Почетна / Документи / Црњански о Војводини

Црњански о Војводини

Пише Зоран Аврамовић

Велики писац пише као припадник једне генерације српских интелектуалаца која је у прилици да одреди свој однос према предању, да интерпретира национално културно наслеђе које није увек културолошко већ често у функцији других друштвених, идеолошких и политичких циљева

Идеја и политичка пракса Војводине, у два последња столећа кретала се у четири правца: 1) допринос српској слободи и уједињењу, 2) допринос изградњи политичких и културних институција, 3) допринос себичности, издаје, ратовање на страни српских непријатеља, сепаратизам, 4) интерес спољнополитичких чинилаца (и југословенских) да се ослаби српски национални корпус. Све те идеје, преламале су се у јавној свести и раду политичких странака на српском простору у последња два века, у луку од максималне интеграције Војводине у српску државу до сепаратистичког регионализма.

Срби у Војводини, једнако као они у београдском пашалуку боре се за своју слободу и национална права. Наш народ, тог времена размакнуо је два царства. Највећи део нашег народа бори се против маџаризације и аустријских настојања да спрече употребу српског језика, црквену самосталност, слободно уређивање територије на којој су наши преци живели. Нови Сад постаје центар културних институција које одржавају и развијају националну свест о идентитету. Уједињена омладина српска је носилац идеје о националном ослобођењу и уједињењу.

Сви знаменити Срби, они који су мислили дубоко и видели далеко, у то давно време патили су и борили се за уједињење српства. Срби са ових простора су дали огроман допринос модернизацији и интеграцији нације. Сви народи Европе су то чинили, а Срби су се само придружили. Али, да не идеализујемо ствари. Било је и тада међу Србима оних који су прешли на аустријску и угарску страну, а против интереса сопственог народа.

ДУХОВНА МРЕЖА СРПСТВА Да се подсетимо погледа на Војводину великог српског писца Милоша Црњанског. У кратком новинарском раду Црњански је 1923. и 1925. године, написао више текстова за лист „Политика“ о Војводини. Ови текстови су сазнајно значајни зато што се у њима преплићу непосредни искази ондашњих становника војвођанских градова и села, запажања самог писца и његови експлицитни ставови о Војводини као делу српског националног идентитета. У тим ставовима преплићу се улога Православне цркве, односи између националних заједница, при чему се указује на идентитетске разлике између њих. Посебна пажња се посвећује националнокултурном профилу Срба на том простору, значају политичких личности и страначке поделе између радикала и демократа, улози војске и прослави важних датума за патриотско понашање.

Оно што је написао у овим новинским текстовима о проблему српског повезивања, Црњански је на разне начине обликовао и у другим жанровима свог списатељског опуса. Као историчар по основном образовању, знао је да је прошлост народа коме је припадао, сва у борбама за слободу и селидбама пред надмоћним непријатељем и при том истицао значај духовних чинилаца унутарнационалне интеграције. Ову мисао о духовној мрежи српства, Црњански је на више места у својим књижевним и некњижевним текстовима поновио. О полету и снази националног сабирања на једном месту пише: „Српство је радило (током XIX века – напомена З.А.) на свом васкрсу истрајно, печалбарски, са пуно идеализма и старог морала, свих српских слојева који су се бавили или заносили народним пословима и који су се паштили да српство ослободе за српство, а не за бабино здравље, да га спасу, окупе, сједине.“ У том раду су учествовале и „војвођанске вароши и варошице“.

Ту своју мисао најупечатљивије је изразио у путописним репортажама о Војводини 1923. и 1925. године. „Велика једна непрекидност и веза влада у нашој историји и нашим селидбама, велика једна снага и према Вардару и према Дунаву и велика једна моћна целина. Банат и Бачка, а особити Срем су одвајкада наше земље, по чудноватости душа и контраста и јако интересантне земље“ (Вршац, у земљи српских деспота, 1925).

У чему се огледа та непрекидност и веза, окупљање и сједињење Срба?

НАЈДУБЉИ КАМЕН Традиција или културно, верско и политичко наслеђе је оно што представља темељ повезаности српства. Поглед у прошлост зауставља се на манастирима, црквама и православној религији. То је најдубљи камен српства у Војводини. Његово схватање традиције није напросто прошлост или историја српског народа. Црњански разумева традицију као оно што се преузима из прошлости и преноси на савременост и будућност.

Најдубљи корен српске традиције је Православна црква. „Где год стоје манастири, задужбине наших великаша, има и наше прошлости, наше историје, наше државе“ (Месић, манастир српских деспота у Банату,1925). Историја манaстира Месић, девет километара удаљеног од Вршца, започиње 1225. године, када је калуђер Арсеније Богдановић, брат манастира Хиландара, положио темељ за његову изградњу. Манастир је пљачкан и рушен неколико пута. Последњу обнову манастира обавио је епископ вршачки Јовановић Шакабента.

Једна црквица у Каменици, покрај Новог Сада, а подно Фрушке Горе, „сачувала је душу рашких манастира“. О њој се пише у једној књизи у Паризу. Усхити и обрадује сваког Србина. „Она је један фини мали манастир, пренесен из Пећке патријаршије, при Сеоби Срба у ове крајеве“ (Каменица под Фрушком Гором, 1923). А у селу Велико Средиште нашао евангелије из 1552. године (Вршац, у земљи српских деспота, 1925).

У то наслеђе уграђују се и српска имена, вође народа и њихови гробови. На имању једног грофа недалеко од Кикинде, налази се „гробница породице Чарнојевић“. У Вршцу, одлази на гробље да види гроб Стерије Поповића и Кир Јање. Записује натпис на гробу једног Вршчанина из 1834. године (Над гробом Кир Јање, 1925).

Та подсећања на пале за српство, заправо је поштовање жртава које су дате у борби за слободу и национално уједињење. Код Алибунара под булкама и лозом, спавају вечним сном, спавају „Сервијанци“ који изгибоше 1848. године. А у Вршцу је подигнут споменик за триста педесет мртвих, који су исте године пали под вођством „Сервијанаца“, на челу са капетаном Тадићем.

Турски путописац Евлија пише да је вршачки град зидао деспот Ђурађ Бранковић. Од XIV столећа, тврди Црњански, иде народ са Бранковићем према Вршцу и овим крајевима. Године 1464. браћа Стеван и Дмитар Јакшић из околине Крушевца, предводе селидбу Срба у ове крајеве.

По најсиромашнијим кућама висе слике на зиду – Косовска вечера, Милош Обилић, Битка кумановска (О Долову, селу фламанскоме, 1925).

Црквене славе, сабори у Банату имају значај народних светковина, националних манифестација.

Сви ови знакови – цркве, градови, гробови палих за слободу, слике на зиду, народне свечаности – казују о деловима прошлости који учествују у стварању и континуитету српског културног и националног идентитета. У лепом језику Милоша Црњанског лако се препознају јасна свест о наслеђеним духовним и материјалним вредностима, као и установе као што су породица, црква, држава, и велики и мали људи у религији, држави и уметности.

[restrictedarea]

РАЗУМЕВАЊЕ БЕЗ КОНФЛИКТА Али, Срби нису једини народ у Војводини. Какви су њихови односи са другим народима? Нису били конфликтни. Свака национална заједница је водила рачуна о својим потребама и интересима уз, могли бисмо рећи, обострано разумевање. Више од описа тих односа, вреднији је запис писца о „културном обрасцу“ ових нација. Карактеристична су запажања Црњанског о националним заједницама у Војводини оног времена. Она је део Краљевине СХС, у њој живе припадници српског, мађарског и немачког народа. Наш писац уочава велику бригу ових заједница, користимо модеран појам, о сопственом идентитету. Тако, Немци „неће да се пошвабе, али неће ни да се посрбљују“ (Швабе и Мађари, 1923). „Одликује их страховита уображеност и поуздање у себе.“ Они једнако говоре „ми Швабе“. Као да живи у данашње време глобализма, Црњански повезује њихову борбу за сопствени идентитет са људским правима, културом и Европом. „У име људских права, у име културе, у име Европе, они моле, ишту, захтевају само једно: да Швабама буде добро“ (Жомбољ на Точковима, 1923).

Иста посвећеност себи уочава се и код мађарског становништва. Мађари су, примећује Црњански „одељени од наше јавности и државе“. Воде бригу о својим школама и језику. А ова брига о својој националној заједници иде дотле да њихова ондашња политички представници разматрају питање аутономије. „Ових дана изгледа надају се незадовољства и код српских слојева, да крену питање аутономије Војводине“ (Швабе и Мађари, 1923). Требало би подсетити да је аутономија установљена 1945. године са доласком Комунистичке партије на власт у СФРЈ.

Румуна је мало, око 400 у Вршцу. Румуни живе мирно и добро. Срби се воле са Румунима. Али 1907. године, Срби бране манастир Месић од Румуна око Вршца који су пожелели да српске црквене књиге и иконе присвоје.

А шта је са Србима у Војводини? Они су помешали одушевљење због уједињења, разлике између досељених Срба из других делова Краљевине СХС, огорчене политичке борбе између радикала и демократа. Свет сељака, трговаца, ђака хучи према Београду. Свршено је са војвођанском прошлошћу (На банатској равници, 1923).

ПОКЛОН С НЕБА Дан уједињења за Србе у Кикинди („велики српски трбух“) значи просто Србију и дан уласка српске војске, којој су дали читав пук добровољаца. На тој даћи у Кикинди Урош Малогајски говори Црњанском: „Е мој господине, неке, нека, а верујте волео сам пре да видим шајкачу више него своју мајку.“

„Насељени Личани, Босанци, сиромашни брђани, остављени сами на овој равници“ (У обећаној земљи, 1923).

А како тече политички живот? Водеће политичке странке у то време биле су радикална и демократска. Али, у радикалима постоје две фракције које се лудачки боре између себе. Вођа једне од њих жали се на жртве које је његова фамилија дала за Србију. Али, крај свих политичких свађа, „живе као браћа“.

Старији људи причају како су давно „по цичи зими ишли у Панчево и ноћили под ведрим небом да би крај свих мађарских жандарма гласали за Светозара Милетића“ (О Долову, селу фламанскоме, 1925).

Али, упркос политичким сукобима и разликама, уздиже се Србија као поклон са неба. Послушајмо писца. „Ван тога је она Србија, што је пала са неба, право чудо. Ћирилица на возу, српски написане карте, српски говори министара, српски на Бегеју, српски на лађи, српски на Бечкереку, српски свуд“ (О Долову, селу фламанскоме, 1925).

Мисао Црњанског о српству јасна је у свом основном правцу. Она обухвата основне арматурне елементе постојања и развоја националне културе и политичке свести. Али није без повремених искакања у правцу идеализације, као и позитивне критичности према личностима и појавама. Однос према српству у Банату садржи и дозу претераности. Тај свет (у Банату – З.А) има о српству један застарео, леп, плав, појам, мирисан црквено. Она им се чини нешто далеко, што је сад сишло с неба, нешто без греха, без ружних могућности, сасвим друго него њина земља (О Долову, селу фламанскоме, 1925).

На другом месту, Црњански уочава разлику између „Србијанца“ и Пречана, али је разумева као наслеђе оног сељакања нације којој припада. Исказ да се „србијанска брда се преливају преко Дунава у равни Банаћана…“, има позитивно интегративно значење. Али, указивање на разлике и повремене свађе, не доводе у питање његово залагање за интегрално српство.

Не заобилази Црњански ни тамну страну, онога што је темељ националног постојања. Шта се догађа у манастиру Месић. Из обзира према народној вери, записује наш писац, требало би прећутати баханалије „пресветлих“, авантуре и буфонерије манстирске. Дакле, манастири су тачка националног постојања, али не би требало ћутати пред „буфонеријама манстирским“.

Шта нам „говори“ Црњански из тих далеких година?

Он пише као припадник једне генерације српских интелектуалаца која је у прилици да одреди свој однос према предању, да интерпретира национално културно наслеђе које није увек културолошко већ често у функцији других друштвених, идеолошких и политичких циљева. Национална култура се схвата као душевно, мисаоно и искуствено обликовање укупног постојања једне заједнице, а она подразумева свест о чувању старих вредности које учествују у поступку стварања нових. Појам српства је у вечитом неком сељакању. Овакво историјско постојање налагало је појачану бригу за интегративне елементе нације. Културна традиција, какву обликује Црњански, подразумева однос појединаца, друштвених група и установа према, у дугом временском периоду, установљених облика духовног живота и понашања сопствене, али и других националних заједница. Духовни и материјални оквир традиције, видимо, чине језик, обичаји, природни простор, религија, институције, велике стваралачке личности, а у том оквиру има места и за друге „обичне“, мале личности.

ДЕВЕТ ДЕЦЕНИЈА КАСНИЈЕ ИЛИ ПРОСТОР „АПСУРДИСТАНА“

Кава је слика Војводине деведесет година касније?

Током XIX века, а све до 1945. године, Војводина као аутономија није постојала. Одлуком комунистичке власти, Војводина је са већинским српским народом добила аутономију (у СФРЈ Срби у Хрватској нису имали аутономију, као ни 30 одсто Албанаца у Македонији).

Политичке чињенице из бивше државе СФРЈ потврђују да су југословенски (и српски) комунисти настојали да ојачају положај Војводине и тако ослабе уставноправни положај Србије, а с друге стране, једна струја српских комуниста је здушно помагала ова настојања која су довела до Устава из 1974. године, а који је по неподељеној оцени стручне јавности био увод у разбијање СФРЈ? Објективно је водио цепању нације, међусобном сукобљавању српске политичке елите, али и појединих друштвених групација. У новије време аутономија се појачава концептом регионализам.

На статус Војводине, после 1990. утиче однос власти и опозиције. Међу њима има оних које су државотворне и оне које се поигравају са државним интегритетом. Ове друге институционално разграђују заједничку културу Срба, стварају дупле научне установе, стварају коалиције групноинтересне власти и подстичу агресивне и неукорењене говорнике по којима Србија пљачка Војводину са илузијом да сто пута поновљена лаж може да постане истина.

Шта је у основи оваквог политичког понашања? Шта то „мучи“ у Републици Србији ове мале, али гласне политичке групе из Новог Сада? Политичар кловн би одговорио „војвођанске паре“ („Тачка на пљачку“) и то је основа њиховог сепаратизма. Стално оптужују Београд да узима њихов новац (као да су га они створили!) и да се Војводина осиромашује.

Када би дубље размотрили смисао оваквог говора лако бисмо закључили колико је он нетачан и насилан. Говорник аутономаш неће да зна ништа о буџету државе и његовом трошењу у складу са општим интересима. А у крајњој линији та бедна логика води у политички апсурд: свака општина, па затим сваки град и село, почеће да виче „узеше паре“. Да су нешто научили од политичких предака или пак од оних који знају шта је политика они би рекли: хајде да поправимо државне установе, да развијамо привреду, да појачамо морал народа, да унапредимо политичку културу. Ништа од тога; они се хватају само за новчаник.

Једна стара пословица гласи: „Новац нема господара.“ Држава може да располаже само својим приходима и њена је брига целокупно становништво. Уколико власт то не ради добро, политичка опозиција ће то одговорно критиковати и настојаће да изборима дође на власт и општи посао уради боље. Неодговорна опозиција се руководи неким другим мотивима, најчешће иностраним.

Оно што мора да забрине наше грађане у таквим порукама је ширење подозрења и нетрпељивости према једном делу Срба. Одговорна државна политика мора да води рачуна о унутарнационалној деструкцији. Она мора да критикује политичара кловна који иде међу српске непријатеље и подржава њихове антисрпске пројекте, али још и више хушкање Срба против Срба. То се не догађа, већ се, да апсурд буде већи, склапа немогућа коалиција власти. Ако се стихија унутарнационалног подозрења настави освануће дан када ће једино мерило наших односа бити новчаник, а свеколика традиција, култура, социјални, економски државни интереси, природна национална осећања и вредности, речју опште добро народа и грађана, бацити под ноге. Морамо да верујемо да ће природна љубав према нашим најближима сродницима и народу у коме смо рођени вечно трајати.

Шта је најбољи интерес грађана овог дела Србије?

Разуме се, демократија је политички оквир у којем се траже решења. Али, дубоко је погрешно изједначавати демократију са децентрализацијом. Са становишта друштвеног и економског развоја најуспешнији је спој централних и децентрализованих одлука. Уставноправни поредак, управљање установама силе (војска и полиција), фискална политика, образовни систем итд. обезбеђују интеграцију и целовит развој Србије. Низ локалних послова требало би препустити пре свега општинским органима, али никад до тачке сукоба и дезинтеграције.

Важна борба требало би да се води против неких унутрашњих и спољнополитичких пројеката трансформације аутономије у републику, а затим у нешто треће. Који зрео историјски народ то може себи да допусти? Какав би то био бачен камен на оне вишедеценијске борбе и жртве Срба који су се борили у 19. веку за присаједињење Србији, на оне Србе Банаћане који су, да опет цитирам Милоша Црњанског, из 1923. године, „више волели да виде шајкачу него мајку“.

Друго, важно потање за аутономију Војводине је очување и развој националних идентитета. Чињеница да у Војводини живе припадници више националних мањинских заједница значи само једно: идентитет српског народа, као и идентитети мањинских заједница требало би да се развијају равноправно без привилегисања било којег идентитета. Уколико се предност у чувању и развоју националног идентитета да било ком националном субјекту, то ће изазвати напетости и неповерење међу грађанима. Отуда је неопходност равноправност националних идентитета у Војводини, али и у целој Републици Србији. А када је реч о српском идентитету, морамо се одлучно супротставити регресивним настојањима да се ствара нови национални идентитет под именом Војвођанин. То су покушаји неких припадника нашег народа да цепају већ превише напаћено српско биће. Однарођавање је провокација под плаштом аутономије. У овој борби потребно је чување и ширење свести о националном имену у свакој прилици, у обичном разговору на улици, у стану, кући, на трибини, медијима, књигама, образовном систему, а посебно је важно да подржимо оне политичке странке као што је СНС које се залажу за слободу, понос и достојанство нације којој припадамо.

Дакле у XIX веку Срби се боре за слободу и уједињење, а против спољних и унутрашњих снага које теже да их потчине и разједине. У XX веку се иста игра наставља са другим актерима. Каква би требало да буде будућност аутономије Војводине? Најбољи интерес грађана овог дела Србије свакако је солидарно и сложно унапређивање свих делова друштва у циљу приближавању општем и појединачном благостању. Реч је о функционалној, а не федералној аутономији.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *