Почетна / ТВ коментар / Ћирилизација „Кажипрста“

Ћирилизација „Кажипрста“

Пише Миодраг Зарковић

Чим је осванула на улицама Вуковара, ћирилица се запатила на још једном светом месту хрватске борбе против српске империјалне надмоћи: у програму Б92

Они мили хрватски бранитељи, што већ седмицама достојанствено и мирно протестују, у ствари су били сасвим у праву: дозволиш ли ћирилицу на једном крају, она за час букне на другом, још рањивијем, и после њеном ширењу нема краја. Ено, чим је осванула на улицама Вуковара, ћирилица се запатила на још једном светом месту хрватске борбе против српске империјалне надмоћи: у програму Б92. Протеклог уторка, наиме, водитељка „Кажипрста“ Сузана Трнинић подигла је у руци, пред камерама, ћирилични беџ „Пашће“!

Ћирилица, као и несрећа, очигледно никад не иде сама.

***

Е сад, шта је био повод за овако непримерену ћирилизацију Б92? Датум. Дотични „Кажипрст“ приказан је 24. септембра, управо на онај датум на који су пре 13 година одржани председнички избори, због чијег је спорног исхода дошло до петооктобарског преврата. Због тога је водитељка и подсетила на беџеве, навелико дељене те 2000. године, са порукама „Готов је“ и „Пашће“ које су храбриле противнике Слободана Милошевића.

Тим поводом, у „Кажипрсту“ је гостовао наш највећи стручњак за насушна питања као што су Пети октобар, Весна Пешић и политичка позадина убиства Зорана Ђинђића – адвокат Срђа Поповић.

У ствари, грехота би било то назвати Поповићевим гостовањем. Било је то његово предавање, које је усхићена ученица – Сузана Трнинић, присутна – одслушала са нескривеним одушевљењем. Питања која му је постављала нису била зубата и свађалачка, каква њена питања умеју да буду уколико јој гост није по вољи; напротив, овом су приликом питања водитељке била помагачка, олакшавајућа. Не чак ни предавање, била је то допунска настава: оно кад наставник задржи ученике који према његовом предмету исказују нарочиту наклоност, па остану после школе да се, на обострано задовољство, додатно позабаве омиљеним им градивом.

Тако је, при самом почетку емисије, Сузана Трнинић упитала свог госта/наставника: „Па је л` готов?“, мислећи на Слободана Милошевића, односно алудирајући на „Отпоров“ слоган. Поповић је одговорио:

„Тешко је то рећи. Ја мислим да је Милошевић оставио велико наслеђе у једном смислу. Чак мислим да је он у неким стварима важним победио. То је његова прича, да ми не можемо да живимо једни са другима, то су мржње… данас је то тачно. Онда кад је он то говорио није било тачно, али данас је то постало тачно. Тако да мислим да то зло семе које је посадио, та клица се још увек развија.“

„У којем правцу?“, поспешивала је даље Сузана Трнинић свог госта/наставника.

„Кад погледам тај Вуковар, ја одлазим у Загреб, кад видим какво је расположење, шта се ту мисли о Србима, далеко је од тога да је то део неке прошлости, то је још увек све јако живо.“

„Али и шта Срби мисле о Хрватима…“, наставила је Сузана да терцира.

„Па наравно! И једно и друго. Тако да у том смислу, његова филозофија је победила“, закључио је Поповић.

Дакле, за то што Хрвати мрзе Србе крив је Милошевић! Али, и за то што Срби мрзе Хрвате крив је Милошевић! Обрни-окрени, увек је крив Милошевић.

[restrictedarea]

Нема неке логике. Али, има националне фреквенције. И има дељења кривице:

„Милошевић је плебисцитарном подршком владао. Ја се сећам тога његовог доласка на власт, када такав култ личности није постојао никад овде! И, у томе је велика једна невоља, зато што, много је саучесника он имао, међу обичним људима, који су га обожавали. И врло је тешко сада променити став. Још увек чујем негде како је он у Хагу бранио Србију, како се идентификују људи, на овај или онај начин, и са њим и са тим режимом, зато што је подршка била тако широка. Тако да је свако понео свој део кривице и не могу то људи да признају.“

Рече, ето, човек, гост/наставник Срђа Поповић, да овде никада није постојао култ личности пре Милошевића. Ни за време Јосипа Броза Тита, дакле. Занимљиво. Као и следећи дијалог из дотичне емисије:

„У једном интервјуу који сте дали ‘Данасу’, говорили сте о формату људи“, упита Сузана Трнинић свог госта/наставника. „Између осталог и о добрим људима који постоје. Говорећи о тим добрим људима, рекли сте да су они најчешће кажњени, јер средина не воли сведоке својих понижења, својих компромиса и својих издаја. Шта су наша понижења?“

Одговарајући да смо преживели многа понижења, Поповић је појаснио себе:

„Ја мислим да је Милошевић силовао Србију и да то Србија тешко признаје. Тај степен пузања пред њим, тај страх који су људи имали од њега, та ароганција и осионост које је он показивао, то је било једно велико понижење у ствари. Доживели смо санкције, доживели смо НАТО интервенцију, изгубили смо сваки кредибилитет и прокоцкали сав углед који смо имали у свету, банкротирали смо у међувремену финансијски, материјално, морално. Друштво се налази у таквом стању да је тешко уопште говорити о друштву. Ако се друштво дефинише као нека заједница вредности, а не као скуп људи који живи на једној територији јер то их не чини друштвом, него једна основна сагласност о вредностима…“

„Шта је са тим вредностима данас?“, није радозналост дала мира Сузани Трнинић.

„Ви имате два система вредности у Србији“, удовољио јој је Срђа Поповић, њен гост/наставник. „Они нису подједнако ни гласни, ни евидентни, али то су два система вредности. Ја понекад гледам то са стручног становишта, имате оне силне тужбе које се све своде на повреду части и угледа. Прво, части нигде нема. А друго, суд је доведен у ненормалну ситуацију, суд би морао да суди по моралним ставовима средине, а он то не може. Оно што је за једне увреда, за друге је највећа похвала. И не постоји униформна нека, неки сет моралних норми и онога што у друштву се вреднује и онога што се презире, него имате два основна дела друштва која се никад око тога нису сложила.“

Све је ово, и још много штошта, било изречено у тој чувеној емисији „Кажипрст“, својеврсној оази у којој самонабеђени интелектуалци попут Срђе Поповића и њихови самонабеђени ученици попут Сузане Трнинић могу да се сакрију од здравог разума и касапе логику без икакве одговорности. Ваљда би национална фреквенција и требало да служи таквој сврси, зар не?!

***

Што се Бранкице Станковић тиче, њој национална фреквенција више ништа не служи. Није јој потребна, ни фреквенција, ни телевизија. Жена добија награду за наградом, иако већ годинама ништа не ради. Нека јој је са срећом. А и нама.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Nakon toliko vremena,od zverskog ubistva našeg predsednika Miloševića,njegovo ime povlači se po blatu.Kome treba to stalno podgrejavanje krivice i mržnje?To je već postao fenomen.Došla je jesen,kriv je Milošević,što leto još ne traje.Slušala sam Kažiprst,grozila se glupih pitanja i još glupljih odgovora.Pitam se,odakle tim mladim ljudima toliko mržnje u srcu.Da li su,nedovoljno izgrađene kao ličnosti,ili nose klicu pokvarenosti u sebi.Pešićku mogu razumeti,iz sebe ništa vredno ne može dati,pa da malo da sebi neku važnost.Đinđić traži bombardovanje Srbije,još petnaest dana,pa će Srbija pokleknuti,i,to apsolutno nikom ne smeta..Ostavio je iza sebe ružan trag,to se veliča.Mi svi kao da imamo neki teški greh u sebi.Dokle ćemo bez krivice biti krivi?




    0



    0
  2. Gospodin Seselj najljepse opise Trninicku, Pesicku, Biseko i njima slicne. Kazu da je njihova struka jedan od najstarijih zanata.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *