Почетна / Репортаже / Због чега су Срби најбољи легионари

Због чега су Срби најбољи легионари

СА РЕПОРТЕРОМ „ПЕЧАТА“ ШАЈКАЧА И СРПСКА ЗАСТАВА ПРВИ ПУТ УШЛЕ НА ПОЛИГОН У КАМПУ ЛЕГИЈЕ СТРАНАЦА

Текст и фотографије Милан Тимотић

Славна француска Легија странаца је и ове, као и свих ранијих година – од 1880. , откада се у Паризу, поводом обележавања Пада Бастиље 14. јула, одржава војна парада, добила највећи аплауз: стотине хиљада посматрача, на челу са француским председником Франсоа Оландом, одушевљено је поздравило легионаре у дефилеу.

Репортер „Печата“ је захваљујући чињеници да је имао специјалну дозволу да присуствује припремама свих родова француске војске, у које иначе спада и Легија странаца, највише времена провео у месту Сатори (50 километара од Париза), на полигону где су се легионари спремали за велики дефиле. Поручник Легије странаца Филип Шуп, човек задужен за контакте са представницима медија, био је одушевљен што репортер из Србије ( једини) жели да посети баш његову јединицу.

Он је лично аутора ове репортаже повео међу легионаре, а црна шајкача на репортеровој глави и застава Србије на реверу и леђима репортерског прслука били су не само изненађење поручнику Шупу него и први знак препознавања приликом доласка до групе војника који су се одмарали после вежби. Зачули су се најпре повици „Србија, Србија“, а онда неколико момака окружило репортера, уз постављање питања – ако носиш шајкачу, мора да си из Србије!  На потврдан одговор, задовољни, констатовали су да у камп Сатори „никада раније није ушао Србин цивил, нити је виђена шајкача и српска застава“.

[restrictedarea]

Разуме се, ти момци су били легионари пореклом из Србије, а први који је пришао репортеру био је Саша Степић из Краљева, који се представио рекавши да је падобранац и да готово није веровао својим очима да на полигону види шајкачу. Иако није било много времена између две вежбе, репортер је успео да забележи необичну причу младог Краљевчанина, који већ пету годину ратује за Легију странаца.

„У Париз сам дошао 2007. уз помоћ Југослава Петрушића који ми је понудио посао у Африци . Међутим, због личних проблема, Петрушић није био у могућности да то одради до краја, тако да сам 2009. решио да покушам са Легијом странаца“, почиње своју животну причу Србин Саша Степић, војник Легије странаца из Краљева.

Док се с носталгијом сећа Србије, он прича да се пред полазак у Француску бавио пословима обезбеђења и професионално тренирао кик бокс.

„Са покојим мечом, када ми је време дозвољавало да се припремим за борбу, у Паризу сам такође радио на обезбеђењу ноћних клубова и понекад боксовао за паре . Могу да кажем да по доласку у Легију и нисам имао неких већих потешкоћа, јер сам добро знао шта ме чека. Читавог живота био сам активни спортиста тако да ми физичка тортура у војној обуци и није тако тешко пала. Једино ми је било тешко што током прва четири месеца нисам имао никакав контакт са мојом породицом у Краљеву, јер нам је војним правилима позив кући био строго забрањен. А желео сам тек да им кажем да је са мном све у реду, присећа се Саша.

Улазак у Легију за овог Србина, како сам каже, био је релативно лак, али после тог почетка требало је изборити се са многобројним, пре свега психичким препрекама.

„Најпре смо били подвргнути ригорозним медицинским прегледима, а потом психо и физичким тестовима приликом којих се остаје око две недеље на разговорима и посматрању да би се утврдило да ли сам ,добар материјал“ за борца Легије странаца. У тој војној формацији, са више од 8.000 војника, постоји шест јединица, али ја признајем само моју – падобранску, са базом на Корзици и у граду Калви, као и пешадијску јединицу која се налази на континенту – наводи Степић.

Он каже да су легионари „ један другом све“, без обзира које су боје коже и одакле долазе.

„У већини случајева живот појединцу спасава онај у кога се човек најмање нада. Са војном реформом у Европској унији и свим осталим пратећим глупостима, Легија више није онако крволочна и сурова каква је некад била, али смо на срећу ипак задржали доста  старих начина одржавања обуке, дисциплине и кажњавања. Чињеница је да нас само гвоздена дисциплина спасава и одржава у животу током ратовања, каже Саша.“

Овај Србин јако добро уочава разлику између регуларне француске војске и Легије странаца.

„Када видим неред и хаос у француској војсци, имам само једну жељу – да неко од њих дође на одређено време код нас. Сви француски војници савршено добро познају закон, али га злоупотребљавају у мисијама. На пример, у трећем дану мисије и акције у Малију ове године имали су једног мртвог и неколико повређених. Сутрадан смо добили информацију да имају око 40 људи са падом и сломом морала , да имају кошмаре због њихових мртвих сабораца . Ми смо се сви на ту фору смејали, а за неколико сати смо добили наређење да пола наше јединице преузме њихов део мисије! Наравно, одрадили смо оно за шта они нису имали оно нешто у гаћама, међутим, они су 14. јула, поводом Дана Бастиље, били представљени као ослободиоци Малија. И то је, као, нормално, јер нико не може да каже да је у Малију било 1.500 дебилних Француза, а да је главни посао одрадило 180 странаца. Моја јединица је извела борбени скок у Малију после 34 године паузе, дакле први пут после 1979. године, када су француска војска и Легија извеле десант на Колвезију. Али, наравно да ни то нису поменули поводом француског празника 14. јула, него смо ми после војне параде имали доста разговора, где нам је било објашњено да сви знају колико вредимо, али да то не сме да се каже,“ констатује Степић.

А онда наш саговорник открива и своја најтананија размишљања и емоције.

„Нека им буде, ја се нигде нисам борио срцем за Француску, одрађујем професионално мој уговор. Ратујем без икакве мржње према непријатељу, радим максимално коректно оно за шта сам плаћен, па иако они не могу да кажу истину, ми знамо ко шта ради у Француској и кога шаљу на најгора места када нико други не прихвата позив. Што се тиче чинова, можеш да останеш легионар (војник) до краја уговора, а исто тако и подофицир са непуних пет година ако оцене да си добар. Падобранска плата када смо у бази је 2.000 евра, остала војска има 700 евра мање јер немају тај падобрански додатак. Најмањи подофицирски чин има око 2.300 евра, док официри почињу са неких 3.000 евра. У мисијама су плате дупло веће, а притекне и још покоја стотина евра више,“ испричао је Саша Степић.

Он је додао да су многи легионари у Француску довели и своје породице из Србије.

„Није да то кажем зато што сам Србин, али најбољу репутацију у Легији странаца имају Срби и Хрвати. Да ли зато што нас има мало, тек, скоро сваки од нас је пример у својој чети. Чињеница је да Руса и Украјинаца има највише, али они стално праве проблеме, па то, ваљда, нас доводи на врх. Са друге стране, не дозвољавам да неко из Србије ко се провуче на свим тестовима, и ко због наше репутације дође у Легију, овде почне да прави срања која ће упрљати нашу позицију. Догодило се да се неколико њих осрамотило и морало да се врати. Онај ко не зна да поштује оно што остали поштују, ко испољава уличне манире и не зна шта је хијерархија, а при том је дошао само због пара без икаквог авантуристичког духа, тај у кратком року постаје дезертер јер се ми постарамо да му сваки дан буде пакао и објаснимо му да ово није место за њега. Често ме наши момци, које ми зовемо генерација „сони плејстејшн“ питају како је тамо, и кажу да би волели да дођу. Ја им тада обавезно кажем да је то место за јаке и тврде момке, на шта они увек одговарају – спремићу се! Не знају они да се психа не спрема током неколико недеља или месеци, а нарочито не у видео клубовима где се играју ратне игрице са џојстицима.

Најпознатији српски легионари

Међу много знаних и незнаних Срба легионара посебно се истичу српски краљ Петар Први Карађорђевић, Новица Лукић, потпоручник Југословенске краљевске војске у отаџбини (погинуо као мајор Легије странаца у Тунису 1957), Сретен Жујовић Црни, учесник НОБ-а и први савезни министар финансија у ФНРЈ (ратовао у Легији странаца од 1914. до 1919. у Француској против Немаца), Милорад Улемек Легија (ратовао под заставом Легије од 1986. до 1992. у Чаду, Либерији, Бејруту, Француској Гвајани и Ираку).

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *