Почетна / Други пишу / Бранко Жујовић: Злочин у Дамаску – повод за истину о Рачку

Бранко Жујовић: Злочин у Дамаску – повод за истину о Рачку

Убиство деце и цивила у Сирији, ако се покаже да је извршено у циљу изазивања војне интервенције САД – у шта светска јавност више скоро и не сумња, требало би да буде повод за широку српску акцију утврђивања објективне историјске истине о догађајима који су искоришћени као поводи за бомбардовање СР Југославије и прекодринских Срба

Злочин у предграђу Дамаска, иако по обиму најмонструознији, изненађујуће „добро“ се уклапа у исто толико изненађујуће прост клише САД и њених савезника: непријатељ у критичном тренутку постаје толико дрзак или глуп, да сам сервира најубедљивији могући повод за војну акцију против себе. Тај модел није проналазак НАТО пакта. Ратно лукавство је занат стар колико и онај најстарији, али су му стратези из Вашингтона и Брисела подарили тренутну бруталност. Згражавање над свирепошћу, потпуно засењује моралну, политичку и економску позадину агресије.

„Даћу повод за почетак рата. Није важно да ли је веродостојан или не. Победника после не питају да ли је говорио истину. Када се започиње рат, није битно право, него победа,“ речи су Адолфа Хитлера уочи напада на радио станицу у Глајвицу, 31. августа 1939. године. Станица је нападнута и заузета, а њен програм прекинут говором на пољском језику против нациста. Следећег дана, Немачка је напала Пољску. Тајном војно-обавештајном акцијом у подручју Дунава, уосталом, Немачка је извршила и агресију на Краљевину Југославију уочи бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године.

Ратно лукавство било је оружје и српских устаника 1804. године. Током преговора са Турцима код Земуна, уз посредовање Аустријанаца, изненада су негде на Врачару плануле напуштене куће. Дим који се видео чак са земунске стране, био је велика оптужба против дахија и дискредитовао је турску преговарачку страну. Али, оба ова случаја, без обзира што је Хитлеров напад на Глајвиц изазвао Други светски рат, по количини тренутног насиља безазлени су инциденти, у поређењу са застрашујућим злочинима коришћеним као повод за интервенцију САД и НАТО пакта.

Дамаск као глобални Стаљинград

У тврдњу САД и њихових савезника о злочину владе у Дамаску, који је однео 1.429 живота, од чега 426 дечјих, скоро више нико на планети не верује. Упркос медијској кампањи, у такву интерпретацију злочина не верује половина Американаца и то је један од кључних разлога одлагања војне акције. Интервенцију у Сирији, према објављеним резултатима истраживања јавног мнења, подржава 42 посто њих. Истовремено, извештаји светских агенција говоре да се више од 60 одсто грађана Велике Британије и Француске противи интервенцији.

Ако Дамаск постаје глобални Стаљинград, а светско јавно мнење прозире брутални клише покушаја преваре, неко у Бограду требало би ваљано да постави питање Рачка и Маркала. Оба инцидента обилују контрадикторностима и искоришћена су експресно као поводи за војне акције САД и западних сила, али и за дехуманизацију Срба у ратовима деведесетих.

На пример, околност да су на длановима 37 од 40 људи убијених у Рачку пронађене несагореле барутне честице, што је указивало да су учествовали у борбама са српским снагама безбедности, „објашњена“ је пуком тврдњом да је у питању застарео метод парафинске рукавице, односно самолепљиве фолије и дифениламина. Сличних опречности има још доста: трагови окршаја констатовани су свуда око места трагедије, неки од погинулих носили су ознаке УЧК, а други су имали делове војне опреме попут чизама или опасача, а сви погинули на себи су имали слојевиту одећу. Да не помињемо проблем уласка истражних органа у село.

Вокеров потпис комадом дрвене оловке

Хелен Ранта накнадно је, у аутобиографској књизи, навела је да је извештај о Рачку писала под снажним притиском шефа мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске. У књизи је написала да је Вокер тражио од ње да у извештају буде „убедљивија“, а да су тројица цивилних службеника финског министарства захтевали „дубље закључке“ у извештају. Шта више, Ранта тврди да је Вокер преломио дрвену оловку и гађао је, јер није био задовољан убедљивошћу њених навода.

У документарном филму „Крај — осуђени на прогонство“, руским ауторима Јевгенију Баранову и Александру Замислову саопштила је да је „Вокер био ужаснут резултатима њене истраге“. „Била сам збуњена и нисам била спремна да му одговорим. То су била тела терориста, српских војника и мештана. Овај извештај који вам сада показујем никада није објављен, а његов садржај мало ко зна. Сада сам спремна да јавно говорим о резултатима истраге“, казала је Ранта, показујући оригинални извештај пред камером.

Након сведочења истражног судије Данице Маринковић и патолога Славише Добричанина на процесу против Слободана Милошевића у Хагу, тужилаштво је избацило тачке оптужница које се односе на Рачак. То се догодило и у процесима против Милана Милутиновића и још петорице бивших функционера СР Југославије и Србије. Операције српских снага безбедности у Рачку и Ораовици ушле су, као пример успешности и ефикасности, у наставне програме обуке специјалних снага НАТО пакта. Горан Радосављевић Гури, који је командовао српским јединицама, чак је добио некакву медаљу НАТО пакта у вези ових акција.

Тешко је поверовати да би у овом тренутку акција демистификовања инцидената у Рачку и на Маркалама одговарала европској агенди званичног Београда, али би била изазов српским интелектуалцима, универзитетима, институтима и родољубивим НВО, које делују више као герила на светској рачунарској мрежи, уместо да буду организован израз српске меке моћи. Не да би се у потпуности оправдала српска страна у ратовима деведесетих, што је немогуће јер је српских злочина било, него да бисмо дошли до верзије истине која није у нескладу са чињеницама.

Сличну идеју имали су студенти Универзитета у Северној Митровици 2004. године, када је формирана комисија о испитивању обавештајних података који су довели до напада САД и њихових савезника на Ирак. Иако се очекивало да ће студентска „петиција за истину“ добити барем милион потписа у самој Србији, њени ефекти су тада изостали. Сада је тренутак за квалитетнију акцију.

Глас Русије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *