Почетна / Друштво / Цензуре никад доста

Цензуре никад доста

Пише Миодраг Зарковић (наставак из прошлог броја)

На иначе стерилисану медијску позорницу у Србији убачен је летос и вирус судске цензуре, који прети да, заједно са јавним сервисима, у амбис повуче и многа локална гласила

Колико је медијска слика у Србији неповољна, може се јасно наслутити на основу онога што раде и – још више – не раде највећа овдашња гласила, првенствено телевизије са националном фреквенцијом и београдски дневни листови. Пречесто се, међутим, занемарују мања, такозвана локална гласила, чије даље пропадање не може, а да не остави погубне последице на обавештеност и будност иначе обамрле јавности, која као такав, такорећи савршен плен, представља предуслов за то да грађани Србије никада ни не пожеле да преузму судбину у сопствене руке.

Стање локалних гласила је, како се може и претпоставити, упадљиво горе него оно у којем се налазе „главни виновници“ гушења српске јавности, попут РТС-а или „Блица“. Свеопшта беспарица учинила је своје и малтене докрајчила она средства извештавања која су окренута првенствено својим срединама, а мање општим или државним темама.

Руку на срце, на том пољу није било сјајно ни пре „светске а наше“ економске кризе, пошто је пуки број локалних гласила представљао озбиљно бреме и сметњу природном развоју истих. Од како је, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, укинут државни монопол и омогућено оснивање медија у приватном власништву, Србија је постала загушена гласилима која су ницала практично преко ноћи. Поготово је умножавање медија било поспешивано током деведесетих, када је оснивање какве локалне ТВ или радио-станице представљало један од сигурнијих начина да се дође до жељене донације из иностранства – с обзиром на то да Запад није жалио новца како би пресудно утицао на српско јавно мњење и припремао услове за окупацију која ће и уследити после Петог октобра, многи је локални предузимач управо преко медија дошао до „обртног капитала“. Нажалост, са таквом „епидемијом“ малих медија дошле су и многе непожељне последице, углавном везане за хаотичне односе у тим заједницима и затирање професионалних мерила и начела. Тржиште новинара ширило се далеко брже него што је то било здраво, а у то занимање намах су ускакали многи изразито недаровити појединци који су, као и власници медија, у целој тој причи видели тек прилику за лаку зараду, што је, повратно, власницима допуштало да се према запосленима понашају малтене робовласнички, кршећи многе добре обичаје пословања и опхођења према запосленима. Данашња послушност новинара у Србији лако би могла да буде посматрана као пошаст која је своје корене имала управо у тој нездравој, са Запада потпомогнутој експанзији током последње деценије двадесетог века.

[restrictedarea]

ПРОМЕНА СВЕСТИ Али, као и многе ствари везане за кризу српског друштва и државности, тако је и ова појава данас постала сметња онима који су је и створили. Данас је море локалних медија нешто што западним центрима моћи – оним центрима који, како признају највиши представници наше извршне и законодавне власти, пресудно утичу не само на прилике у Србији већ и на најосетљивије политичке одлуке званичног Београда – може да представља сметњу. Довољно је само побројати колико су пута „западни пријатељи“, а пре свих Немачка, захтевали да се у Србији изврши „промена свести“ пре него што Србија дође до тога да буде разматрана за чланство у ЕУ.

Пошто је реч о релативно краткотрајним циљевима, као што је улазак у ЕУ, то је и захтевана „промена свести“ нешто што се не може извести преко образовних и културних установа. Очигледно је да се жури и „западним пријатељима“, који, притиснути својим невољама и неочекиваним изазовима као што је опадање глобалне надмоћи, немају времена да чекају да нам свест промене школе, факултети или писци: такав подухват може да траје поколењима. У то име, гласила су просто сањани носиоци измене свести, јер на своју публику утичу без одлагања, иако је, истина, тај утицај често површан.

Бројност локалних медија је, међутим, препрека таквом настојању. Сходно чувеним Гебелсовим законитостима, који говоре да је неопходан јасан центар руковођења пропагандом, број медија у Србији је потребно свести на мању меру, како би било лакше управљати њима. У доба Интернета и практично неограниченог протока вести и података, потребно је „производњу вести“ свести на минимум, како не би ни имало шта да протиче осим штива које је строго надзирано. Поврх свега, тиражи дневних листова – који, за разлику од телевизија, не могу да се конзумирају бесплатно – већ годинама опадају, због чега значај и утицај локалне штампе неминовно расте, а локална штампа јесте нешто што нема никаквог непосредног додира са амбасадорима, тајкунима или неким другим агентима за вршење политичког утицаја и притиска на медије, тј. јавност. Слично је и са локалним радио и ТВ станицама.

ОПРАВДАН ИНТЕРЕС? То је призма кроз коју би можда требало посматрати и недавне, прилично необичне исходе појединих судских пресуда, посебно у Војводини, где битка за утицај на јавност увелико траје – као и битка за најплодније земљиште у Европи. Тако је пре два месеца Апелациони суд у Новом Саду оборио пресуду Вишег суда у Сомбору, и пресудио да ТВ „Апатин“, заједно са „Радио Апатином“ и такође апатинским „Радио Дунавом“, мора да плати драконску одштету извесном брачном пару из Апатина. Разлог тужбе је вест стара годину дана, о самоубиству ћерке дотичног пара, младе студенткиње. Родитељи девојке су устврдили да им је само извештавање, на које иначе нису имали примедбе – сложили су се да је вест пренета уз дужни пијетет према жртви и професионално – наудило у смислу угледа, па су затражили накнаду штете путем суда. Виши суд у Сомбору је, узимајући све околности у обзир, донео ослобађајућу пресуду, односно утврдио је да извештавање о овом смртном случају није ни на који начин прекршило ни закон, ни морал. Тужитељи су се, међутим, жалили Апелационом суду, а овај је сасвим преиначио пресуду и уз то наложио трима гласилима да плате несвакидашње високе казне: милион динара ТВ „Апатин“, а по 400.000 динара „Радио Апатин“ и „Радио Дунав“ (овај први је, при том, крив само због тога што је вест објавио на сајту, док је у програм није ни уврстио).

Данашња послушност новинара у Србији лако би могла да буде посматрана као пошаст која је своје корене имала управо у тој нездравој, са Запада потпомогнутој експанзији током последње деценије двадесетог века

Образложење пресуде Апелационог суда, чијим је већем у овом случају председавао судија Петар Јовановић, заслужује посебну пажњу, нарочито у овом делу:

„Без обзира на чињеницу да спортни текстови имају афирмативан карактер, обојен духом саосећања, те да се у истима ‘говори бираним речима’ о покојној кћерки тужилаца, како то закључује првостепени суд, и без обзира на евентуално легитимне циљеве ради чијег остваривања може бити допуштено објављивање информације и записа лика, не значи да је у сваком случају објављивање допуштено, па су тужени претходно били дужни да одмере и провере да ли у конкретној ситуацији претеже интерес части, угледа и приватности над слободом штампе. Наиме, тужени су били у обавези да пре објављивања спорних текстова, фотографије и садржине опроштајног писма прибаве сагласност тужилаца, сагласно одредби члана 43 став 1 и 3, у вези члана 44 Закона о јавном информисању, при чему, по налажењу Апелационог суда, у конкретном случају није постојао оправдан интерес јавности да сазна за трагичну погибију кћерке тужилаца и околности под којима је настрадала, у смислу одредбе члана 4 Закона о јавном информисању.“

ДОДАТНИ ЈАРАМ Када судске пресуде почну да се правдају позивањем на непостојање „оправданог интереса јавности“, то јасно наговештава увођење цензуре. Пробајте, рецимо, да замислите шта би се догодило да је нека оваква пресуда против неког гласила изречена деведесетих; земља би се отворила од осуда таквог опхођења према медијима и притужби на гушење медијских слобода. Данас, међутим, судбина три локална гласила, којима је због оваквих казни угрожен и опстанак, као да никога не подстиче на противљење. Вероватно се неће нико побунити ни ако, далеко било, Апатин ускоро осване без локалних медија.

Да ли је то била намера новосадског Апелационог суда који је изрекао овакву пресуду, немогуће је утврдити у овом тренутку, али цело ово замешатељство делује збиља злослутно, поготово ако се има у виду хитност и наглост преиначене пресуде. И иначе преплашени новинари додатно ће се окренути аутоцензури, не би ли избегли изложеност законодавству које не оклева да изриче овакве казне за овакве „прекршаје“. У преводу, иначе стерилна медијска позорница ускоро би могла да постане још стерилнија, јер је то природна последица средине у којој се гласилима суди због тога што су на пристојан начин извештавали о нечему за шта „није постојао оправдан интерес јавности“ да сазна.

Последње што је српском друштву потребно јесте још цензуре и аутоцензуре. Али, смиреност дежурних букача, који се недовољно или нимало не оглашавају поводом овог и сличних случајева, указује на то да је између господара јавне сцене – београдских властодржаца и њихових „западних пријатеља“ – постигнут прећутни договор по којем би медије у Србији требало још зауздати.

С обзиром на то да су од јавних сервиса направљене прескупе љуштуре које неће бити у стању да издрже било какву тржишну утакмицу, па ће једног дана бити суочене са „грчким сценаријем“ (тј. укидањем), а да свирепа законска цензура почиње да гуши локална гласила, није тешко замислити потпуни и буквални медијски мрак, у којем ће захтевана „промена свести“ бити лако остварљиви, последњи злочин извршен над грађанима Србије.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *