Почетна / Друштво / Живот у реконструкцији

Живот у реконструкцији

Пише Никола Врзић

Док се беспоштедна борба за прерасподелом моћи и власти, која се већ месецима над нама одвија под кринком реконструкције владе, ближи свом нимало преурањеном крају, лагано се назире и да ћемо највеће жртве те борбе, на крају, испасти само ми који у тој борби нисмо ни учествовали. Зато што нам следи неолиберално стезање каиша (око врата), док не оздравимо или сви не поцркамо у тој операцији која је успела, а пацијент умро

Док се читава Србија већ месецима тресе над питањем хоће ли Бранко Ружић или Новица Тончев наследити Милутина Мркоњића, или је пак Мрка незаменљив, и за кога ће се од нестраначких експерата на крају одлучити Александар Вучић, доле на Земунском кеју, надомак (затворене) кафане „Венеција“, још од првих топлих дана сладолед продаје женица од својих педесетак година. Пожали се она, с времена на време, да никако не успева да оде у инвалидску пензију; само они који кејом шетају рано ујутру, кад продавачица сладоледа долази на посао, и увече када с посла одлази, виде је да свом фрижидеру прилази с муком, уз помоћ две штаке без којих не може да хода. Када ће се нешто променити, пита, као да по новинама које чита тражи наду да ће добити државу по мери човека, у којој инвалидска пензија неће бити награда него подразумевана солидарност државе и друштва према ономе коме је та солидарност преко потребна. Али ништа од тога. Ако ишта може да се наслути о намерама нове/старе, то јест реконструисане Владе Србије, то је намера да нас све заједно изложи (не)милости оне свемогуће и невидљиве руке тржишта које ће регулисати све што не ваља у овој држави у ремонту, па, када се то догоди, преостаће понешто и понекима и за пензије…

 

ШЕСТ МЕСЕЦИ Но, шта су њене и наше муке спрам мука оних који се реконструишу да би лакше и ефикасније могли да ремонтују све нас?

О реконструкцији Владе Србије, наиме – о томе је, о њеним узроцима, светлостима и сенкама и вероватним последицама, овде реч – говори се још од прве недеље марта ове године. Другим речима, од годину дана рада актуелног Кабинета Ивице Дачића (и Александра Вучића, као његовог првог потпредседника и несумњиво најмоћнијег човека), читавих шест месеци упорно се говори о његовој промени, и с једнаком енергијом ради на томе.

При том – што читаву причу чини још занимљивијом за анализирање – реконструкција владе, као активност којој лидери владајуће коалиције посвећују убедљиво највише свог времена, пажње и способности, није овој владајућој коалицији наметнута споља; наметнута притиском медија, на пример, или немилосрдним атацима опозиције на политику владе и оне који ту политику спроводе, или пак бујањем беса у народу који све осетније исказује незадовољство партијама које чине владајућу коалицију. Напротив. Странке власти на ванредним локалним изборима по Србији остварују убедљиве победе, истраживања јавног мњења њихову популарност приказују и још већом, као да јој је само небо граница, а уз све то не би требало губити ни секунде времена у покушају да се присетимо српске владе која је уз себе имала толико конструктивну и безубу опозицију и опште одобравање овдашњих медија. И једнако одобравање наших партнера из Европске уније и Сједињених Америчких Држава, набујало поготово после Бриселског споразума са Хашимом Тачијем.

Тако да је ван сваке сумње да је реконструкција владе, као владина главна активност, проистекла из саме владе. Али зашто? Због „реконструкције политике“ и „стварања делимично нове политике“, како нам је то саопштавано после првог званичног састанка лидера владајуће коалиције посвећеног реконструкцији владе, одржаног још 7. јула у државној вили „Бокељка“? Неће бити да је тако, јер, од тог се објашњења ћутке одустало недуго потом, отприлике таман када је постало очигледно да су она друга, „за нијансу мање важна“ (како нам је такође говорено у почетку), то јест персонална питања, заправо и најважнија. А испод тих се персоналних питања сакрило оно главно питање, питање борбе за прерасподелу моћи и утицаја у Србији и њеној владајућој коалицији. И уследила је партија политичког шаха која је Србију довела у пат позицију.

Уосталом, да циљ реконструкције владе заиста није ни промена њене политике, нити унапређење њеног рада, признао је ове среде Верољуб Арсић, заменик шефа посланичке групе Српске напредне странке у Скупштини Србије, рекавши да се СНС „неће мешати у избор кандидата“ Социјалистичкој партији Србије, јер је „то унутрашња ствар СПС-а. Они се нама нису мешали у посао, нећемо ни ми њима.“ Само размишљамо логично: да циљ реконструкције јесте политика владе или њена ефикасност, па, наравно да би партнери, зарад остваривања тог заједничког циља, једни другима помагали у проналажењу најбољих кандидата за министарске функције, поготово пошто се они траже и међу ванстраначким личностима. Овако…

 

[restrictedarea]

БОРБА ЗА МОЋ Ова борба за моћ – коју смо дакле неспорно детектовали, разгонећи све медијске обмане и оправдања – има своје природне узроке, проистекле из неприродне ситуације унутар саме владајуће коалиције, такве како је била устројена после прошлогодишњих избора. Није, наиме, било природно да (тренутно) убедљиво најјачи човек српске политике, Александар Вучић, буде тек први потпредседник владе, да мањи партнер, Ивица Дачић, буде председник владе, а најмањи, Млађан Динкић, власник свег новца у Србији. И да приде Томислав Николић, човек који је Александру Вучићу својом победом на председничким изборима омогућио да постане најмоћнији човек српске политике, сам остане ван главних токова прерасподеле моћи и утицаја, како у Влади Србије, тако и у партији коју је основао. И зато је сасвим природно – наравно, говоримо о српској политици која се поодавно и успешно отарасила бремена идеологије, принципијелности и елементарног осећања одговорности према држави и народу, стављајући наместо тога пуку власт као свој врховни идеал – природно је дакле било да Вучић осети потребу да прошири своју моћ и утицај, то јест одговорност до граница своје популарности и очекивања која су у њега инвестирана. Уосталом, нагнао га је на то већ и елементарни инстинкт за преживљавањем; ако ће већ он лично бити највећи кривац ако и када све пође по злу, а биће кривац баш зато што важи за најмоћнијег и најпопуларнијег, шта је природније него да заиста и покуша да постане најмоћнији, па да сам утиче на сопствену политичку будућност уместо да на њега падне кривица за оно што је, рецимо, починио Динкић или Дачић? Истовремено, једнако су природне биле и потребе Дачића и Динкића да у тој беспоштедној борби покушају да очувају своје позиције, и Николићева да се у ту борбу умеша у покушају да буде нешто више од енглеске краљице у Председништву Србије.

И шта се догодило? Општим је местом постала опсервација да су премијер Ивица Дачић и председник Томислав Николић, заједничким маневром и мимо првог потпредседника владе Александра Вучића, из владе и владајуће коалиције избацили Млађана Динкића и његове Уједињене регионе Србије. Ново ће поглавље српске историје политичког бешчашћа сачињавати Дачићева одлука да се отараси Динкића, само годину дана пошто је већ договорену коалицију са Демократском странком раскинуо (тобоже) зато што без тог истог Динкића у нову владу ни по коју цену није хтео, а ДС није хтео Динкића. Додуше, и Динкић је уочи прошлих избора говорио да „УРС неће ући у владу са СНС. Не верујем у СНС, јер немају ни идеје, ни кадрове, да не говорим о катастрофалном искуству с њима из времена Милошевића“, да УРС „ни под каквим условима неће ићи у коалицију са СНС и СРС“, да „ми нећемо сигурно са напредњацима, као ни са Српском радикалном странком на републичком нивоу. То за нас нису партнери“, да су напредњаци, „док су били радикали, толико неистина изнели на мој (Динкићев) рачун да не долази у обзир да разговарам са њима“… тако да се нипошто не може рећи да није добио оно што је заслужио, макар и само због ове обмане својих бирача. А опет, кад се већ присећамо онога што је било пре само годину и по – две дана, не можемо, а да се не сетимо да је у предвечерје прошлих избора и Александар Вучић говорио да „СНС не би дозволила Ивици Дачићу да постане премијер, ако би формирање владе (чији би стожер били напредњаци) зависило од СПС-а. Не дај боже. То би био наставак суноврата Србије, а не борба за промене“, да „ни сам бог не може да ме натера да будем део извршне власти коју ће подржавати СПС“, да „није реална“ ни послеизборна сарадња СНС-а са УРС-ом… И заправо је само Ивица Дачић отворено говорио да може са свима, то јест принципијелно као спонзоруша, да ће са онима од којих извуче највише.

 

ДОБИТНИЦИ Но, вратимо се из овог кратког времеплова у садашњост. Шта је ко добио, осим можда Србије, овим избацивањем Млађана Динкића из власти? При чему је, наравно, сам Динкић очигледни губитник ове рунде; остане ли у опозицији до следећих избора, без свих предизборних принадлежности које власт у Србији са собом доприноси, биће му кудикамо теже него у ранијим ситуацијама да се поврати из отписаних.

Дачић је, елем, избацивањем Динкића повећао своју релативну политичку тежину, поставши једини (озбиљни) Вучићев коалициони партнер. Николић је, саучествујући у елиминисању Динкића, показао да се и даље за нешто пита. Али добио је и Вучић. Преузимањем Динкићевих ресора преузео је и контролу над новцем Србије; макар ће лично бити одговоран за евентуални економски слом, а не да испашта због туђих, то јест Динкићевих непочинстава. Истовремено је, поверавањем кључних ресора финансија и привреде ванстраначким људима, демонстрирао своје неспорно лидерство у СНС-у, који је ћутке и са одобравањем прихватио такву његову одлуку, иако она представља озбиљан шамар и потенцијалним министарским кандидатима из странке и лобијима који би могли да стоје иза њих. А при том му је чак успело и да Динкића произведе у свог играча на клупи, који после избацивања из владе изјављује да би у будућности поново прихватио сарадњу са првим човеком напредњака. Уз увек присутног Душана Петровића и његове отпаднике из ДС-а, ето Вучићу озбиљног адута у рукаву, ако би се Ивици Дачићу у неком тренутку у будућности учинило да би могао да з(а)граби и више него што сада има…

И док су сва ова реконструкциона превирања Вучићу послужила (и) да зацементира своју позицију у СНС-у, док је чак и УРС остао јединствено уз свог лидера у његовом (макар и привременом) поразу, превирања су разоткрила Дачићеву рањиву позадину. Открила су да Дачић није шеф своје партије као што Вучић јесте шеф своје. Не само што већ месецима не успева да помири сударене лобије унутар СПС-а, него је дозволио и да тај његов неуспех у јавности постане потпуно очигледан. Одлазак његовог обруканог партијског заменика Жарка Обрадовића са места министра просвете још је и протекао сразмерно глатко, али је Обрадовићевог наследника много теже изабрати између толико добрих СПС-ових кандидата, од Томислава Јовановића до Дијане Вукомановић, и страначких кухиња које стоје иза тих добрих кандидата. А тек Милутин Мркоњић и његово, много лукративније министарство саобраћаја, па самим тим и жешћа конкуренција… Иако је испрва прихватио да оде са своје позиције, сад се нешто нећка, а потенцијалних наследника све више. Од наводног првог фаворита за то место Бранка Ружића (коме је упражњено место министра за спорт и омладину било премало), преко Новице Тончева, градоначелника Сурдулице и брата Дачићевог саветника Ивице Тончева, који преко новина одустаје од своје кандидатуре само да би наружио Ружића, до Александра Антића, с тим што амбициозни Ружић није по вољи ни Мркоњићу који изјављује да је „став наше партије да министри буду наши партијски кадрови и ја се с тим слажем. Али морамо да нађемо стручне људе. Е, ту је мањак кандидата. Не могу да за министра саобраћаја дођу људи који у животу нису имали дан радног стажа и без радног су искуства.“

Према последњим најавама из СПС-а, овај би клинч у којем се налази целокупна врхушка те партије, претворене у деидеологизовано интересно удружење грађана, требало да се оконча до краја ове радне недеље.

Горка је истина, међутим, да исход ове битке унутар СПС-а понајвише занима оне који у њој учествују и чланове њихових породица, и оне који их из сопствених разлога у тој бици подупиру. За преосталих седам и кусур милиона становника Србије (без Косова и Метохије, јасно) од далеко је већег значаја Вучићев избор министара финансија и привреде. О будућем министру финансија Лазару Крстићу, том генију са педигреом масовног економског убице по мери ММФ-а и власника светског капитала, исцрпно смо писали прошле недеље. А сва је прилика да ће Крстић ваљаног сарадника и партнера у ономе што ће да уради нашој економији добити у лику Саше Радуловића, економског консултанта и ВИП блогера Б92, најављеном да ће бити нови министар српске привреде, то јест онога што је од ње остало после свих ових година транзиционог пропадања.

Реч је, иначе, о човеку интересантног политичког сензибилитета. Оштар критичар и ДС-а и Млађана Динкића, топле речи и пуно разумевања показује у својим текстовима за СНС и Вучића (очекивано) и (неочекивано?) за ЛДП, али само када би се ратосиљао Чедомира Јовановића. Иако даје неке исправне дијагнозе – да је „дилетантски Закон о приватизацији (…) основну идеју приватизације претворио у потпун дебакл. Дивљи запад“; да је „наравно капитална будалаштина“ очекивање да ће страни инвеститори „да излече све бољке наше привреде“ из простог разлога што су они „заинтересовани за извоз. И заинтересовани су да трошкови рада буду што мањи. Сваки раст зарада и животног стандарда негативно утиче на њихов профит. ‚Фијат‘ је такав инвеститор. Проблем са таквим инвеститорима је што се повлаче уколико животни стандард порасте (…) Сви страни инвеститори су заинтересовани да у Србији праве профит и да тај профит врате у матичну земљу. Што негативно утиче на платни биланс државе“ – решење проблема деиндустријализоване земље са рекордним бројем незапослених он проналази у чврстој вери у невидљиву руку сверегулишућег тржишта и догме неолибералне економије, које не може да поколеба ни сва пустош коју ова теорија остави за собом после судара са праксом. Па тако, будући министар привреде, осим што се противи акценту на привлачење страних инвеститора, поручује и: „Укинути све субвенције. Ни један једини евро више по новом радном месту. Ниједан. Субвенционисати само ону пољопривреду која је изложена субвенционисаном увозу, као заштитна мера. Укинути све субвенције по хектару (…) Није нам потребна реиндустријализација, нити инвестиције државе у привреду. Само у инфраструктуру. Укинути све НИП-ове за сва времена (…) Променити Закон о раду. Омогућити лако отпуштање. Ако вам је послодавац добар, немате проблем. Ако вам је послодавац лош, а ви сте добар радник, требало би да одете. Није нам потребан Закон о раду да вам штити лоше радно место. Нађите бољег послодавца. Ако сте ви лоши, и требало би да вас најури.“ А решење које нуди за проблем незапослености, пошто неће ни да инвестира, ни да субвенционише него само да (још лакше) отпушта, састоји се у смањењу пореза на зараде, и онда ће се тржиште већ регулисати само…

Но, права ће забава настати када се у влади Радуловић буде састао са колегама из владе и владајуће коалиције. „ПУПС као перјаница перпетуум мобиле економије: нема вишка запослених, има само мањка посла. Па да измислимо посао? Луд“; „М. Кркобабић: ЈП ПТТ није монополиста… Овај човек је потпуно луд“; „Ја сам са својим радом задовољан. Очекују се одлични резултати. Како би се само деца обрадовала да могу овако“ (поводом неке изјаве Веље Илића); „Кркобабић: Не дам пензије! Страшно је колико је штете овај човек нанео друштву. И како уништава будућност мојој деци“; „Председник скупштине без компаса…“, само су неки од твитова које је за собом посејао будући министар привреде.

На овако добре и нимало личне основе постављени међусобни односи, у комбинацији са овим спојем неолибералних економских утамањивача социјалне државе и социјално одговорних Кркобабићевих пензионера и Дачићевих и Ружићевих социјалиста, гарантују нам узбудљиву јесен и зиму, и владу којој неће бити потребни ни агресивна опозиција, ни непријатељски медији да би се срушила сама од себе.

И од буке коју ће то рушење произвести нећемо ни приметити да је реконструисана влада, осим крша и лома, за собом оставила само још већу беду, и још мању државу од оне коју је наследила.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *