Бугарска је мука преголема

Пише Миодраг Зарковић

Ругајући се једној пуноправној држави чланици Европске уније, Весна Пешић и Јово Бакић су пажљивијим гледаоцима открили сву грозоту владајућег политичког устројства у Србији

Једноставно, ти људи и даље живе као да је Слободан Милошевић још увек жив – изговорио је у последњем „Утиску недеље“ Јово Бакић, у једној од својих проповеди, описујући опозиционе прваке на српској политичкој позорници. Том реченицом је завршио образлагање свог става да би удруживање данашње опозиције било неделотворно, јер је идеја тог окупљања бесмислена. Уосталом, ево целог појашњења, заједно са спорном реченицом на крају:

„Идеја је нешто што подсећа на опозиционо деловање деведесетих које је имало смисла, зато што сте имали једнога моћног човека, Слободана Милошевића, који је узурпирао власт и било је логично да се сви људи који су склони демократском мишљењу удружују и боре против њега. Весна Пешић је у томе учествовала веома активно и, између осталог, због тога је ја веома поштујем, јер сам био у то време релативно млад. Она је у том времену радила нешто што је јако било храбро, паметно и добро. Е сад, што се тиче ове ситуације, она је потпуно другачија. Иницијатива која је поднета показује апсолутно неразумевање политичког живота. Једноставно, ти људи и даље живе као да је Слободан Милошевић још увек жив.“

Није та закључна реченица једина тегобна у Бакићевом излагању. Могло би га се подоста упитати и о његовој оцени да је било „логично“ да се против Милошевића удруже „сви људи који су склони демократском мишљењу“: да ли Бакић под „људима који су склони демократском мишљењу“ подразумева онај силан кадар који, пре него што се Милошевић појавио, деценијама уназад није био реч рекао против једнопартијског система, култа маршалове личности, вербалног деликта, Голог отока, национализације имовине, забране повратка избеглица, па и стрељања?! Јесу ли то врли појединци чији „демократски потенцијал“ Бакић поставља као претпоставку, као неопходан морални предуслов, за смислено опозиционо удруживање?

Али, занемаримо све то за час, јер води јаловом натезању око тога како Бакића није срамота да прича глупости. Није га срамота, и крај приче. Као што ни водитеље није срамота да га зову у емисије. (У одбрану Оље Бећковић, вреди подсетити да га је она позвала у емисију тек пошто је „Печат“ у прошлом броју изнео јавни апел да се Бакићу, зарад његовог душевног мира, што пре уприличи какво телевизијско гостовање). Окренимо се зато његовој оцени, од које свако са нешто људскости у себи осећа језу, да неки политичари у Србији „живе као да је Слободан Милошевић још увек жив“.

Жив, Бакићу? Да ли сте баш то желели да кажете? Да ли је ваш мозак наредио вашим устима да баш ту реч изговори на крају те ваше мисли? Не, рецимо, да је Милошевић и даље на власти или на слободи, него да је – жив? Управо та чињеница, да ли је Милошевић жив или мртав, по вама би требало да усмери понашање и деловање политичара које ви држите толико блиским да сматрате за сходно да их јавно саветујете?

[restrictedarea]

Нисте ли можда, Бакићу, помешали Милошевића са неким другим, претходним владарима на овдашњим просторима, који су заиста владали до краја свог живота? Са извесним Брозом, можда? У његовом случају би имало смисла рећи да је смрт та која неизбежно утиче на промену политичког деловања против њега или са њим у крајњем случају. Али, шта је у Милошевићевој смрти било толико прекретнички за ту демократију којој ви као бајаги служите? Зашто вам жив Милошевић представља довољно оправдање за нешто што против живих данашњих властодржаца не саветујете да се ради?

Жив. Тако сте рекли, Бакићу: да поједини политичари не схватају да Милошевић више није жив. Знате ли, вајни научни радниче, шта сте у ствари изговорили, какву сте страхоту превалили преко усана? Пошто је познато да сте боравили у Америци, можете ли, поређења ради, да замислите да нека тамошња јавна личност изговори да се извесни политичари понашају као да је Ричард Никсон још увек жив? Не на власти, него жив! Да ли сте свесни колико би америчка јавност била – оправдано – разјарена толико нечовечним обрачуном са једним покојником, макар тај обрачун био и несвестан, као што у вашем случају, судећи по оном вашем вазда ожалошћеном положају обрва, изгледа да и јесте био?!

Америчка би се јавност, као и све остале јавности у које се кунете из гостовања у гостовање и из колумне у колумну, не трепнувши отарасила таквог бедника, који не би увиђао разлику између власти и живота, између политичког пораза и смрти. Срећа је ваша, Бакићу, што судбина вас није бацила у такву неку јавност, него вас је доделила нама, који смо изгледа немоћни да такве попут вас одстранимо из гласила, одакле могу да загађују поколења и поколења. Срећа је ваша што се редовно приземљите у неку емисију попут дотичног „Утиска недеље“, у којем се водитељка и други гости ни осврнули нису на вашу банално злокобну изјаву.

 

***

Иначе је, поред Бакића, у том „Утиску“ гостовала и једна госпођа: нека врста живог оличења тог опако варљивог, једнопартијског политичког уређења о које су се Срби и Србија гадно опекли у двадесетом веку, госпођа је, како се то данас често говори, била у видљиво запуштеном стању, које би захтевало неку посебну бригу и негу. Само што то није била Јованка Броз, већ Весна Пешић.

Неповезаних речи, збуњена, час преплашена, а час кочоперна, Весна Пешић је током целе емисије била прави одраз СФРЈ духа одржаног до дана данашњег у Србији. Дух је то који посрће, јер га напросто време гази, али који се и даље не предаје, и даље је спреман да наноси штету. Тако и Весна Пешић, у последњих годину дана велики поштовалац Томислава Николића, Александра Вучића и Ивице Дачића, нарочито овог последњег, којем приписује највеће заслуге у остваривању њеног давнашњег политичког циља, тј. Србије без Косова и Метохије:

„Десило се случајношћу да је председник Николић, који је био обећао да ће ти разговори око Косова бити подигнути на највећи државни ниво, пошто он није хтео или није имао три чисте да то ради, он је рекао ево то ће да ради премијер. Е сад, почео је да ради премијер, одједаред је кренуло то са Тачијем, а онда су ови постали пакосни: ‘Види, види, сад овоме то кренуло, Европска унија ту почела добро да реагује, ту сад нешто има.’ И онда су, шта су урадили. Знате шта: никакве везе Дачић нема са Мишом Бананом. Никакве везе. То је чиста измишљотина била ових да га сруше. А онда су хтели да га сруше са власти да би… да би… једноставно… ко? А ко је то радио? Па радили су ови његови! Његове колеге. Ти двојица који се непрекидно договарају. И тада ми је то било јасно. Ја сам ускочила са том причом да бих спасла процес око Косова, јер сам сматрала да је то ужасно важно, да то урадимо. (Оља Бећковић улеће са потпитањем: ‘А шта они раде сада?’) Па, спасла сам га! Да ли сам вам рекла у тој емисији кад сам била, прошлој, да ме и Кацин звао…“

Ту су саговорници прекинули Весну Пешић, па нисмо сазнали шта јој је Кацин рекао када ју је позвао. Као што, у другом делу разговора, нисмо сазнали шта би били темељи наше државе:

„Који је темељ уопште те Србије? Шта је наш темељ, нешто што морамо сви да уважавамо, без обзира на то да ли смо власт или опозиција? Ја мислим да тог темеља уопште нема“, грмела је Весна Пешић, једина особа у стању да грми пискавим, некад чак и крештавим гласићем.

Пресуђивала је Весна Пешић тим гласићем Србији, земљи коју је својевремено, првом половином претходне деценије, представљала и као амбасадор у Мексику. Орио се студио од њене огорчености над тиме што овде „немамо права ни на својину, ни на живот“, да би у једном тренутку рекла чак и ово:

„Па јесмо ли видели да су усред града убили тог Татона, ево још увек нема ништа.“

Дабоме, нема ништа; само драконске, незапамћене казне, у муњевитом судском поступку у којем окривљени нису имали право на одбрану, па већ пуне четири године труну иза решетака, иако су у међувремену на видело испливали небројени докази о томе да је цео поступак био најблаже речено намештен, односно унапред одређен; изузев тога, у праву је Весна Пешић, госпођа која има образа да, после свих катастрофа које је призивала и призвала земљи чији је држављанин, изјави следеће:

„У Србији постоји непрекидно некаква катастрофа, и неко стално производи те катастрофе.“

 

***

Не значи то, нормално, да би све што је Весна Пешић изрекла у овом „Утиску недеље“ требало бацити у воду. Било је ту и неколико аутентичних бисера, правих провала иначе запуштене искрености. Ти ретки тренуци могли су се препознати по томе што су се остали присутни у студију наглас или прећутно слагали са њом.

Занимљиво је, рецимо, то што су и Весна Пешић и Јово Бакић користили Бугарску као пример пропасти коју бисмо морали да избегнемо. Нарочито су руглу изврнули бугарски политички систем, за  који је Бакић чак рекао да је пред распадом. Бугарска је, за неупућене, чланица Европске уније, ка којој смо наводно и ми на путу, па смо још у име тог пута жртвовали и привреду, и народ, и културу, на крају и државу.

Још занимљивији био је трактат Весне Пешић о основном поштењу неких од првака „европске Србије“, који је дословце гласдио овако:

„Прво, оно што би било ко од њих, од тих који би се удруживали, рецимо Чедомир Јовановић, Ђилас и тако даље… они би прво морали да виде у чему су они то погрешили. Пре свега, оно што су радили је било то да су се сви уграђивали у ту транзицију. Оно што је суштина грађанског друштва и модерног друштва, то је да се направи оштра линија између политике и бизниса. Ја бих сматрала да би то могло да се догоди овако, да сад кажемо: ‘Господине Ђилас, продајте своје фирме. Или ћете да се бавите политиком, или ћете да се бавите бизнисом.’ Исто тако и Чеда Јовановић: ‘Извини дечко, иди па продај ту ‘Фиделинку’. Шта ћу ја која се бавим политиком да долазим код тебе, а ти се бавиш бизнисом?! Па чекај, преко политике си стекао ‘Фиделинку’, и сад…“

Ту се зауставила. На пола реченице. А како можемо да будемо сигурни да је у праву у вези са овим што је испричала о Чедомиру Јовановићу? Како да знамо да то није била још једна небулоза у целом низу који је уважена гошћа испоручила током емисије? Па, по томе што су остали присутни у студију ћутали као занемели.

Само је у Србији могуће да неко на телевизији изјави да је предсеник парламентарне странке и некадашњи високи државни функционер (Чедомир Јовановић био је и потпредседник Владе непуних годину дана) стекао одређену имовину захваљујући политичком утицају којим је располагао, а да нико у студију не затражи разумно појашњење.

 

***

Гостовао Расим Љајић, министар Владе Србије, у „Дневнику“ РТС-а 15. септембра, како би појаснио гледалишту петљанцију око увоза цигарета из Хрватске. На питање новинарке: „Да ли је тачно да смо завршили разговоре са ЕУ и пристали на захтев да се убудуће 1.600 тoна цигарета из Хрватске увози по царинској стопи од 15 одсто?“, министар Љајић је одговорио:

„Нити смо завршили разговоре, нити је постигнут било какав споразум. Ми смо практично тамо где смо били 1. јула ове године. До тада је требало да направимо договор о адаптацији Споразума о стабилизацији и придруживању, али до тога није дошло. Нема нових момената у томе и ми чекамо од Европске комисије да наставимо разговоре иако нам шансе нису велике, да не стварамо велика очекивања, под великим смо притиском Европске комисије, али и држава чланица, али очекујемо да се уваже неки наши аргументи у смислу заштите наше домаће индустрије.“

Ето, тако се постаје Бугарска. Кренете да преговарате са Европском унијом, која тражи од вас да пристанете на неки суманути пропис који вам само наноси штету; ви се као нећкате, а они стварно притискају; што је пропис погубнији по вас, то је притисак јачи; и ви на крају, пошто тврдите да не можете да преживите без Европске уније, пристајете на све, а онда вас исмевају Весна Пешић и Јово Бакић.

Србију, додуше, њих двоје исмевају поодавно, тако да са те стране већ дуго осећамо благодети приближавања Европској унији, па би господа из Брисела могла да нас поштеде осталог.

[/restrictedarea]