Почетна / Интервју / Звонко Петковић / архитекта / – Декан моћнији од министра

Звонко Петковић / архитекта / – Декан моћнији од министра

Разговарала Невенка Стојчевић

Како је, самовољом факултетске управе, уместо у звање редовног професора, врхунски познавалац  једне уметничке области „унапређен” у звање – библиотекара

За специфичну област Стилске унутрашње архитектуре и стилског намештаја код нас постоји изузетно мало висококвалификованих, компетентних личности, а међу њима видно место заузима дипл. архитекта Звонко Петковић. Он спада у ред најбољих зналаца ове материје, чији су предмет стилови у унутрашњој архитектури и намештају. Због тога је врло ангажован у очувању нашег културног и уметничког наслеђа, пре свега својим радовима на конзервацији и рестаурацији, који изнад свега подразумевају изврсно познавање одлика појединих стилова и добру историјску и теоријску основу. Са препоруком трочлане комисије састављене од угледних професора из струке, Звонко Петковић je постао предавач на Факултету примењених уметности давне 1994. године, а од тада је дошао и до звања ванредног професора. У складу са мишљењем Научно наставног изборног већа ФПУ, маја 2011. конкурисао је за звање редовног професора.
Међутим, на путу да буде изабран препречио се садашњи декан Факултета Зоран Булајић, по Петковићевој оцени без иједног ваљаног разлога или доказа. А шта се, и како се, у међувремену догађало у овом„процесу“ покушали смо да сазнамо у разговору за „Печат” са „главним осумњиченим“.

[restrictedarea] Ви сте на ФПУ скоро 20 година и оправдано сте желели да своју стручну каријеру окончате како и заслужујете, у звању редовног професора. Уместо тога добили сте отказ!?
Отказ сам добио без икаквог образложења, осим онога које је декан Зоран Булајић дао на последњој седници Научно наставног изборног већа којој сам присуствовао почетком априла 2013, када је рекао да ја нисам низашта крив, већ отказ добијам зато што је конкурсна процедура за звање редовног професора за које сам се уредно јавио, трајала две године уместо шест месеци како прописује закон. Са истим овим образложењем 11. априла ове године уручено ми је решење о отказу Уговора о раду, а не раскид Уговора. После свега декан Булајић тврди да ми је отказ дао Сенат Универзитета уметности, а не он.
Шта сте Ви предузели, јесте ли се жалили надлежним телима на Факултету или поднели тужбу суду?
Ја сам искористио све законске могућности, које дозвољавају прописи ове земље. Тужио сам декана суду и тај процес је у току. Сада декан треба да докаже то што износи у јавност, као што сам ја то радио када сам се појављивао у медијима, увек предочавајући комплетну документацију са свим аргументима, којима сам подржавао своје тврдње.
Како је на Ваше обраћање у циљу заштите од незаконитих поступака декана Булајића реаговала ректор Универзитета уметности Љиљана Мркић Поповић?
Једини њен одговор био је да не жели да нарушава аутономију факултета, на шта сам је увек питао зар аутономију Факултета не нарушавају деканове незаконите радње и то што један од колега на Сенату чита писма потпуно измишљеног садржаја против мене. Али, госпођа ректор је, чини ми,се, увек изговарала једну те исту, већ поменуту напамет научену реченицу. Истине ради, када су одбијене моје желбе, она због личне савести шаље допис факултету са својим потписом, али декан се на њега оглушује. То писмо је било покушај добре воље, кобојаги, да ја и даље држим предавања студентима из предмета Стилска и унутрашња архитектура 1 и 2, јер је, претпостављам, знала да сам добио подршку коју је потписало 180 студената. Али, тада још није знала да сам ја са Факултетом имао потписан анекс Уговора, као валидан документ.
У чему је садржан значај тог анекса Уговора за Ваш статус на ФПУ?
У том анексу, који је потписан у децембру 2011. године, стоји да се мој радни однос на Факултету продужава до окончања конкурсне процедуре, која подразумева рок од шест месеци, али који се у овом случају незаконито продужио на две године. Тај анекс сам потписао на моје инсистирање зато што су се већ увелико наслућивале намере да ја као предавач будем удаљен са Факултета. Конкурс може да се сматра окончаним или уколико се изабере одређена особа по конкурсу, или се једноставно реизабере, што је мени овим анексом било омогућено до окончања конкурса. Декан то, на њему својствен начин, одбија, после чега сам био приморан да се обратим директно министру просвете др Жарку Обрадовићу.
Да ли је, и како, министар реаговао на догађања у вези са Вашим случајем на ФПУ?
Министар Обрадовић је овога пута лично прегледао сву приложену документацију, јер сам му се неколико пута пре тога обраћао и молио да ме заштити од вербалних мобинга декана који су потпуно непримерени јер не одговарају ни пијачној расправи а не академском грађанину. То се дешавало у октобру 2012, о чему сам сва тела факултета известио у писаној форми. Зато сам од министарства захтевао да се формира просветна инспекција, али сам отуд добијао само неке усмене информације. Међутим, сада је министар реаговао брзо, па је већ 26. априла ( отказ сам добио 11. априла), Факултету стигло писмо са потписом министра, заведено 7. маја, где се децидирано каже да је „конкурс на који се пријавио ванредни професор Звонко Петковић доведен до краја на нерегуларан начин и да је поступак потребно вратити у претходно стање, што значи да се професор Петковић врати у радни однос на исто радно место на коме је био, и да се истовремено распише конкурс за једног редовног професора.“
Иако сте отказ добили без образложења, Ви сигурно наслућујете шта је у позадини декановог настојања да Вас уклони са Факултета?
На моју, и жалост мојих часних колега, Булајићеве намере су веома провидне. И о томе се на Факултету увелико прича. Наиме, одједном се „иза кулиса“ појављује мој противкандидат, Биљана Совиљ Табачки, која је вредан млади човек, изузетан цртач, одличан позоришни и филмски сценограф, али ту нема ни „с“ од стила. Међутим, она је на једном приватном факултету у тесној спрези са мојим деканом Булајићем и једним 84-годишњаком, Александром Ајзинбергом, који је по критеријумима Зорана Булајића највећи стручњак за стилове. Фасциниран чланством у овој тројци, Булајић је једино заборавио да је у питању најгори могући вид сукоба интереса!

Очајнички потези губитника
У међувремену, Инспекција рада је увидом у документацију на Факултету 15. јула донела решење да се „Звонко Петковић враћа на посао наставника у звању ванредног професора за област Стилска унутрашња архитектура на Одсеку унутрашња архитектура. Послодавац је дужан и да запосленог пријави на обавезно социјално осигурање, а жалба не одлаже извршење решења“. После 10 дана од добијања решења, Факултет мени издаје решење по којем сам распоређен на послове библиотекара са пуним радним временом. У Правилнику о организацији рада и систематизацији послова на ФПМ децидирано стоји да кандидат за ово место мора да има седми степен стручне спреме, обавезно Филозофски или Филолошки факултет, са положеним библиотечким испитом, итд… И ја сам сада библиотекар! Док чекам пресуду декан, наводно, поништава већ расписани конкурс у Политици од 29. јуна да би срушио моје учешће, али ја ћу се јавити и на следећи конкурс који буде расписао!

Отворено писмо Булајићу
Приморан да се декану обратим Отвореним писмом, између осталог сам му написао и следеће: „Не брани се интегритет Факултета речима, брани се делима која остају иза Вас и мене, брани се бројем предавања које смо регуларно држали Ви и ја, а која нису у „сукобу интереса“, брани се и бројем објављених текстова из области којом се бавимо на Факултету и ван њега, брани се количином препорука које смо Ви и ја написали нашим студентима кад су одлазили на усавршавања у озбиљне иностране школе, брани се објављеним књигама и бројем изложби, изведених пројеката, брани се Вашим и мојим практичним радом који је нашим студентима могао да помогне у опредељењу за њихове будуће професије“.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *