Делакроа пером и кичицом

Иполит Голтрон, Портрет Ежена Делакрое (копија Аутопортрета, Галерија Уфици, Фиренца, детаљ), око 1850, 64 x 53cm, Musée Eugène Delacroix, Paris © Musée du Louvre / Harry Bréjat

Пише Славица Батос

Велики француски сликар Ежен Делакроа био је и даровит писац. Његов „Дневник“ спада у најдрагоценије текстове из историје и теорије уметности. Обновљеним издањем „Дневника“ и изложбом насловљеном „Делакроа писац“ у Паризу је обележено сто педесет година од сликареве смрти

Каже се, и они који то кажу потпуно су у праву, да о ствараоцима најбоље говори њихово дело. Тако је увек било, тако ће и остати. Ипак, у случају Делакрое, допустићемо да о њему прво проговори једна фотографија. Начињена је 1861. године, у атељеу познатог мајстора портрета Феликса Надара. На њој видимо господина аристократског држања, у елегантном црном реденготу, испод којег провирују бела кошуља и свилени прслук са златним ланцем. Посебно пада у очи високо подигнута крагна кошуље, око које је обмотана свилена марама, спреда зналачки свезана у беспрекорну лептир машну. Над овим софистицираним модним детаљем уздиже се лице необичне, готово зверске лепоте: снажне виличне кости, стиснуте, надоле повијене усне, избочене аркаде из чије сенке искри продоран поглед – заиста је тешко избећи поређење са царем животиња, иако се то поређење од употребе већ излизало.

Лице које нас гледа са фотографије, такво лице, не носи се случајно. Њега су клесале године, душевне ерозије, ватрене стихије, окршаји са демонима безнађа… али је, истовремено, некаква страшна воља, некаква неумољива луцидност све то уобличила у слику савршеног џентлмена. Отмени манири и достојанствено држање подигли су сигурносни бедем око узнемирујућег и узнемиреног незнанца. Повремено би само блеснула варница испод тешких капака или би заиграо мишић у углу усана, стављајући на знање да зазидани пламен и даље букти.

Кад се овако препустимо маштаријама и асоцијацијама, тешко нам је одолети изазову и не успоставити везу између тог наслућеног, унутрашњег врела енергије и стваралачког жара који одликује Делакроино сликарство. Али шта ми знамо о томе? О томе како се постаје Делакроа, како се постаје човек, како се уопште постаје нешто. Покушајмо, ипак, да то некако докучимо.

СИМФОНИЈА БОЈА Ежен Делакроа (Eugène Delacroix, 1798-1863) – уче нас енциклопедије и књиге из историје уметности – био је најзначајнији сликар романтизма, културног покрета који се, крајем XVIII и почетком XIX века, проширио Европом и који се нарочито снажно испољио у књижевности и сликарству. Поклоници романтизма, у свом креативном изразу, потенцирали су субјективни доживљај света, што ће рећи да су у први план избила осећања, да је ирационалност потиснула разум и огласила крај епохе неокласицизма. Неокласицистички идеали лепоте, реда и врлине – произишли из култног односа према античкој уметности, уступили су место средњовековним митологијама, машти и страстима, као и извесној распојасаности на плану сликарског потеза и боје.

Ежена Делакроу ништа није предодређивало за такав, романтичарски животни пут. Рођен је у породици која је припадала највишим друштвеним слојевима: отац му је био министар, а деда по мајци један врло познат мајстор уметничке столарије на двору Луја XV. Сматра се, поврх тога, да је његов прави отац био заправо Шарл-Морис де Талеран (Charles-Maurice de Talleyrand), легендарни министар спољних послова и дипломата, који је високе државне функције обављао под свим режимима, онако како су наилазили, од краљевског пре Француске револуције и Наполеоновог после, па све до владавине Луја-Филипа. Дискретно, посредством утицајних пријатеља, овај „тутор из сенке“ је у више наврата потпомогао каријеру младог уметника у успону. При том, ни један, ни други, никад нису покушали да ступе у ближи контакт, нити су икад поменули могућност крвне везе.

Делакроа је рано изгубио родитеље – оца са седам година, мајку са шеснаест. Већ после смрти оца породица је, због невештог управљања заоставштином, запала у финансијске тешкоће, које ће се временом само увећавати. У том тешком периоду једна ствар је ипак обављена како треба: осмогодишњи дечак је уписан у најбољи париски „лицеј“, школу која, под називом „Гимназија Луј Велики“, и данас важи за једну од најпрестижнијих на свету. Кажу да није био неки ђак, да је један разред чак понављао, и да је углавном остао упамћен по бесној усредсређености са којом је прекривао цртежима све своје свеске и књиге. У ову другу тврдњу лако је поверовати. Проблематична је прва, она о незаинтересованости за учење, јер, видећемо већ на првим страницама његовог „Дневника“, Делакроина ерудиција и изражавање били су на врло високом нивоу.

[restrictedarea]

Вратимо се цртежима из гимназијских дана. На њима видимо коњанике под пуном ратном опремом, битке и рањенике, понеко античко попрсје, понеки покушај копирања великих мајстора. Клица преромантизма је уочљива, али много више од поменуте тематике, о будућем сликару говори његов цртачки потез. Потез је, и иначе, тај који разоткрива, обелодањује један уметнички темперамент, али код Делакрое он је посебно елоквентан. Бачен на папир као ударац бичем, оштар, муњевит, заковитлан, он приказану сцену или особу не дефинише линијом, тј. контуром, него тежи да ухвати и пренесе налете унутрашње енергије, импулсе нервног система. Осећамо, такође утробом, такође завршецима сопствених нерава, да се у том лепо васпитаном и уздржаном младићу нешто пропиње и режи од нестрпљивости да поруши баријере стабилног, сређеног, дефинитивног. Разрешење овог дуализма између унутрашње ватре и спољашње одмерености, између реда и нереда, између поштовања норми и њиховог непрестаног преиспитивања, постаће окосница Делакроине животне борбе и, истовремено, мера његове величине.

Кад је, у шеснаестој години, напустио гимназију и почео да се, најпре у мајсторској радионици једног познатог академског сликара, а потом и на „Академији лепих уметности“, обучава тајнама сликарског заната, кодекс неокласицизма био је у пуној снази. Од уметника се очекивало, као што смо рекли, да у својим делима отелотвори каноне идеалне лепоте, успостављене још у античко доба, као и то да поштује прецизно дефинисана правила „прављења слика“ – приоритет контуре у односу на боју, на пример. Чување традиције, међутим, увек помало личи на оно што ми зовемо „прављењем рачуна без крчмара“. Француска револуција са превратима који су за њом уследили, а, истовремено, и продор германских и англосаксонских културних утицаја, узбуркали су крв младе сликарске авангарде. Први дамари новог времена већ су се уочавали на сликама Теодора Жерикоа, творца монументалног дела Сплав Медузе.

Делакроа је од свог, седам година старијег, колеге и пријатеља, добио неопходан подстицај да ослободи затомљену енергију, али, исто тако, и наук како да ту енергију угради у задовољавајућу сликарску форму. Прва Делакроина значајна слика (Данте и Вергилије у паклу, изложена на Салону 1822. и откупљена од стране државе), чија композиција и емоционални набој подсећају на Сплав Медузе, многе савременике нагнала је да помисле како је у њу и Жерико умешао прсте. Разлике су ипак очигледне колико и сличности. Жерико гради слику „архитектонски“, вешто комбинујући елементе преузете из реалности и изводећи их методично, део по део. Светлост и боја су, при том, потпуно у функцији скулптуралности облика. Код Делакрое слика израња из, наизглед, безобличне хроматске магме и уобличава се постепено у препознатљиве облике: у Дантеа, у Вергилија, у Харона који с муком одржава барку на усталасаној води, у тела проклетника који покушавају да се успну у крхко пловило. Иако су лица, тела и одоре насликани са класичном минуциозношћу, јасно је да Делакроа види слику, пре свега, као апстрактну комбинацију боја и облика, неку врсту пиктуралне симфоније, у којој се појединачни акорди и звучни ефекти удружују у целину вишег реда, а која ће, даље, опет на некакав апстрактан начин, изазвати одговарајуће вибрације у нашој души. Јесте, Делакроа је употребио баш ту реч – душа. Нека тако и остане. Оставимо деветнаестом веку терминологију која му је примерена.

„Музеј Ежен Делакроа“, ентеријер атељеа © 2009. Musée du Louvre / Angèle Dequier

ОДГОВОРНОСТ ГЕНИЈА „Ако негујеш и усавршаваш своју душу“ – записао је у „Дневнику“, 1824. године – „она ће већ наћи начин да се испољи. Изумеће неки језик…“ Само би требало бити свој, из све снаге, сачувати наивност, непатвореност, чистоту… Усавршити егзекуцију… Сликати тако да душа директно комуницира с душом, нерв са нервом…

Од момента кад је почео да води „Дневник“, 3. септембра 1822. године, Делакроа није престао да сам себи дели савете, да брижљиво бележи сваку мисао кадру да га одржи или побољша у његовом духовном, моралном и уметничком прегнућу. Та врста дисциплине од виталног је значаја, колико за његов индивидуални развој, толико и за будућу сликарску каријеру. Држава му је управо откупила слику Данте и Вергилије у паклу и изложила је у Луксембуршком музеју – првом француском музеју посвећеном новим струјањима у уметности. Један утицајни критичар уочио је у том делу чак клицу будућег генија. Кад се од провиђења добије на дар таква драгоценост каква је „генијалност“, онда би уз њу требало да иде и осећање одговорности.

Делакроа спада у сликаре који су свесни своје мисије, али, истовремено, он је и млад, тек је закорачио у живот. У његовом „Дневнику“ наћи ћемо, упоредо са филозофско-уметничким рефлексијама, и понеки пикантан детаљ из свакодневице младог човека: незадовољство због рђаво скројеног сакоа, суму коју је морао да исплати моделима за позирање и за евентуални „прековремени рад“, страх да је, после такве једне слатке разоноде, запатио полну болест… Неодољива је његова стидљивост да догодовштине везане за сексуални живот назове правим именом. Сваки пут кад би му се посрећило да обрлати неку слушкињицу или девојку која му је позирала, он употребљава италијанску реч chiavatura, која, буквално, значи: стављање кључа у браву. Кад се, пак, радило о одабраницама срца – дамама из високог друштва, без изузетка, љубавни однос био је пропраћен богатом кореспонденцијом, а речник и стил достизали су ниво најлепше епистоларне прозе XIX века.

Делакроа, који је, већ са седамнаест година, написао један краћи роман (Алфред – инспирисан англосаксонском романтичарском прозом), дуго се двоумио да ли да постане писац или да се определи за сложен и напоран сликарски посао. Из неколико записа у „Дневнику“ можемо закључити да му је писање ишло лакше:„Кад пишем, ни издалека се не сукобљавам са истим тешкоћама као кад радим на својим сликама. Какав год текст да састављам, да бих постигао резултат који ме у потпуности задовољава, потребно ми је много мање комбиновања на плану композиције него што то изискује рад на слици (…) и, зачудо, у много мањој мери осећам потребу да се враћам на оно што сам већ урадио.“ Управо такав утисак стичемо и кад разгледамо странице „Дневника“, манускрипте или писма, који су, већ три месеца, изложени у најновијој поставци „Музеја Ежен Делакроа“, у Паризу. Скромно увезане свешчице првог дела „Дневника“ (од 1822. до 1824) или укоричени роковници другог дела (од 1847. па скоро до пред саму смрт 1863), исписани су оштрим, елегантним рукописом, са тек понеком исправљеном речи.

У списима из младих дана Делакроа се више бави питањима везаним за инспирацију и морални интегритет него за проблематику сликарства у ужем смислу. Са младалачким претеривањима у тону и изразу, хартији су поверене прве „велике мисли“. На пример:„Оно што неке људе чини генијалним нису нове идеје већ спознаја да оно што је већ речено или учињено није речено или учињено у довољној мери.“ Да увек постоји и корак даље. Препознајемо овде – безброј пута парафразирану – мисао Бернара де Шартра, мислиоца из XII века:„Сви смо ми патуљци који седе на раменима дивова. То што видимо даље од њих, то није због оштрине нашег погледа, ни због наше величине, него због тога што су нас они уздигли.“ Делакроа тачно зна ко су дивови којима би требало да захвали што његов поглед успева да открије нове видике. Већ на првој страници „Дневника“, над романтичним осећањима везаним за извесну Лизету, бдије дух Микеланђела. А само нешто даље:„Несрећниче! Како можеш да урадиш нешто велико, ако си непрестано окружен баналностима? Мисли на великог Микеланђела. Испуни себе узвишеном и строгом лепотом која храни душу. Стално те од учења одвраћају будаласте разоноде. Тражи самоћу. Ако ти је живот сређен и твоје здравље ће мање трпети.“ Одлуке је, међутим, лакше доносити него их спровести у дело. Каријера у успону захтева испуњавање тзв. друштвених обавеза, а самоћа отвара врата досади и малодушности. Ако се томе додају слабо здравље (перманентне ангине и повишена температура), пренадраженост имагинације, рђава меморија и разне друге мањкавости на које аутор „Дневника“ сам себи непрестано скреће пажњу, јасно је да само крајње рационална организација живота може да одведе до жељеног циља. Делакроа ће успети да својој визији прокрчи пут. Сведоци те победе смо и ми, који се после толико година још увек интересујемо за његово дело.

РЕЧНИК СЛИКАРСТВА Октобра месеца 1824. године, Делакроа престаје да води „Дневник“. Неколико телеграфски кратких реченица о догађајима из протеклог дана и после тога – ништа. Све до 1. јануара 1847.

Због чега толика пауза? Једноставно због тога што је сликарска вокација превагнула и што је Делакроа званично постао најтраженији и најупосленији француски сликар, бар кад је реч о наруџбинама од стране високих државних институција. Осликао је „Краљевски салон“ у Бурбонској палати (данашња Народна скупштина), плафон библиотеке у Сенату, један од плафона у „Лувру“ (Аполонов), „Салон мира“ у згради општине, „Капелу светих анђела“ у цркви Сан Силпис… У истом периоду насликао је и неколико монументалних слика – међу којима је чувена Слобода предводи народ, после Мона Лизе најпопуларнија слика у „Лувру“. И, наравно, велики број штафелајских слика, праћених скицама у боји, цртежима, акварелима, записима са путовања по северној Африци и Енглеској, студијама на основу дела старих мајстора…

Свакодневно, до касно у ноћ, на скелама или испред штафелаја, предано, грозничаво, Делакроа уобличује визије своје ужарене маште. Заодева их у форму коју епоха може да разуме и прихвати. Под велом конвенција исписује поруку слободе будућим генерацијама сликара.

Проблем са људима који су једном у животу запатили вирус писања јесте што се тај вирус кад тад поново активира. Медитације и осећања се сами од себе претварају у речи, у реченице, то расте, то се гомила, с тим се више нема куд него на папир. Посебно ако се, у међувремену, постане члан „Академије лепих уметности“ и свест о сопственој важности почне на добија и потврде из околине. Од 1847. године па до уласка у „Академију“, Делакроин „Дневник“ и даље има облик интимно-есејистичке прозе, писане у фрагментима – по угледу на Монтења, привидно ноншалантним стилом, привидно без претензија на објављивање, привидно без жеље да се валоризује сопствена личност. Ипак, кад себе куди или критикује то звучи некако чедно и људски, а кад износи своја размишљања или бележи неке занимљиве разговоре (са Шопеном, на пример), не можемо а да се не дивимо његовој ерудицији, проницљивости, лепоти нарације. Без обзира на то да ли је реч о финесама извођења неког музичког дела, о структуралним особеностима Балзакових романа, о ликовној критици, о вези између науке и уметности, о процесу настајања слике, о техничким проблемима… мисао је прецизна, однос према теми креативан. Захваљујући лакоћи писања, Делакроа убира и спасава од нестајања деликатне плодове својих размишљања. Често жали што не може са истим успехом да фиксира и сликарске идеје у моменту кад се јављају. Остављене за касније, неразрађене, лишене прометејског пламена инспирације, оне губе на снази и претварају се у инертну, беживотну материју. „То је смрт генија“ – говорио је.

Још док је био млад – „Дневник“ о томе сведочи – Делакроа је замислио да једног дана сачини неку врсту „речника сликарства“, у којем би сабрао сопствена сазнања, искуства и идеје. Оригиналност подухвата – наслућујемо из записа који су нам данас на располагању – састојала би се у некој врсти интегралног приступа креацији. Делакроа је био убеђен да сви облици креативног изражавања (поезија, музика, архитектура, сликарство…) почивају на истим формално-естетичким законитостима.

Кад је 1857. постао члан „Академије лепих уметности“, практично истог дана почео је да систематизује своје записе о уметности, разасуте по страницама „Дневника“. Поред сваког појма који завређује да уђе у „Речник“, стављао је и датуме страница на којима је нешто о томе већ био записао. Нажалост, преоптерећеност пословима и већ озбиљно нарушено здравље омели су га у том подухвату. Делакроина размишљања о уметности остала су саставни део „Дневника“, чије се комплетно издање (2.500 страница!) коначно појавило 2009. године, захваљујући престижној издавачкој кући „Жозе Корти“. Постоје, такође, и две-три књиге у којима су сабрани и прокоментарисани изводи из „Дневника“ који се односе на уметност. Иако (вероватно и нужно) некомплетне, ове књиге су драгоцене за све поштоваоце Делакроиног дела, а исто тако и за теорију уметности.

Читамо, на пример, под одредницом мисао: „Првобитна мисао, скица, која је у неку руку ембрион идеје је обично далеко од тога да буде комплетна. Она садржи све, ако тако хоћемо, али треба рашчланити то све, које није ништа друго до смеша појединачних делова.“ Делакроа даље каже да је управо скица та која најбоље изражава идеју, јер сви будући детаљи слике – на скици само наговештени, још увек су у фази потчињености идеји, уроњени у њу и, као такви, савршено су међусобно усклађени. Највећа тешкоћа у току рада на слици била би повратак на то стање ненаметљивости, ишчезавања детаља, који су, истовремено, упоришна места, потка композиције. Многим великим уметницима догодило се да, подлегавши кокетерији егзекуције, дају превише важности детаљима и да онда, с болом у души, констатују да ће морати да их жртвују како би сачували склад целине. Без чишћења, без жртвовања оног што је на слици сувишно, каже Делакроа, извођачко савршенство резултира конфузијом и сувоћом.

Ретки су сликари, опет по мишљењу Делакрое, код којих се идеја од самог почетка јавља у кристално јасном облику и којима се, приликом преношења те идеје на платно, слика све време „држи“, тј. не губи ништа од своје кохерентности, животности и склада. Много природнији начин настајања слике – као пример Делакроа наводи Рубенса и Рембранта – јесте њено постепено рађање из, већ поменутог, лабаво структурисаног скупа елемената. Појединачни облици израњају из те, мање-више, аморфне мешавине хроматских звукова и ритмова, тако што се непрестано међусобно усклађују и признају првенство ономе коме то логично припада. Рекло би се да слика настаје као што је некад настајао живот из тзв. првобитне супе.

На крају, чини нам се да се тако некако одвија и процес разумевања сликарства, а, вероватно, и свих осталих творевина људског духа: најпре неартикулисано мноштво чињеница и утисака, потом усаглашавање, одбацивање, чишћење… све до тренутка кад из аморфне масе почну да се издвајају чисти кристали спознаје. Делакроа је и на нас мислио кад је свакодневно, корак по корак, сликајући и размишљајући, покушавао да проникне у тајну настајања нечега из ничега. Осећамо то кад читамо његове записе, наслућујемо док гледамо слике, волели бисмо и да можемо да му некако захвалимо, сваки пут кад смо код њега у гостима. Делакроина кућа атеље, у коју се стиже са сеновитог и романтичног трга Фирстенберг, данас је претворена у музеј. Занимљива стална поставка, која се састоји од слика и уобичајене пратеће документације, тренутно је допуњена и неколицином драгуља из сликареве писане оставштине. Тако смо најзад добили дуго чекани повод да кажемо коју и о Делакрои – писцу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar
    читатељка

    Сјајан чланак. Хвала

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *