Заточник живота, побратим смрти

Поводом два века од погибије хајдук Вељка Петровића

Пише Владимир Димитријевић

Због чега у скорије време, а можда и никада неће бити снимљен филм који је посвећен витезу над витезовима, јунаку који није само „седео са лепом девојком под танким и високим бадем дрветом“, већ је и турском паши, који му је претио, поручио да „главу даје, Крајину не даје“

Да имамо државу и да нас не лишавају права да будемо народ (само је Србија искључиво територија, и има, све мање, становништва), двестогодишњица погибије хајдук Вељка Петровића у одбрани Неготина (пао је 31. маја 1813, погођен топовским ђулетом међу плећи), била би обележена не само свечаним академијама и пригодном монографијом, него и играним филмом најбоље продукције. У том филму видели бисмо човека који је био такав делија да његова друга жена, Чучук Стана, као избеглица у Банату, није хтела да се уда за угледног и богатог трговца, него је рекла: „Ја сам, вели, била за јунаком и, ако се још једанпут удајем, опет ћу се удати за јунака“ (И заиста: удала се за грчког добровољца у Карађорђевој војсци, капетана Јоргаћа, изродила му децу и умрла у Атини).То би био филм о човеку о коме се пева много витешки величанственог: од онога како је седео са лепом девојком под танким и високим бадем дрветом до тога да је турском паши, који му је претио, поручио да „главу даје, Крајину не даје“.
Какав би глумац морао да игра хајдук Вељка? Ево описа Вука Караџића: „Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло алих бркова, дугуљастих сувих образа, широких уста и подугачка, мало покучаста носа; и није му млого више било од 30 година кад је погинуо. По срцу и по тјелесном јунаштву, био је не само први у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њихов друг био, а у његово вријеме богзна би ли се они с њим могли испоредити“.

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ Рођен је 1780. године у селу Леновцу, у области Црне Реке. Већ од 1803. године хајдукује са Станојем Главашем, да би касније, кад Први српски устанак избије, војевао под командом Ђуше Вулићевића и касније његовог брата Вујице. Године 1807, умоли Совјет да му дају дозволу да Црну Реку побуни против Турака. Младен Миловановић му је издао дозволу да може да сакупља добровољце у том крају са следећим образложењем. И заиста, хајдук Вељко дигне устанак и ослободи Црну Реку, а затим се придружи Русима у борби против Турака, па су заједно, у садејству, ослободили, 1810. године, Прахово. У бици код Варварина, хајдук Вељко је рањен у руку. Руси су га веома ценили и даровали вредним поклонима као оданог савезника – од Златне колајне за храброст до Пеливан-пашиног скупоценог бињиша са два лица, који му је на дар послао руски генерал Марков. И Вељко је волео Русе – Вук Караџић вели да је од њих научио да се шиша, носи мараму око врата и пије пунч.

ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА Уочи турског упада у Србију 1813, хајдук Вељко је своју жену и децу послао у Пореч, оставши у свом дому, где га је посетио Вук Караџић. Уочивши у кући много скупоценог оружја, коњске опреме и других драгоцености, питао га је зашто све то није склонио у Пореч. Хајдук Вељко му је одговорио (између осталог): „Срамота би било да Турци дођу у моју кућу, па, код толике славе и имена мога, ништа у кући да не нађу.“
Иако је јула 1813. пружио херојски отпор, хајдук Вељко није имао довољно силе да се супротстави турској ордији од 15 хиљада до зуба наоружаних џихадлија: „Најпослије му нестане џебане, особито танета и топовских и пушчаних, зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета; а у топове је, кад су негдје Турци чинили јуриш, метао најпосле и талијере“, каже Вук Караџић. Совјет из Београда је каснио с испоруком муниције, па им је Вељко поручивао да ће, ако преживи, доћи на зиму у престоницу да их пита „како се држи царевина“. У одбрани Крајине је и пао, што је одмах довело до расула међу браниоцима. Сахрањен је код цркве Рођења Богородичиног у Неготину.
Најлепшу химну спевао му је Сима Милутиновић Сарајлија, и сам устаник: „Српски јунак Вељко Петровићу,/Карађорђев преславни војвода/ И господар неготинска круга,/Смрт на мејдан изазвао саму,-/ Најпосле се и ш њом огледао.//Смрт га иста побједит не могша,/ Загрлила, ш њим се побратила,/ Пак с лаврима и под оружијем/ Кроз гроб сами у вјечност споровела!“
У време кад једна по једна „ЕУ нема алтернативу“ гарнитура на власти у Вељковој Србији талирима пуни џепове, а не топове, вреди се сетити двестогодишњице страдања хероја пред којим се данас, овакви какви јесмо, осећамо мањима од маковог зрна.