Дмитриј МИНИН: СИРИЈА: РУСКА ИНИЦИЈАТИВА – СПАС ЗА ОБАМУ

Неочекивани (за већину) обрт ситуације у вези са Сиријом, који се односи на руску иницијативу разоружања Сирије од хемијског наоружања, као и подршка у вези са тим, добијена од Дамаска, стварно може да се претвори у пролаз за решавање крвавог конфликта који се баш отегао, иако на том путу има још итекако много проблема и супротних интереса.Руски предлог који је Вашингтон прихватио и одлагање гласања  у Конгресу САД у вези са нападима на Сирију у многоме имају принудни карактер и никако не значе да је олуја над том земљом престала. Бела кућа ће врло брзо учинити све како би повратила изгубљено – макар и за преговарачким столом.

На то наводи и Обамин говор нацији који се може схватити како год хоћеш: и да ће се председник потрудити да добије сагласност за напад на Сирију – онда када он закључи да је то згодно, и да ће гласање, које је одложено, ипак да се одржи.[1] Бивши Обамин конкурент, сенатор-ветеран Џон Маккејн се једноставно збунио. „То је толики ниво недоследности  какав ја у животу нисам осетио“ – изјавио је.[2]

Шмуел Роснер, политички редактор израелског Jewish Journal-а сматра да се захваљујући председниковом труду сиријска драма претворила у фарсу. Израелски политичари који су од самог почетка неповерљиви према Обами најзад су се убедили да их први утисак није преварио. Израил ће, то је  неизбежно, морати да плати због  „Обамине колебљивости“. Више не треба рачунати ни на његово ефикасно учествовање  у раду да се постигне палестинско-израелски договор, ни на његова војна дејства, заједно са Израелом, на Иран. Још је добро што је бар „Путин понудио дипломатске мердевине по којима он може да се спусти са оних климавих дрвених степеника које  је сам подигао око Сирије“ – написао је Шмуел Роснер.[3]

Многе доводе до ћорсокака несугласице у изјавама које долазе из Беле куће. Државни секретар Кери који је предложио идеју размене хемијског разоружавања Сирије за одбацивање напада на њену територију, после је одједном почео да говори да га нису  добро разумели. Сузан  Рајт, помоћник председника  за националну безбедност, практично је поставила крст на наведену иницијативу тврдећи да се Дамаску не може веровати, те зато не треба   одбацити бомбардовање. Са исто тако оштрим мишљењем иступио је и Томас Блински, који    врши исту дужност као Сузан Рајт, али  за   вице-председника, и тиме је, вероватно, приказао и позицију самог Џозефа Бајдена. По Блинскеновим речима, „САД ће пажљиво размотрити предлог Лаврова, али се не може очекивати да   мера која се предлаже постати и решење проблема“.[4] Али је све на своја места поставио Б.Обама који је прихватио руски  план и признао да је он о њему још пре дискутовао са В.Путином. Утисак је да је са идејама америчког председника  био упознат само политичар  који   је Обами тренутно најближи, а то је руководилац његове администрације Денис Макдонаф, и да су преговори о ликвидацији сиријског хемијског оружја као услов за одустајање од агресије на Сирију били врло затвореног типа.

Ради се о томе, да се са личним плановима за напад на Сирију председник САД нашао на ивици великог дипломатског и политичког неуспеха. Покушај да се оформи коалиција је пропао, у њу није ушао чак ни најближи савезник – Велика Британија, alter ego Америке. Покушај „победника Тимбуктуа“  Франсуа Оланда да заузме место Лондона је  више личио на фарсу. А да је спремна да прискочи у помоћ јавила се само Саудијска Арабија, чије су заслуге у гушењу било које демократије, на пример у Бахреину, као и у подршци исламистима, добро познате. 

Гласање о резолуцији која се односи на коришћење силе против Сирије у представничком дому конгреса, како кажу све анкете, обећавало је да буде катастрофално. Сенатор-републиканац Џон Барасо је констатовао да Обама није имао другог излаза, осим да замоли конгрес да одложи гласање  о војним дејствима у Сирији. „Председник је притиснуо „пауза“, – рекао је сенатор. – „Ја мислим да је то у реду, зато што би при гласању у представничком дому тешко добио више од 100 гласова (од 435). Мислим да тај план не би прошао ни у сенату“.[5]Испоставило се да Бела кућа нема никакве „поуздане доказе“  о томе да је Дамаск  користио хемијско оружје, о чему је громогласно трубио две недеље, већ само „логичне закључке“.  Оне хиљаде фотографија са места догађаја по светским медијима, о којима по инерцији председник Обама и даље прича, то су само копије једне, и то врло сумњиве, траке, која се појавила као да је никла из земље, мал’те не пред сам почетак хемијског напада о коме се толико прича.  Исто то важи и за видео-снимке. Америчка јавност је читаво време било врло негативно расположена  према плановима за напад на Сирију. Све је говорило да ће конгрес учинити исто што и британски парламент и да ће одбити санкционисање примене силе против Сирије. Али је ту у помоћ прискочио Владимир Путин, и „потреба да се то учини је за дужи  временски период отпала“.[6]

Међутим, не треба да се помисли да је Москва баш толико забринута за спасавање Обаминог образа. То је пре ненамеран резултат, јер је за руско руководство било много важније да се не дозволи да се сиријска ситуација потпуно отме контроли и претвори у хаос. Према изворима из Израела, преговори које су о хемијском разоружању  водили Сирија и Русија су трајали бар две последње недеље, и у њима је учествовао  и Иран.

Као део посла који се односио на предавање сиријског хемијског оружја под међународну контролу постало је, кажу, обећање Москве да Сирији испоручи  још више уобичајеног савременог наоружања. Не зна се шта је тачно обећано. У репортажи 2. канала израелске телевизије, саопштава се  да су Асаду потребни војни авиони, резервни делови за тенкове и практично све врсте наоружања и припадајућих делова како би се резерве које су потрошене у току грађанског рата, попуниле. Могуће је да ће Сирији бити послата 24 ловца Миг-29, чија је испорука прошлог лета одложена.[7]Тако да то што Дамаск добровољно одбија да поседује хемијско оружје не само да ће ослабити, већ ће ојачати сиријски одбрамбени потенцијал. Осим тога, за заштиту  сиријских градова од плаћеничких банди ослободиће се на баш тако мале снаге, које су сада заузете чувањем складишта са отровним материјалом. Није нови обрт догађаја случајно деморалисао сиријску наоружану опозицију. Руководилац Сиријског војног савета Салим Идрис је изјавио: „Изјављујемо да апсолутно не прихватамо руску иницијативу о предаји сиријског арсенала хемијског оружја под међународну контролу.“[8]

Истовремено се у прилазу западних земаља трепћућој, рекло би се, светлости, која се појавила на крају тунела, осећа  тенденција да се то трептање одмах и угаси. Конкретно, САД, Велика Британија и Француска, при чему је ова последња била изузетно активна, покушавају да у СБ УН обезбеде  такву резолуцију у вези са уништењем сиријског хемијског оружја која би представљала ултиматум   да, уколико  оружје не буде уништено, дође до коришћења војних снага у складу са Главом 7 Повеље УН. Међутим, то је очигледан нонсенс обзиром да је наведена глава посвећена мерама деловања на агресора! Зар је Сирија некога напала, зар се не спремању њу да нападну? СБ УН још није донео  ни један документ    према коме би Дамаск сносио одговорност  за нешто такво  и, треба  веровати, неће ни донети. Да подсетимо да су се десетине држава придружиле Конвенцији о ликвидацији хемијског оружја, а да их нико на то није приморавао, што жели и Сирија да уради. А ако треба дасе прича о онима који се још увек нису растали од свог хемијског оружја, онда треба рећи нешто и о Израелу? У Foreign Policy су скоро објављени подаци ЦИА о томе, да у тој земљи постоје врло значајне резерве смртоносних отровних материја. Још 1982.године спутњичка шпијунажа САД је открила да се у Димону, уз село Ал-Лилаб, близу израелског нуклеарног центра, налази место вероватне производње и складиштења борбених отровних материја.

Према подацима ЦИА, Израелци су убрзали рад на хемијском оружју после завршетка рата „Судњег дана“ („Седмодневног рата“) 1973.године. Америчка  обавештајна служба је пресекла испитивање тог оружја у Негеву. 1992.године Израел је потписао Конвенцију о забрани хемијског наоружања, али је није ратификовао.[9] Свој програм  који се односи на поседовање  хемијског оружја Сирија је објашњавала као одговор на поступке Израела. Сада своју сагласност  за ликвидацију сопственог хемијског оружја она чак уопште и не везује за мере комшија. Па онда –зашто се од свих бивших и садашњих поседника отровних материја ултиматум поставља само Сирији?

Торпедујући нормални процес доношења резолуције СБ УН о Сирији, Запад покушава да све свали на Москву. Поводом понуђеног нацрта резолуције, који је потпуно незаконит, француска штампа на пример, пише: „Да ли ми стварно идемо према међународном компромису у вези са ситуацијом у Сирији? Одговор Москве на француску иницијативу у УН очигледно доказује да је све потпуно другачије“.[10]

У садашњем облику западни нацрт резолуције СБ УН о сиријском хемијском оружју баш подсећа на аустроугарски ултиматум Србији који је постао повод за светски рат.Тада је Београд прихватио све захтеве ултиматума осим оних који су били врло понижавајући и усто безначајни. Али смисао тог ултиматума и није био да решава проблем, већ да се искористи искључиво баш као повод за напад.

Стручњаци обавештајно-аналитичке компаније Stratfor  су убеђени да претња ратом против Сирије уопште није прекинута, већ да је само померена иза оквира садашње рунде међународних преговора.[11]  У Институту Брукингс такође се сматра да је сиријска криза далеко од разрешења, и да је само дошло до „дипломатске паузе“. Тамо се сматра да ће под знаком те кризе протећи цео остатак Обаминог мандата.[12]

Уколико превлада  западни  приступ реализацији руске иницијативе ситуација у Сирији уместо да земљу приближи миру – још ће је више искомпликовати и може да експлодира и после најмање провокације, на пример, уколико би сиријски побуњеници хемијским пројектилима пуцали на територију Израела. Како јављају израелски медији, неколико мина које су испаљене са сиријске територије 12.септембра, већ су експлодирале на Јужном Голану.[13]Можда ће убрзо објавити да су те мине биле пуњене сарином и да таква пуцњава има „систематски карактер“…