Почетна / Други пишу / Ана ФИЛИМОНОВА: Очување српске државности на Косову и Метохији

Ана ФИЛИМОНОВА: Очување српске државности на Косову и Метохији

После завршене 16 рунде преговора између Хашима Тачија и Ивице Дачића, када је “Република Косово” добила међународни телефонски код и апсолутно у своју корист решила електроенергетско питање, аутоматски отпада неопходност продужетка “техничког дијалога”. Сва “техничка питања” напорима Београда, међународне заједнице и Приштине, на такав начин су регулисана да се то мора констатовати: током преговарачког процеса Београд није успео да одбрани ни једну националну државну позицију! Следећи сусрет “премијера” планиран је после избора заказаних за 3. новембар, формат сусрета одређује се као “дијалог две Немачке”, уз посредништво неког западног дипломате коме ће мандат доделити нека земља која је признала независност Косова – тако су известили медији у Приштини на албанском језику. Прелазак на нови ниво у дијалогу укључиће решавање таквих питања, попут “начина на који ће Косово бити представљено у УН, укључивања у друге политичке, економске, спортске и културне организације”. Како се то каже, да се “стави тачка на ј”[1] – владајућа коалиција у Београду треба прво да пристане на “модел две Немачке” (што ће несумњиво и учинити), а потом да призна територијалну целовитост и суверенитет Косова, а затим да се оформи међусобно признање.

Мисија ОЕБСА којој су међународна заједница и Београд и Приштина поверили да буде посматрач на изборима, своју улогу је почела да испуњава у пуном складу са својим традиционалним односом према Србији и са огромном усрдношћу. Први њен корак је било упућивање захтева Централној Изборној Комисији у Приштини за промену назива два српска бирачка списка – оних Срба који су наводно изразили жељу да изађу на изборе не своје државе, него “НАТО-нарко-џихад државе – Републике Косово”, – тиме уклањајући (иритирајуће за владу Хашима Тачија) помињање Србије. Реч “Србија” се мора избрисати са  “јединствене листе Грађанске иницијативе Србије” коју директно подржава влада и Председник Србије и листе “Србија, демократија и правда” коју предводи Оливер Ивановић (Занимљиво је да је по квалификацији Приштине, на пример Грађанска иницијатива Ивановића означена као “политички субјект №86”). Косовска ЦИК је била веома ултимативна: прописани спискови се морају преименовати до 16. септембра 2013. године, у супротном они неће учествовати на изборима. ОЕБС није бринуо ни о поштовању најелементарније про-форме – захтев је послат на бланко обрасцу, без деловодног броја, печата и потписа, охоло дајући до знања да се ради о окупационом гаулајтеру.[2] У принципу, ситуација око новембарских ОЕБСОВИХ избора у ствари служи као темељ на коме треба да израсте зграда “Приштинске државности”, а улогу ове организације тешко је другачије оценити, него као улогу победника према пораженом – српском народу. Београд је подржао ОЕБС и још пре истека дозвољеног рока донео одлуку да удовољи захтеву Приштинске ЦИК и уклони реч “Србија” из назива списка. Александар Вулин, министар без портфеља у влади Србије по питању Косова и Метохије, преузео је на себе улогу “интерпретатора” одлуке (чији се антидржавни карактер не може прикрити никаквим испразним тумачењима), па појашњава: “… ми смо прихватили ову одлуку,… већ зато што желимо да изађемо на изборе како би онемогућили Приштину да нам одузме све то што ми треба да узмемо на Косову и Метохији и да не дозволимо другима да одлучују у наше име”. Међутим, овакве “куле у ваздуху” руше се приликом првог додира са стварношћу и уместо светле будућности у посткосовском периоду се веома реалистично пројављују контуре нечег сасвим другог.

Западни фактор не скрива жељу да “исцеди” старог непријатеља, раздробивши његово пространство и уништивши његово постојање као независне националне државе. Тако у новом пакету Немачке, који ће, као што је постало познато, ускоро бити доступан јавности у Србији, садржане су следеће тачке: о апсолутној ликвидацији институција Србије на северу Космета до децембра 2013. године, дистанцирању од руководства Републике Српске у Босни и Херцеговини, скраћивању помоћи (све до потпуног укидања) РС, кривична одговорност за паљење амбасаде Немачке, удаљавање од Русије и примена казнених мера у односу на ту земљу (!!!). Промена свести Срба, омиљена тачка немачких захтева, тражи од српске владајуће коалиције претварање Србије у геополитичког противника Русије.

Заслепљеност српског естаблишмента тактичком борбом за власт, у којој кључни критеријум постаје “кооперативност у односима са Западом” и одсуство стратешке визије довело је земљу на ивицу катастрофе – њено превраћање у раздробљена маргинализована пространства разбацаних села и малих градова који су изгубили културу саморазвоја. У Србији се у пуној мери примењује “технологија економског пустошења” (од 7,3 милиона становника Србије, само 287 хиљада је запослено у индустријском сектору) и демографске депопулације (сваке године у Србији је мање 40 хиљада људи[3]).Дошло је време да се запитамо о могућности самог опстанка српске цивилизације и овде Русија, као и раније, пружа братску руку, као што је истакао Александар Чепурин, амбасадор Русије у Србији: српски народ мора сам да одреди шта је за њега важније, “Срби морају имати стратегију а Русија је спремна да помогне српском народу… земља мора сама да одреди шта је њена политика не дозвољавајући никоме да јој намеће своју политику”.[4]



[1] У оригиналном тексту: “Дело, как говорится, за малым” – руска фраза којом се најчешће истиче да су створени сви предуслови да се неки посао оконча (прим. прев)

[2] Гаулајтери – неприкосновени владари својих области управљања у оквирима нацистичког Рајха (прим. прев)

[3] http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-postsrbija.html

[4] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-cepurin-srbija-sama-mora-

da-odredi-sta-je-njena-politika-i-ne-sme-dozvoliti-da-joj-bilo-ko-namece-neku-drugu.html

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *