Почетна / Друштво / Знамо ли меру турске моћи?

Знамо ли меру турске моћи?

Пише Дарко Танасковић

Ако јој спознамо реалне димензије, мера турске моћи неће се аутоматски мерити мером наше немоћи. Тек тада ћемо бити кадри да с овом важном и за Србију незаобилазном земљом успоставимо, трајно одржавамо и равноправно развијамо обострано корисне односе, без илузија, али и без спутавајућих предрасуда

О Турској се све чешће говори и пише као о регионалној сили, уз уочавање њеног настојања да своју доминантну утицајност протегне на што шири регионални простор којем, у складу с неоосманистичким схватањем суседства, односно „географске и историјске дубине“ (А.Давутоглу), наследница Османског царства средишње припада. Омиљена, само на први поглед симпатична формулација највиших турских званичника, од Хикмета Четина и Сулејмана Демирела, до Абдулаха Гула и Ахмета Давутоглуа, да Турска Југославију/Србију сматра суседном земљом, иако с њом нема заједничку границу, па се стога разумљиво (и легитимно), до мешања у унутрашње ствари, занима за све што се код комшија дешава, није искључиво реторичка дипломатска досетка или одраз самоуверене бахатости и безобразлука, већ нешто много озбиљније и дубље од спољнополитичке појавности и површности. Реч је о искреном убеђењу да је за државу чији су преци до пре само стотинак година владали пространствима која иду далеко преко граница онога што је у савременим релацијама уобичајено сматрати регионом сасвим логично и природно да своје ближе и даље окружење сагледава (и обделава) у тим (нео)империјалним координатама. Тако се назиру контуре макрорегиона ка чијем су чвршћем уобличавању и центрипеталном окупљању усмерене неоосманистичке амбиције планера и извршилаца спољнополитичких радова званичне Анкаре која се, смером супротним од Ататурковог пројектовања националног тежишта у срцу Анадолије, све више спушта и враћа ка султанском Истамбулу и Босфору, чије је осведочено историјско позвање да се у његовим водама огледају светске метрополе.

СНОВИ, ВИЗИЈЕ, ЈАВА… Турска сања свој макрорегион, али га сања потпуно будна, широм отворених очију, и покушава да на евроазијској „шаховској табли“ прагматично и систематично оживотвори то своје носталгично сновиђење. Обраћајући се турским амбасадорима на редовној амбасадорској конференцији у Анкари, јануара 2011. године, министар иностраних послова Ахмет Давутоглу најавио је да би Турска 2023. године (тј. на стогодишњицу Ататуркове модернистичке и секуларистичке револуције) могла постати једна од (седам или десет) највећих економских сила света, држава са делотворном регионалном и глобалном улогом. На овогодишњој, петој амбасадорској конференцији, почетком јануара, наглашено је да ће „активна спољна политика, на начелима милтидимензионалности, далековидности и самопоуздања, и даље бити један од кључних инструмената ради остваривања визије Турске из 2023. године“. Од визије се, дакле, не одступа, као да се у међувремену ништа није догодило, односно као да је све оно што се за последње две године издешавало ишло наруку оптимизму у погледу успешности и брзине кретања ка циљу смештеном на истеку десетлећа у које се управо ушло. А није баш све текло сасвим глатко за Турску. Напротив, на телу турске нације, већински окупљене око Партије правде и развоја (АКП) харизматичног премијера Реџепа Тајипа Ердогана, појавиле су се озбиљне унутрашње друштвене и политичке пукотине, као и први забрињавајући потреси у јавности. На спољнополитичком плану, тзв. Арапско пролеће, а првенствено крвава и неизвесна драма грађанског рата у Сирији, у који се Турска, после још једног у низу својих „принципијелних“ заокрета, једнострано и тенденциозно политички и логистички умешала, разоткрили су и разголитили противречности инхерентне неоосманистичкој доктрини о радикалној диверзификацији спољне политике и свођењу проблема у односу са суседима на нулу. После почетне самоуверене офанзиве осмеха према све четири стране свог замишљеног макрорегиона и еуфорије посредничког хиперактивизма, кад је изгледало да је економски и војно снажна, а политички стабилна Турска пронашла прави кључ за перспективно трајније повољно позиционирање у ближем и даљем суседству, Анкара је за сразмерно кратко време дошла у ситуацију да готово ни са једним суседом нема односе без проблема. Штавише, неки од њих су веома озбиљни и негативно се одражавају на унутрашње процесе и стање у самој Турској, тако да се поједини аналитичари присећају околности од пре двадесетак година, кад је турски премијер Булент Еџевит говорио о „отровном обручу“ око своје земље лишене искрених пријатеља, што су поједини страни коментатори назвали „комплексом опкољености“. Премда се тадашња и садашња слика у много чему не могу поредити, а Турска је на путу општег државног јачања и афирмисања свог међународног положаја и ауторитета непорециво учинила значајне кораке, симптоматично је да са суседима не само да није успоставила уравнотежене односе на поузданим темељима, што је један од суштински важних предуслова за успешно деловање на макрорегионалном и глобалном плану, а то је њена стратегијска мета, већ их је с некима и додатно покварила. Та чињеница није промакла ни домаћим критичарима начина на који у међународним водама турским државним бродом крмане премијер, неоспорни лидер Ердоган и министар визионар Давутоглу, тако да је положај (пре)амбициозног „турског Кисинџера“ (ово поређење, првобитно израз уважавања, све више поприма ироничну конотацију) у једном тренутку било озбиљно уздрмано. Да се спасе, кренуо је, а куда би, него на свој вољени Балкан… Некако истовремено, пензионер Суха Умар, донедавно турски амбасадор у Београду, у отвореном писму објављеном у угледном „Џумхуријету“ недипломатски отворено и оштро опоменуо је свог бившег шефа: „Одустаните од своје дипломатије, од идеје да управљате светом и да уводите нове поретке у регионима! Што пре одустанете од потребе да спасавате свет, то ће пре, верујте ми, и Турска и свет лакше да дишу!“

МОЋ – АКТУАЛНА И ПОТЕНЦИЈАЛНА С обзиром на то да Турска игра и играће значајну улогу на Балкану, уз Блиски исток и Кавказ једном од трију региона које су неоосманисти утврдили као приоритетне, за Србију и њену укупну, а посебно спољну политику од велике је важности да се објективно, свестрано и, нагласимо то, правоверемено, на основу чињеница, а не опсена, илузија или предрасуда, аналитички сагледају реални домашаји турског регионалног утицаја и потенцијалног израстања у макрорегионалну силу, за коју би Балкан био једно од упоришта, ослонаца и аргумената у партнерству с главним протагонистима на светској сцени будућности (која је почела). У погледу процене актуалне и потенцијалне турске моћи могу се чути различити, неподударни, па и сасвим опречни судови који су условљени читавим низом фактора, од степена обавештености и стварног познавања разних аспеката прошлости и савремености ове велике земље и народа који је у њој носилац суверенитета, преко националне и конфесионалне припадности онога ко изриче суд, односно његове идеолошке провенијенције, до тога какви су све економски и политички интереси у игри. Судови о турској моћи крећу се у амплитуди између двају поларизованих гледишта, потпуног одрицања могућности да Турска израсте у макрорегионалну силу и фаталистичког прихватања неминовности да она, ако то већ није, свакако у догледно време постане. Као и све крајности, ни ове непомерљиве позиције нису у сазнајном смислу продуктивне и више служе (само)заваравању оних који су у њих укопани, да им је апсолутна истина позната, него што им отварају пут ка бар релативној, човеку једино и доступној истини. Прихватање једне од ових двеју супротстављених догми о Турској и о Турцима није само интелектуално, већ најчешће и емотивно опредељење, јер исходи и из антипатије или симпатије према држави и народу с којима је прошлост свих Балканаца, па и Срба, најтешње, али и најтрауматичније повезана. Док сам био на дужности југословенског амбасадора у Турској, а у време бомбардовања наше земље, у којем је ова држава, као чланица НАТО-а, активно учествовала, турске колеге у Министарству иностраних послова опходили су се према мени у свим контактима изразито обазриво и увиђавно, свесни тешког положаја у којем сам се и људски и дипломатски налазио. Једном су ме само замолили да се, кад све прође, а ја се будем вратио у Београд, код својих сународника заложим да не буду љути на Турке више него на друге, који су у неупоредиво већој мери политички и војно допринели агресији, само зато што су Турци. Били су, дакле у пуној мери свесни да ће, из историјских разлога, просечни Србин лакше и брже опростити Американцима него Турцима или Немцима, у чему су, бар што се Американаца тиче, били у праву. Квалитативно нов колективно-психолошки феномен представља лако и брзо опраштање Турцима, што би изискивало и заслуживало посебно изучавање, каквим се овом приликом нећемо бавити. Како било да било, у разматрању судова који се на бившем југословенском простору у политичкој, стручној и широкој јавности износе о моћи Турске битну улогу игра и различито мотивисана, априорна пристрасност. Често се, заправо, објективност само симулира заогртањем унапред створених представа и вредносних ставова селективном, тобоже научном аргументацијом. Није, стога, нимало лако пробити се до свих истински релевантних података, чињеница и на њима заснованих уравнотежених закључака о савременој Турској. Намера умешне и добро оркестриране турске државне пропаганде у том погледу свакако није да странцу буде од помоћи. Нужно је, баш зато, уложити додатне напоре да се и ова сложена и вишеслојна проблематика приведе разложном и неопрећеном расуђивању. Први методолошки предуслов је, дакако, успоставити појмовно-терминолошку јасноћу аналитичког поступка.

ИМПЕРАТИВ: ЈАСНИ ПОЈМОВИ Покушај утврђивања реалне мере турске моћи и њених регионалних и макрорегионалних досега, а самим тим и стварне носивости неоосманизма, као вредносно-идеолошке доктрине, у практичној спољнополитичкој операционализацији, захтева бар радно дефинисање термина регионална и макрорегионална сила. За потребе овог огледа, под регионалном силом подразумева се држава која битно или предводнички утиче на доношење политичких одлука и на привредна кретања унутар земаља одређеног (природног, историјског, геоекономског…) региона, као и на њихову спољнополитичку оријентацију, како у билатералним и мултилатералним односима, тако и у регионалним и међународним организацијама. Макрорегионална сила била би, пак, држава која превазилази ниво регионалне силе тиме што јој амбиције иду преко граница (природних, историјских, геоекономских…) региона. Макрорегионална сила ствара шире геополитичко/геостратегијско подручје свог доминантног утицаја, подвргавајући својим државно-националним интересима већи број земаља, од којих неке у глобалним размерима могу бити и средње величине. Према мишљењу већег броја угледних проучавалаца међународних односа, пошто се показало да у сфери политике нема и по свему судећи не може бити коначне (монополарне) глобализације, у свету данас тече процес макрорегионализације, као могућег модела функционисања мултиполарног света, при чему САД, једина суперсила која се још увек није одрекла претензија на планетарну контролу, настоји да макрорегиони у настајању на најкрупнијем плану међународних односа своје самостално пулсирање ускладе с глобалним пројекцијама америчког националног интереса.

Архитекти неоосманистичке политичке доктрине, коју је универзитетски професор међународних односа и од 2009. године министар иностраних послова Турске Ахмет Давутоглу у својој често помињаној књизи „Стратегијска дубина“ (2001) довео до досад најзаокруженије систематизације, схватили су логику процеса макрорегионализације и у њему видели шансу за повратак некадашње империје на пут светске моћи у складу с новом међународном конјунктуром и односом снага на глобалном плану. Турској је потребан њен макрорегион и она је, активно делујући према трима приоритетним регионима, а бившим османским провинцијама, кренула да га ствара. Докле је у томе одмакла и какви су јој засад конкретни учинци? То је питање које би морало побудити озбиљну научну, стручну и политичку пажњу и покренути организована истраживања каквих до сада, сем спорадично и на основу појединачних иницијатива, у нас није било. С обзиром на то колико је Турска у разним областима и видовима данас присутна у свакодневној стварности и јавној дебати у Србији, а и у другим бившим југословенским срединама, тако да се осећа као нешто блиско и готово рођачко, тешко је објаснити до које мере нам је она суштински била и остала непознаница. Перципирана је претежно на нивоу привлачне туристичке понуде, јефтине робе широке потрошње, осмехнуте љубазности и честитости трговаца, делимичне сличности менталитета, поштапања турцизмима у споразумевању, као и музичких и кулинарских афинитета. Зашто би грађани, уосталом, и ишли даље и тражили нешто више од те симпатичне људске, свакодневне и животне појавности, тим више што је Југославија од времена Александра Карађорђевића, уз само привремене осцилације, до пред сам распад федерације с Турском имала одличне међудржавне односе, без значајнијих отворених питања, како се то обично говорило? Турци су обичавали да кажу како су им највећи пријатељи Пакистан и Југославија! Неко је, у склопу својих службених обавеза, надлежности, али и одговорности, ипак требало да иде даље и дубље у праћењу и анализирању споља неупадљиве унутрашње динамике, појава и процеса у турском друштву и дубинских мена у структури државе. Требало је, али није. Данас се, међутим, мора. Јер, Србија није Југославија, а ни Турска више није она Турска од пре деведесетих година минулог столећа. Ми смо слабији, а Турска јача.

Ако јој спознамо реалне димензије, мера турске моћи неће се аутоматски мерити мером наше немоћи. Тек тада ћемо бити кадри да с овом важном и за Србију незаобилазном земљом успоставимо, трајно одржавамо и равноправно развијамо обострано корисне односе, без илузија, али и без спутавајућих предрасуда.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!