Жута кућа

Милорад Вучелић, главни уредник

Како год лоше да изгледа наша данашња ситуација не би требало ниједног тренутка сметнути с ума да само Демократска странка и други прирепци ДОС-а немају никаква ни политичка, ни морална права да критикују било чији рад у последњих годину дана. И тако бар десетак наредних година. Узалуд им Александар Вучић прави каваљерске уступке историзацијама и говором о нашим  економским и социјалним проблемима у последњих четврт века, а за које су, иначе, ДОС-овци убедљиво највећи кривци. Тежа је за Србију била власт жутих него десетогодишње санкције „међународне заједнице“ које се по правилу у анализама прећуткују и превиђају. Залуду им Вучић нуди  да раде на пројекту „Град на води“, који су они, у својој владавини Београдом, разним махинацијама и сумњивим приватизацијама уз саучесништво својих јавних  првобранилаца, већ поскупели бар за коју стотину милиона евра и још ће за толико пре него што и почне реализација овог пројекта.

Не може се систематска и системска пљачка државе и јавних предузећа, потписивање ССП, прокламација о „путу без алтернативе у ЕУ“, почетак предаја државних прерогатива и територија у бриселским споразумима, успостављање личне власти, претње хапшењем и уцене из Кабинета, безграничним притворима који су се претварали у казну, застрашивање, потпуна и брутална медијска контрола, читави снопови погрешних међународних одлука и иницијатива, од прихватања ЕУЛЕКС-а, па до катастрофално погрешне Резолуције УН са одрицањем од Резолуције 1244 СБ и катастрофално лошег постављеног питања Међународном суду правде у Хагу, те свесно и намерно искључивање Русије из процеса решавања проблема Косова, лажно претворити  у  проблеме  историјских процеса дугог трајања. Сем по последицама, наравно.То што је жути картел уз помоћ нових социјалиста чинио последњих година брутални је преседан и у политичкој и економској историји српског народа, и у том чињењу нема континуитета са претходним.

[restrictedarea]

Нема потеза претходних власти који нису обилато заливени злоупотребама и крађом. И тешким кривичним делима против националне економије и државних интереса. С пуним правом и покрићем они носе назив – жути картел. Жут јесте, али последњих година са веома истакнутом нијансом црвеног. Тај картел је помало начет и остане ли непромењено стање  ускоро ће метастазирати и захватити преостале делове  инфекцијама склоног организма.

Слика Србије коју су нам ДОС-овци на челу са ДС-ом оставили је слика на насловној страни „Печата“. Да их је запало да наставе да врше власт они би  ту руинирану кућу  облепили са још небројеним осмртницама и понеким билбордом  или постером не би ли је што дуже циничним улепшавањем одржали у постојећем стању. Сви они који верују да се овакве тековине могу реконструисати и то са добрим делом истих политичких снага које су ово изазвале живе у великој заблуди или нас тешко обмањују. Избори су једино решење и свако њихово одлагање нас води у још безизгледније стање.

Све ово је било потребно рећи да се искључи свака могућност да се било који наш критички став у вези са садашњим друштвеним и политичким приликама, и већ више него отужном и јадном причом о реконструкцији владе, доведе у било какву везу са трућањима у парламенту поново помамљених жутаља или чедиста.

Само када су на дугим одморима и када нам нису пред очима неко у Србији, апстрактно, може да чезне што нема опозиције. Када су саопштења у питању одиста је запрепашћујуће комично  да ДС каже да десетак милиона које је Божидар Ђелић у две-три године „стекао“ у Србији нема никакве везе са његовим политичким ангажманом, већ да је реч о његовој експертској вештини. Додуше, он јесте дошао као идеолошки опредељена нестраначка личност, али је после крајње драматично, онако обогаћен свечано и јавно ушао у Демократску странку дан после покушаја „атентата“ на Бориса Тадића који је, како се већ сутра сазнало, упадом у председничку колону аутомобила извео домаћи службеник америчке амбасаде уз подршку свог кућног љубимца, патуљастог шнауцера! Тако је ствар постала сурово трагикомична.

Једна од најзлослутнијих реченица која се често може чути у политичком и јавном животу је „нисам члан ниједне политичке странке“. Нема горе препоруке за некога од тога да није члан ниједне политичке странке и да има потребу да то посебно нагласи. Када су млади људи у питању то може бити разумљиво, али да то као препоруку користе зрели људи више је него забрињавајуће, поготово због тога што се та чињеница истиче како би се унапред доказала непристрасност и квалификованост у оценама које следе или да би то била препорука за заузимање некаквог истакнутог места у власти. Иву Андрићу није сметало да у животу буде члан две или три политичке организације, али неким нашим експертима и назови уметницима смета. Не могу, тобоже, креативно да се размахну. Тесно им је. Иначе, највећи број људи у педесетим или шездесетим годинама свога живота лажу да нису некада били чланови СКЈ.

Тако су нам поново на велика врата у моду ушле нестраначке личности. Нису кроз минула четврт века могли да пронађу блиску или сродну политичку опцију, нити су покушали да се ангажују у оволико шароликих партија и странака које су покривале све боје политичког и идејног спектра, а онда су напрасно добили потребу да спасавају Србију. Замислите зреле људе које ништа од онога што се дешавало са Србима и Србијом у последњих четврт века није побудило на ангажман, али су данас на путу у ЕУ „без алтернативе“ пронашли себе и решили да врше власт.

По правилу, ове нестраначке личности у свом наступу, готово без изузетка, демонстрирају да су у ствари фанатични идеолошки верници транзиције, дерегулације, приватизације, распродаје јавних предузећа и добара, противници националне државе, а присталице великих страних корпорација, заточници смањења или циљане инфлације по сваку цену, отпуштања с посла, кресања јавних расхода који закономерно погађају образовање, културу, помоћ незапосленима, социјалну помоћ и здравство.

Када гледате неког идеолошког фанатика и верника транзиционе вере будите сигурни да ће вам и на крају и на почетку својих поштапалица и „спасоносних“ формула рећи да није члан ниједне странке. То су људи посебне феле – што су више идеолошки фанатични то су више  нестраначки. Вернике револуције из двадесетог  по затуцаности су надмашили верници транзиције и приватизације с почетка двадесет првог века.

То подсећа на оне који су некада, у одређеним ситуацијама, изговарали познату реченицу:„Већи сам ја комуниста од свих вас који сте у СКЈ.“ Слично је и са овешталом флоскулом  о „стезању каиша“ чији су прави аутори разни југословенски председници савезне владе, Митја Рибичич, Милка Планинц, Веселин Ђурановић, Џемал Биједић и Бранко Микулић, који су иначе и творци програма стабилизације, реформи и излазака из кризе.

Такође по правилу, али нимало случајно, увек се у програмима изласка из кризе заборави на запосленост и пуну запосленост. Било би добро када се већ говори о аустријском социјалдемократи и некадашњем канцелару Алфреду Гузенбауеру, као могућем саветнику наше владе, присетити се његовог легендарног претходника Бруна Крајског који је рекао „да му је милија милијарда јавног дуга од једног незапосленог Аустријанца“.

Постоји само један једини поуздани критеријум да једна земља излази из кризе, а то је повећање броја запослених, а све друго су обична млаћења празне сламе што би рекао наш народ.

Посебно је занимљиво што у Србији постоји тушта и тма  званичних и невладиних заштитника људских, мањинских и сексуалних права, али никоме не пада на памет да у та права спада и уставом гарантовано право на рад. Као и друга социјална права.

Просто је потресно суочење са чињеницом да у постојећом политичким странкама не могу ни после пуних пола године да пронађу пет-шест кандидата за неку министарску функцију. Нема ту ни питања, ни одговора који се унапред не подразумевају. Трагом поменуте реченице о већим комунистима морамо се упитати да ли је могуће да су сви прави и најбољи заговорници програма и идеологија наших политичких странака изван тих странака? За кога се онда гласа на изборима и зашто?

Није тешко закључити да се у Србији гласа, пре и изнад свега, за лидере. То није само по себи лоше, како би у хору рекли наши аналитичари, нити то значи да се на тај начин нарушавају неки универзални и задати принципи западне демократије, којих се, узгред буди речено, одавно не држе ни државе на Западу. Сам Запад то нарушавање никоме не замера, сем када неко изрази неспремност да следи њихове интересе. То се увек замера само Русији и то је увек важећи западни принцип. На то указује и званична историја британске МИ6 у којој се каже да је ова агенција имала исцрпне информација о совјетима, комунистима и социјалдемократама, али није показивала неко посебно интересовање за збивања у Хитлеровој Немачкој тридесетих година прошлог века.

Када смо већ код књига није неинтересантно завирити у стратешку визију Збигњева Бжежинског „Америка-Кина и судбина света“, па схватити да је један од највећих проблема у томе што се Русија, кривицом (а ми бисмо рекли колосалном заслугом)  Владимира Путина „двадесет година после колапса Совјетског Савеза још колеба са својим идентитетом“. И пронаћи  јасан амерички став да је када су у питању идеали демократског уређења „Турска исто тако испред Русије“!

Постоји ту и јасно дефинисање тога шта је ЕУ, а што наши еврофанатици неће да чују: „Европа, некадашњи центар Запада, постала је продужена рука Запада чију игру дефинише Америка.“ А какви су лидери пожељни јасно је показано на примеру, не само Ахмета Давутоглуоа, већ и Димитрија Медведева који се „залаже за модернизацију западног типа“ и који „пројицира западни начин живота као норму“. И то није све: „У октобру 2010. у приватној размени мишљења са Бжежинским, Медведев је био још отворенији“. И без помоћи „Викиликса“  може се закључити о чему је реч.

Право питање је, дакле, и то да ли је изабрани политички лидер радио или ради у корист  свог народа и државе, и да ли поштује правила српске суверене демократије по којима се на вишестраначким изборима, чији датум не одређује ни Запад, ни Исток, легитимно преузима одговорност за вођење државе и то на јасној политичкој платформи која не може бити ни налик неком другосрбијанском мутанту. Није, такође, упутно да се права непобитна верификација о томе да ли неко јесте или није предано  радио за свој српски народ  извлачи из чињенице да ли је или није због тога извукао живу главу, или да ли га је оптужио  Хашки трибунал.

Једино је по западном моделу демократије могуће да хемијско оружје и бојеви отрови делују национално селективно. Сетимо се само како је Србија била оптужена да употребљава хемијско оружје на Косову које мимоилази Србе и  делује само на Шиптаре. На стотине тобож отрованих  Шиптара се пред телевизијским камерама ваљало  по улицама и ливадама, и превијало од болова по болницама. Тако је почело,  наставило се у Ираку, а сада  уједињена западна демократија на челу са Амерком креће у војни поход на Сирију.

Све ово што се у Србији дешава и што ће се дешавати са реконструкцијом је само  мала предигра. Почињу завршне припреме за централно животно питање Срба – геј параду. Све друго било је само загревање.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *