Почетна / Интервју / Дијего Фузаро: Европа не постоји (други део)

Дијего Фузаро: Европа не постоји (други део)

Разговарао Драган Мраовић

 „Оно што обично називамо именом ‚Европа‘ трагична је стварност уједињена искључиво на основама ‚Централне европске банке‘ и њене последичне еврократије у којој се остварује тихо угњетавање народа, што је у двадесетом веку вршено помоћу тенкова и војске, уз наметање државама лишеним суверенитета да у року од четрдесет осам сати прихвате одређене мере раста, као у случајевима класичних политичких ултиматума“

Каже се да је време новац. Дакле, требало би трчати, журити. Насупрот томе, ви предлажете филозофско размишљање, „стрпљивост поимања“ која успорава живот и омогућава човеку да оздрави?

„Журба је рђави саветник“: тако каже једна позната италијанска пословица. А, као што нас поучава Грамши, често се у здравом разуму таложе појмови са високим филозофским садржајем. Журба, убрзање, брзина, помама: ето шифре, на временском плану, епохе вечне садашњости у којој све мора стално да се мења да би све остало исто. Журба и акцелерација су не само временске функције капиталистичког, данас хегемонистичког система. Оне су и темељни услови, идеолошки све, само не неутрални – да се схвати враџбина света чији смо заробљеници. Као у тејлоризму који је Грамши проучавао, френетични ритмови су кохерентни с продуктивизмом, али такође и са конкретном немогућношћу смиреног размишљања о неразумности која је једина водиља наше садашњости. И због тога филозофија представља херојски отпор нелогичним логикама реалног: пошто је реч о „стрпљивости поимања“, она нам омогућава да се вратимо размишљању о ономе што нам се догађа, а то је основа од које би требало кренути да бисмо се опет докопали времена, како времена постојања које је, данас, жртвовано на олтару потрошње и производње, тако и времена будућности – која је данас помрачена – као хоризонта који се може настанити трансформативним процесима.

Монотеизам тржишта и глобална криза?

То је основна теза књиге „Минима Меркаталија“. Изразом „монотеизам тржишта“ алудира се на чињеницу да је секуларизовани свет у којем живимо напустио традиционална божанства да би се предао слепој вери у ново монотеистичко божанство – фетишистички хипостатизовано тржиште – које, као и сва друга божанства, не прихвата „конкуренте“. Из тога је проистекло још невиђено виђење света који се шверцује као аскетски, лаички, неопредељен и чисто економски, али који је у ствари веома идеолошки и религиозан, јер „везује“ (religat, према изворној етимологији од religio) све људе на планети за свемоћ само једног управног принципа свеукупних фетишизираних друштвених односа, за тржиште (фанатизам економије, интегрализам финансија итд). Срамотна религиозна форма на којој се темељи глобални систем је иманента вечности, неисцрпљивости и непроменљивости капитализма као судбине, са своје три темељне догме, а то су „робинзонска“ средишњост апсолутног индивидуализма, константна потреба војних интервенција путем „етичких бомбардовања“ ради одржања и ширења капиталистичког система у свету, априорна демонизација било какве трансформистичке намере, која се одмах ликвидира као вокационо тоталитарна и антидемократска. У сличном контексту се одвија динамика доведена у жижу глацијалне критике Адорна и Хоркхајмера у „Дијалектици просветитељства“: све сија под леденим зрацима инструментализованог разума, односно ratio (разум – прим. Д.М.) је постао ирационални ауторитет. Што се тиче данашње кризе, она није изузетак, већ је више место на којем се крије интимно ирационална суштина капиталистичке производње, те стварности коју је створио човек и која је, као и Франкенштајн, измакла из руку и претворила се у монструма. Па, ипак, полазећи од етимона (изворне речи – прим. Д.М.) који у њој одзвања – на грчком је κρίσις, krísis, првобитно значило „процену“, „мишљење“ – криза је место на којем би требало активирати оружје критике – данас ретко – односно заузети онај став који, одбацујући предају пред постојећим, тежи да се престроји на новим основама.

За вас је Европска унија криминални пројекат еврократа из Брисела?

Европа не постоји. Оно што обично називамо тим именом је трагична стварност уједињена искључиво на основама „Централне европске банке“ и њене последичне еврократије у којој се остварује тихо угњетавање народа, што је у двадесетом веку вршено помоћу тенкова и војске, уз наметање државама лишеним суверенитета да у року од четрдесет осам сати прихвате одређене мере раста, као у случајевима класичних политичких ултиматума. Требало би се ослободити веровања, својствених неизлечивим чистунцима нашег доба према којима је економија сама по себи неутрална, а насиље је искључиви прерогатив политике. Глобализована стварност нам свакодневно показује да насиље постоји и као „иманентна економска категорија“ (према непревазиђеној формули Лукача, „Онтологија друштвеног бића“). Нови Хитлер нема свастику и испружену руку. Он говори течно енглески, позива се на свете законе финансија и на вољу тржишта, идентификује слободу са интегралном либерализацијом. Не потписује своје злочине, нити се – како се обично каже – излаже. Скрива своје штетне изборе иза безличне воље тржишта, а спреман је да осуди сваки облик насиља које није институционализовано, анонимно и тихо насиље економије. У том сценарију, најреволуционарнији чин који се може учинити јесте одбацити ту организовану лудост и вратити се националној сувереној држави да би се следио, почев од овакве државе, пројекат космополитског комунитаризма, односно пројекат праве Европе слободних, једнаких и суверених народа и нација који поштују своје разлике и своје традиције. Егзодус из данашње Европе, односно из еврократије која уједињује европски континент само на монетарном нивоу, омогућивши форме угњетавања и доминације преко јединствене монете какве су нестале још 1945. године, мора бити први корак који би требало учинити ради успостављања националног суверенитета, као базе за гаранцију постојања communitas-а коју су данас растворили свети закони дуга и финансија. Преплављујућа реторика жртве, типична за монотеизам тржишта, којим Европа уцењује народе и државе, јесте неприхватљива сама по себи. Једини смисао жртве могао би бити приношење себе на жртвеник зарад будућих генерација, зарад синова и унука. Али, жртвовање које тражи еврократија усмерено је само на одржавање логике неограниченог ширења финансијског капитала на штету права и рада. Зато је то жртва која ће, у перспективи, штетити још више будућим генерацијама, ако буде то могуће, него данашњим. Требало би се супротставити данашњој карикатури Европе, племенитом имену које се приписује данашњој еврократији која нас вуче у социјални и политички понор. То је сценарио у којем се, као у некој Герники социјалног типа, намеће како Италијанима, тако и Шпанцима безусловно прихватање европске политике (и последичних жртвовања) чак и када то подразумева отпуштање грађана с посла, без икаквих правила, и њихово лишавање гаранција, с благим призвуком принуде и преваре, иако преко преварног посредовања општег права гласа.

[restrictedarea]

Да ли би, можда, боље решење било Европа уједињених суверених држава, наравно суверених и у односу на Великог брата?

Свакако! Европа за коју се лично залажем – у име које се борим против данашње еврократије која представља њен перверзни преврат – јесте Европа кантовски састављена од слободних и једнаких држава, суверених и алтернативних у односу на лудачки месијански амерички идеал империјалистичке special mission. Потенцијално космополитска заједница на коју мислим (Европа народа, култура и нација) постоји у процесу in fieri васпостављања људског рода као недељивог и себе свесног Ја, али које се изражава у недефинисаном мноштву језика, традиција, култура и религија које је карактеришу и које би, коначно, могле да коегзистирају у реципрочном и пацифичном признању – које је логично настало из универзалног бића заједничке припадности људском роду. Мноштво језика, традиција и култура живи заједно са општим припадањем хуманом универзуму. Требало би супротставити космополитски патриотизам данас популарном „уставном патриотизму“ (Хабермас), с којим либерални процедурализам приања на ритам глобализације у истом чину у којем има аспирације да валоризује разлике. Патриота еманципације је позван да сматра своју националну државу делом човечанства, дакле не територијом коју ће ширити на рачун других народа (према одвратној стратегији колонијализма и глобализације, његове данашње хегемонске варијанте, односно флексибилне и постмодерне верзије империјализма), већ као добро које је, у својој несмањивости, богатство за целокупно човечанство схваћено као призматско мноштво разлика у којима се изражава унитарност људског рода. Конкретно, нема другог начина да се брине о човечанству, осим да се позабави оним ограниченим сектором света који настањујемо и у којем живимо пошто, речено хајдегеровском синтаксом, ми смо прво „бачени“ с ону страну било каквог могућег избора. Истинитост социјалног живљења, односно космополитски комунитаризам, узглобљен на јединству људског рода у неопозивом мноштву култура и традиција, представља telos (грчки τέλος, циљ) акције. Са своје стране, та акција може да се практикује само у комунитарној димензији и то локалног карактера, односно као деловање конкретних заједница које активирају „друштвени ланац“ (Леопарди) проткан солидарношћу и антикапиталистичком праксом. Комунитаризам и универзализам, национализам и космополитизам, партикуларизам и универзализам имају дијалектички суживот.

Да ли је овај несрећни евро само несрећник или је то пројекат, и шта чинити?

Ако би постојале конкретне могућности да се реформише Европа какву имамо, било би добро да се потрудимо да их претворимо у стварност. Па, ипак, таквих могућности нема. Наиме, финансијске олигархије које управљају Европском унијом свакако немају као идеју водиљу племенити напор Еразма Ротердамског, Канта или Италијана Спинелија, већ процес интегралне американизације и то у три одреднице: а) наметање англосаксонског модела тржишта у знаку безграничне приватизације, б) геополитичка подређеност универзалној монархији и ц) културна хомологација империје (свеобухватно наметање енглеског језика операционалног за тржишта, american way of life, напуштање националних култура и било које форме која може да предложи моделе који су алтернативни у односу на симболичко пустошење у току, опсцена хомологација човечанства у јединственом профилу потрошача). Све у име мантре „то од нас тражи Европа“, сва социјална права су предодређена да буду укинута у корист дивље либерализације коју промовише једносмерно неолиберално мишљење. Ради потпуног разумевања овог дегенеративног процеса, кохерентне реализације оне „трагичне епохе за Европу“ коју је пророковао Ниче у књизи „Воља за моћ“ (& 37), требало би дешифровати суштину данашњег тоталитарног капитализма који карактерише истовремено присуство три различита модела капиталистичког режима. Постоје а) амерички либералистички, б) кинески и ц) европски. Први је оличен у моделу који је савршено остварен тоталитарно-апсолутистичким капитализмом, у којем је роба главна свуда и без ограничења, без надауторитета и остатака баријера (капитализам је данас absolutus у смислу да је „ослобођен“ било каквог остатка ограничења). Други се одликује контролом коју врше стара олигархија бивших комуниста, државе, монете, народа и територије. Најзад, Европски модел се подудара са капиталистичким космосом у којем још опстају, иако у силазној линији, остаци дијалектичке фазе, као welfare state и државна контрола економије, односно оне освојене позиције задобијене као одговор на совјетску политику и као добит извојевана на терену преко хегелијанских борби за признавање роба удруженог са несрећном свешћу буржоазије. Присутни еврократски модел има само један циљ, а то је да потпуно уништи jus publicum europaeum и замени европски капитализам с америчким, у облику интегралне американизације, као што се може видети у увек новим либерализацијама и приватизацијама, ерозији социјалних права и уништењу било какве гаранције за опстанак. Евро не би требало реформисати, побољшати, исправити, њега треба укинути. Уосталом, евро није монета, већ прецизан метод владавине у којој је политика потпуно подвргнута економији, у којој се доминација и империјалистичко насиље скривају иза анонимне имперсоналности воље тржишта и закона економије. Доказ за то је и све очигледнија некомпатибилност између евра и welfare state. У мери у којој је, занемарујући реторику чистунаца, јединствена европска монета послужила да се једним јединим ударцем избрише сто педесет година социјалних тековина и права постигнутих борбом и синдикалних захтева и, још више, да се успостави право правцато „дужничко ропство“ које лукаво спроводи Европска унија, проблем који се данас поставља није више како спасити евро, већ како се спасити евра. И једини је пут, опет, повратак монетарном суверенитету националне државе компатибилне са welfare state и то тако да претпостави националну заједницу глобализованом економском реду. Теолози глобализације су коректно уочили да је медитеранско подручје Европе, оно што бисмо могли дефинисати, са Лењином, као „слабу алку на ланцу“ европског капитализма, тачка на коју би требало вршити притисак да би се ланац распао и да би се увела америчка парадигма. Зато се на медитеранско подручје сручила „жестина нестанка“ – користим сјајни Хегелов израз – својствена европској економској политици, којом управљају логике глобалног финансијског капитала. И то не само на Грчку, прву жртву жртвовану капиталистичком Молоху, већ и на Шпанију Indignados-a (домородаца – прим. Д.М.) и Италију под сталном уценом. Без претеривања, зато је могуће обратити се народима који улазе (или ће ући), као Хрватска, у еврократски криминални пројекат, речима из Дантеовог „Пакла“: „Ви што улазите, оставите сваку наду“ (Треће певање, девети стих). Новалисов програм Хришћанство или Европа је зато, на овај начин, преточен у нову језиву форму: Американство или Европа. Та дивља метаморфоза лика „Старог континента“ – испуњење „европског нихилизма“ о којем је говорио Ниче, не би била могуће без одржавања америчке војне окупације преко база посејаних по целој Европи. Њихова функција је одбрана Европе не од нацифашиста и комунизма, којих више нема, већ од саме Европе, тачније, од могућности суверене, демократске и комунитарне конфедерације европских држава, као алтернатива Европи изграђеној према обрасцу интегралне американизације, при чему је јединствена монета главни вектор. Зато – понављаћемо са Волтером све док не будемо схваћени – не може бити демократије у Европи све док је окупирају атомске војне базе Сједињених Америчких Држава. Не може да постоји Европа без геополитичког суверенитета. Очигледна је лаж када се данас каже да постоји демократија у Европи преплављеној америчким војним базама. Замислите како би изгледало лице неког Атињанина из Перикловог доба да је неко покушао да га увери да у Атини има демократије, иако је неки спартански гарнизон чврсто засео на Акропољу!

На ово питање ме је инспирисао наслов једне од ваших књига „Да ли је заиста досадна античка историја?“ Наиме, темељи Европе су античка Грчка и антички Рим. Да ли би требало срушити те темеље наше цивилизације, историје и културе да бисмо се глобализовали као у вашој ироничној пароли: „Народи свих земаља, глобализујте се“?

Хегел је говорио да оно што је познато није самим тим и спознато. То још више важи за такозвану глобализацију. Сви о њој говоре, али ко зна у чему се она стварно састоји? Ради се о макроскопском примеру карстног деловања идеологије у данашњем глобализованом капитализму. У привидно неутралном концепту глобализације појмовно се згрушава – а истовремено и скрива – транзиција од савремене моћи државе-нације до постмодерне мултинационалне финансијске моћи. Као и свака идеологија, она говори о себи све оно што је супротно од истине и, тим путем, може се представити стерилно као објективни, непристрасни и трезвени објективни опис конкретне реалности, а уистину та реалност обухвата прецизни идеолошки коефицијент. Наиме, упркос привидима, глобализација се појављује као опис који скрива и, самим тим, вреднује као идеолошку форму, налог (народи свих земаља, глобализујте се!), принуду да се прихвати глобално тржиште и отуђење које оно ствара на планетарној скали, као и да се прихвати као операционални енглески језик финансијских тржишта, као једини допуштен. Глобализација је, баш због тога, идеолошка форма која се најбоље уклапа у системске логике спекулативне фазе: ма шта говориле њене присталице (чак и у доброј вери, као Амартија Сен), глобализација је свет сруктуиран не ради изузимања, већ ради инклузије, тачније ради подређене инклузије свих народа и нација у јединствени интернационални модел неолибералног система, уз скоро интегрално укидање националног суверенитета и хегемоније политике над економијом. Ради сагледавања суштине глобализације, пошао бих од Чича Горијеве „параболе о мандарину“. У том Балзаковом делу, студент Растињак пита пријатеља Бијаншона шта би радио када би постао богат тако што би убио старог кинеског мандарина користећи само снагу воље, не удаљавајући се из Париза и са гаранцијом да неће бити кажњен. Он је аполог глобализације у којој чак не ни постоји свест о убиству кинеског мандарина, у чему је саучесник чињеница да невидљивост економског насиља бива гарантована и њеним деловањем на глобалним просторима, па самим тим, производи жртве које крвник не види. Глобализовани сценарио имплицира да сваки процес и свако откриће предосећају светске падове: према примеру из Марксове и Енгелсове „Немачке идеологије“, откриће нове машине, у Енглеској, доводи до глади безброј радника у Индији и у Кини. Глобализација је, дакле, грозно име које дајемо загосподаривању Планетом од стране „сензибилно надсензибилног“ контрадикторне ћелије трговачког космоса. Глобализација се представља као лажна универзалност, па, ако тако хоћемо, и као отуђена универзализација стеченог егоизма. Уз саучесништво услуга културне индустрије и њене производње сагласности и хомологација, обарање држава и њихове политичке хегемоније представља данас константу наметања – званог глобализација – планетарне one world хомологације подударне са транснационалним тржиштем. Глобални грађани постоје само као израз тржишне теологије. Она намеће за једини могући антрополошки модел, онај модел аполида који је атом искварене потрошње и без културе, без симболичног наслеђа имовине и без традиције, а који су капиларно плазмирале услуге робне врсте. Роба не признаје традицију, нити власт, већ само бескрајни промет, без моралних и религиозних препрека, без етичких и државних граница. Зато ту нема нимало простора за грчку или римску културу – које су темељи Европе, а не еврократија са својим дуговима, стезањима каиша и банкарским наметима – те нису те културе случајно занемарене: данас се тенденциозно уче само енглески и економија (доминантна наука, а истовремено и наука доминације). Код нас, у Италији, грчки и латински су представљали основу културе у гимназијама захваљујући реформи образовања коју је извршио велики неохегелијански филозоф Ђовани Ђентиле. Образовање је било осмишљено у континуитету са грчким идеалом paidea (грчки παιδεία – образовање, прим. Д.М.), просветитељским raison (франц. разлог, али и објашњење – прим.Д.М.) и романтичним Bildung (немачки, образовање, прим. Д.М.). Све се то свакодневно уништава трансформацијом школе у капиталистичко предузеће (директори као менаџери, „кредити“ за оцењивање студената, манијачко коришћење енглеског језика уз незнање латинског и грчког итд). Нису поништени само грчка и латинска култура, већ и њихов језик: ко још зна грчки и латински? Језик традиције и национални језик ипак изражавају комунитарни карактер у националној држави и у цивилизацији. Они формирају народе у њиховим традицијама и чине могућим развој – а појединаца код којих је лингвистички идентитет темељни услов како за њихове интерсубјекатске односе, тако и за њихову заједничку историјску судбину. Наиме, језик у својој еволуцији поставља се као исход историјског процеса који проживљава заједница оних који га говоре. Данашња принуда на енглески као једини дозвољени језик усклађена је са разарањем националних држава и, синергички, фетишистичком апсолутизацијом међународног и хомологационог тржишта људског рода сведеног на прах међуразменљивих атома лишених културне традиције која је у стању да одоли сили капиталистичког негативизма. Само тако, уосталом, објашњава се данашњи свеприсутни парадокс, уопште, принуде на одустајање од свог националног језика (у мом случају од језика Дантеа и Леопардија) и на ковергентно непроменљиво прихватање операционалног енглеског језика финансијских тржишта, који свакако није језик Шекспира, нити Вајлда. Тај аспект открива, ако за тим још има потребе, нашу неспособност да разумемо и говоримо другим језиком осим економским. У капиталистичкој апсолутизацији садашњости посредује пустошење будућности и присилно укидање прошлости.

Шта се крије иза захтева који се намеће Србији из Вашингтона, Брисела и Берлина, да „српска нација мора да промени свест“, да заборави на своју прошлост, историју, културне традиције и да се окрене будућности?

Управо оно о чему сам говорио! Ради се о програмираном уништавању културе, националне традиције и идентитета, које би требало заменити глобализованом културом капиталистичке мондијализације. Глобализујте се! То је скаредна заповест која се упућује Србима, као и Италијанима и другим европским државама које имају свој културни и лингвистички идентитет. Требало би се одупрети и надам се да ће Срби храбро и снажно пружити отпор империјализму (културном и не само културном) универзалне монархије. Данашња „епоха свршене грешности“ (користим срећну Фихтеову формулу) опстаје на поништавању националних и културних партикуларизмама и на све израженијој неутрализацији права и било какве аутентичне различитости, осим ако она није до мутликултурализма којим управља тржиште, па самим тим, фиктивна и ad hoc створена службеном пропагандом. Рекламна машина мултинационалних сила све чешће користи културне разлике као комерцијалну стратегију да покуша плуралитет обичаја, језика, традиција, а истовремено да би тај плуралитет усисала у јединство функција потрошње као заједничке претпоставке (трошим, дакле постојим). Култура може да постоји увек и само у плуралу, као дијалог различитих култура које се упоређују према њиховој заједничкој припадности људском универзуму. Динамика капиталистичке мондијализације, пошто намеће само једну културу (потрошња, енглески језик, економска теологија итд), одвија се кроз укидање културе као такве, коју замењују монотеизам тржишта и опредмећено гесло reductio ad unum (свођење на једно – прим. Д.М.). Увек остаје неиспуњено обећање, које увек износи данашњи економски интегрализам, о пуној реализацији појединих јединки, насупрот прошлим системима кривим што су их гушили у режимима који нису марили за разлике. У оквиру општег конформизма, у којем се свака жеља за признањем и једнакошћу неизбежно претвара у понижавајућу масовну хомологацију, свако је слободан да жели оно што хоће, а потом сви неизоставно хоће и раде исте ствари. Та једнакост у којој нестају разлике притајено подстиче хипертрофично бујање неједнакости. То је пустиња у којој се налазимо! Дакле, живеле оне националне заједнице које пружају отпор империјалистичком монокултурализму!

Српски политичари, наравно не сви, већ они на власти, заслепљени су уласком у ЕУ, без алтернативе. Да ли је могуће немати алтернативе и ко су ти без алтернатива?

Маркс и Енгелс су говорили о „немачкој идеологији“ (deutsche Ideologie). Предлажем да квалификујем као „европску идеологију“ данашњу реторику која неутралише могућност да се мисли о алтернативама еврократији у којој се разрешава данашња Европска унија. Таква идеологија је раширена у Италији и, колико схватам, и у Србији. Очекивања која се претварају у пустош и принудно уклањање могућности пројектовања друкчијег-бића су производи и, истовремено, синергично, творци магије фатализма који апсолутизују садашњост, намећући еврократију као неизбежну нужду. Alternativlos, „без алтернативе“ је, са друге стране, придев у којем се отворено сажима, од 2010, политичка агенда немачког канцелара Ангеле Меркел и, с њом, политичка агенда еврократског поретка. Данашња творевина која промовише мистичност нужде и садашњост као судбину, одржава се на идеолошком рушењу избора преко лажних алтернатива које супротстављају апсолутизовано постојеће стање према ништавилу у које би се одмах суновратили ако би се изашло из оквира тог стања: егзодус капитала, какав би био егзодус из еврократије, немогућ је – рецитује реторика манипулације – јер би то било исто што и стропоштати се у амбис без повратка. Данашњи свет, капиларно преплављен формом робе, не претендује да буде савршен. Једино одриче постојање алтернатива, не уверавајући друге умове у сопствене квалитете, већ им показује сопствени фаталистички карактер, интрансцендентан и судбински. Штавише, данашња анимална владавина еврократског духа отворено проповеда свој несавршени карактер и, заједно с тим, одриче корену могућност да се грана ка савршенству, односно ка алтернативним формама да би се настаниле у социјалном миљеу у којем не припадају оном једином хоризонту форми робе и опредмећења коју та форма производи на планетарној скали. Требало би гајити мисао о алтернативи да би се развалиле челичне решетке кавеза тријумфујућег капитализма који себе замишља јединим могућим светом. Из рашчлањења те мрачне идеологије требало би да произиђе агрегација ефективне политичке формације која преузима, као темељ свог деловања, суверенитетске захтеве у држави чији је примарни циљ поновно успостављање комунитаризма, у смислу који је већ објашњен, унутар својих граница. Национални монетарни суверенитет, повраћај апсолутног примата државног над приватним, конкретних потреба појединаца над логикама валоризације вредности, повраћај културе и традиције које је данас уништио тржишни мултикултурализам, морају бити базични елементи те формације коју карактерише јасан и неусловљен антикапиталистички хуманизам.

 

[/restrictedarea]

Наставак у наредном броју

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *