таква идеја блиска указује чињеница да је један од највећих донатора Европског покрета Балкански фонд за демократију, чији је примарни циљ „убрзавање евроатлантских интеграција региона“ на чему се ради, како наводе, „континуирано“, и у шта је у последњих десет година уложено 35 милиона долара. Балкански фонд за демократију је и стратешки партнер Београдског безбедносног форума, а индикативно је да су одржавање овог скупа, поред осталих, подржали и НАТО, амбасада САД-а у Србији, Словачка атлантска комисија и друге институције и организације које се залажу за ширење НАТО-а.

 

[restrictedarea]

ПРОМЕНЕ Списак говорника углавном је био непромењен у односу на прошлу годину, али се у извесној мери разликује у односу на 2011, када је Конузин наступио на начин који су организатори и учесници Форума оценили као „скандалозан“. Док 2011. на Форуму није учествовао нико из Социјалистичке партије Србије и Српске напредне странке, у наредне две године представници ДС-а потиснути су у други план и Форумом доминирају представници нових владајућих партија. Част да отвори Форум 2012. од развлашћеног Бориса Тадића наследио је премијер Ивица Дачић, а на првом панелу, на тему „Нова парадигма региона: Да ли је Балкан коначно успешна прича?“ саговорник потпредседнику словачке владе и шефу дипломатије, нама добро познатом Мирославу Лајчаку, и директору поменутог Женевског центра за цивилну контролу оружаних снага Теодору Винклеру, био је први потпредседник Владе Србије Александар Вучић. За разлику од Дачића, Вучић је требало да учествује и на овогодишњем Форуму, на панелу под називом „Хелсинки плус 40: Јачање безбедносне заједнице ради суочавања са садашњим безбедносним изазовима“, али због здравствених проблема није дошао.

Али зато је ту био саветник председника Србије за спољну политику Марко Ђурић, који је на панелу „Србија и Косово* (! – прим. аут.): Промена игре на Балкану“ дискутовао са Арбером Влахијуом, „шефом Кабинета председника Републике Косово*“, Дукађини Горанијем, директором Либерално-демократског института са Косова*, Леоном Малазогуом, извршним директором организације Демократија за развој, такође са Косова*, али и послаником Либерално-демократске партије и великим присталицом како косовске независности, тако и чланства Србије у НАТО-у Зораном Остојићем, и бившим државним секретаром у Министарству за Косово и Метохију Оливером Ивановићем.

Поред ових тема, на Форуму се говорило о трендовима у трансатлантској сарадњи, превазилажењу јаза у безбедносној сарадњи на Западном Балкану, новом државном моделу који израња из економске кризе, регионалној сарадњи и помирењу на Западном Балкану, изградњи државе и европским интеграцијама, политици ЕУ према Медитерану и мањкавостима у европској безбедности, утицају иранских избора на међународну сцену, енергетској безбедности у Југоисточној Европи, безбедности на Косову и, на крају, о изазовима са којима се НАТО суочава и питањем да ли је нова безбедносна структура адекватно промењена да би се са тим изазовима суочила.

Остали виђенији учесници овогодишњег Форума били су и његова екселенција амерички амбасадор у Србији Мајкл Кирби, министар без портфеља у Влади Србије задужен за ЕУ интеграције Бранко Ружић, главни преговарач Србије са ЕУ Тања Мишчевић, поново Мирослав Лајчак, српска посланица у Скупштини Косова Јасмина Живковић, генерални секретар Регионалног савета за сарадњу Горан Свилановић, бивши шеф италијанске дипломатије Франко Фратини и, прошле године прескочени, бивши председник Србије Борис Тадић.

Иако је избор тема, рекло би се, бенигни, у очи упада чињеница да се на форуму иза којег стоје НАТО лобисти највише говори о европским интеграцијама (присуство и Тање Мишчевић и Бранка Ружића, као и обраћање Мирослава Лајчака који је говорио о процесу европске интеграције Србије, пре свега кроз призму дијалога с Приштином). Ово је потпуно у складу са, некад скривеним, а некада и потпуно отвореним тврдњама да је НАТО неизбежно предворје за чланство у ЕУ. Они који желе ово да прикрију од грађана Србије, већински непријатељски расположених према савезу који их је бомбардовао, указују на пример Шведске која је у ЕУ, али није и у НАТО. Ово је, у најбољу руку, изузетак који потврђује правило, јер Шведска упркос својој војној неутралности учествује у већини мисија Алијансе, али и због тога што је она поприлично усамљен случај, док су све источноевропске и новопридошле чланице Уније морале прво да прођу вишегодишњи НАТО стаж.

Што се Србије тиче, неопходност чланства у НАТО се (не)вешто прикрива јавним изјавама да се то не тражи, с једне стране, и да Србија то неће учинити, с друге стране. Тако је, на пример, премијер Ивица Дачић у једном интервјуу, датом паралелно с одржавањем Безбедносног форума, признао да је „сигуран да ће се на Србију вршити притисак да постане део НАТО“-а, да је „сигуран да би то можда било у нашем интересу“, али и да је „сигуран да такву одлуку нећемо донети“. Али, ако је тако, поставља се питање зашто власт неће донети одлуку за коју мисли да је „можда у интересу“ Србије и која би била велики корак ка испуњењу њеног најважнијег циља – чланства у ЕУ? Колико је збуњујућ однос власти у Београду према НАТО-у, уосталом, илуструје и зачуђеност руских дипломата чињеницом да је Бриселски споразум парафиран тек пошто је од НАТО добијена безбедносна гаранција. „Тражите од нас помоћ, тражите С-300, ми вам то обећамо и онда идете по гаранције у НАТО. Каквог то смисла има? Шта нам то говори?“, рекао је један руски дипломата.

Протекле три године и протекла три Форума показују да време пролази, власти се смењују, али хаџилук Соњи Лихт и НАТО лобистима остаје обавеза за српску власт и „елиту“, и тешко да ће се то променити.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Gospode,smilij se!Kako poverovati,da žurimo u zagrljaj onima koji su ubijali našu decu,iz ne vidljive visine,nisu osećali grižu savesti,ne znaju oni šta je to.Održao se forum nakaznih mozgova,kao što je Sonja Liht.Znamo,dobro znamo šta misli o srbima.Uvek smo bili neutralni,zašto to nismo mogli ostati.Hoće li i naši mladi vojnici,za račun imperijalista,ubijati mali decu(bilo čiju)i,reći,da je to kolateralna šteta,kao što je bila mala Milica?Sačuvaj Gospode te mlade ljude!Ali,šta će biti,kada nama počnu stizati mrtvački sanduci?možemo li reći,poginuli časno u odbrani otađbine.Kao što ameri lažu,jer oni lete u osvajačke i pljačkaške pohode.Te krvoločne zveri,prvo će isturiti našu decu.Koji je naš interes,uvek smo štitili slabije.Nek Lihtova šalje svoju decu Luna.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *