Велика игранка за Гибрaлтар

Зa „Печат“ из Мадрида  Александар  Вуксановић

Последњи у низу сукоба две поморске империје – Велике Британије и Шпаније – не показује знаке смиривања док председници обе владе не штеде ни енергију, ни средства у борби за оно што сматрају својом територијом

Остаће нерешива дилема, мада не најважнија, да ли је Етјен де ла Боеси мислио на Србе када је пре неколико векова насловљавао своју „Расправу о добровољном ропству“. За нас је у овом тренутку много значајнија друга дилема, зашто наша власт, већина политичара и добар део интелектуалне елите која нас тако одлучно води у Европу, не примењује на том путу европске стандарде и вредности.

Један од за нас врло поучних примера – у поменутом смислу – могао би да буде „случај Гибралтар“, односно то како се у Европи бескомпромисно брани територијална целовитост земље.

 

ПРОВОКАЦИЈЕ И ЗВЕЦКАЊЕ ОРУЖЈЕМ Тек десетак дана по почетку најновијег шпанско-британског сукоба око Гибралтара и после његовог видног заоштравања, Брисел се огласио немуштим коментаром да је Шпанија обавезна да гарантује једноставан и брз прелаз границе. То упозорење су у Мадриду коментарисали врло оскудно само нижи владини чиновници. Толико о моћи пресуђивања бриселских административних кланова када се ради о неком озбиљном проблему на „својој“ територији.

Дан касније, британски премијер Камерон је назвао свог шпанског колегу Рахоја и у краћем телефонском разговору пренео своју забринутост због  ситуације у овој британској колонији. Касније је изашао пред медије и изјавио да му је Рахој обећао да ће убрзати рад цариника и тако смањити редове на граничном прелазу између Гибралтара и Шпаније. Уместо да смањи затегнутост, ова Камеронова изјава је још више разљутила Мадрид који не само да је порекао њену важност  него је, као доказ своје непоколебљивости, одлучио да још мало пооштри мере на поменутом граничном прелазу. Дан касније, британско Министарство одбране је најавило да ће крајем месеца послати осам ратних бродова у „рутинску посету Гибралтару“ што је у Шпанији схваћено као отворена провокација. Све ово препуцавање је зачињено најразличитијим делима са обе стране „ограде“. Први који је повисио тон био је шпански министар иностраних послова изјавом да је „игранка завршена за Гибралтар“, подвлачећи да његова нога „неће тамо крочити све док се на Гибралтару не завијори шпанска застава“. Одговор је стигао са самог Гибралтара (чије је становништво иначе скоро стопроцентно пробританског расположења) који оцењује став Шпаније као „повратак у Франков фашизам“. Спуштајући се хијерархијски ниже наилазимо на европарламентарце који су фотографисали шпанске полицајце на граници надајући се да ће „ЕТА да их среди“, као и на изливе увреда и мржње на Интернету, а док бес и незадовољство грађана са обе стране „ограде“ заслужује један посебан текст.

И тако, после скоро две недеље, последњи у низу сукоба две велике поморске империје не показује знаке смиривања док председници обе владе не штеде ни енергију, ни средства у борби за оно шта сматрају својом територијом.

[restrictedarea]

„ОТВОРЕНА РАНА“ ШПАНИЈЕ Ако бисмо желели да причу о Гибралтару почнемо од почетка, морали бисмо да се вратимо тачно три века уназад, чак до 1713. године, када је Споразумом у Утрехту Шпанија „заувек“ препустила Енглезима Гибралтар који је већ скоро десет година био под њиховом контролом. Непрецизности у тексту Споразума и појмови који су током ова три века постали превазиђени само су доливали уље на ватру коју многи у Шпанији сматрају „отвореном раном“ своје земље.

Није згорег поменути да Шпанија у овим преговорима није учествовала директно већ је то радила преко посебно ангажованих „страних експерата“, како се у Србији данас то модерно назива, Француза у овом случају.

Основни проблем је непрецизна дефиниција морског појаса који припада Гибралтару и који је у првобитном договору везан искључиво за лучке воде чија се граница завршава на месту „до кога могу да добаце топови са тврђаве на обали“. У складу са неким много касније донетим одлукама и резолуцијама УН, Британци су врло вешто ширили појас територијалних вода (до 12 миља), али Шпанија то никада није прихватила јер је супротно договору који је потписала.

Неколико пута су током ова три века Шпанци покушали силом да поврате Гибралтар, али су сви покушаји завршени неуспесима.

Користећи хуманитарни алиби, наравно, Британци су два пута проширили своју колонију окупирајући делове земљоуза који Стену повезују са копном. Почетком двадесетог века дефинитивно одвајају Гибралтар од Шпаније подизањем ограде преко целе ширине земљоуза.

Непосредно пред Други светски рат на окупираном делу земљоуза Британци подижу аеродром који су у току рата проширили. Шпанија је протестовала, али без успеха.

Много касније, 1966, УН проглашава статус Гибралтара колонијалним и тражи да Шпанија и Британија отпочну дијалог о његовом решавању. Када је 1969. британски парламент преквалификовао Гибралтар од „колоније“ у „британску прекоморску територију“, Франкова влада је једнострано затворила ограду и тако прекинула једину копнену везу коју има ова територија. У наредних 16 година она није била отварана и тек је Фелипе Гонзалес (социјалиста) као председник Владе проценио да је дошло време да се поново отвори. Почетком XXI века Лондон и Мадрид су се сложили око заједничког суверенитета Гибралтара, али су његови становници на референдуму масовно одбацили тај предлог. Поново је једна социјалистичка влада Шпаније, овога пута 2009, покушала да направи искорак започевши трилатералне преговоре у које је осим Мадрида и Лондона био укључен и Гибралтар. У том периоду је први и за сада једини пут у 300 година један шпански министар спољних послова посетио Гибралтар. Требало би рећи да је шпанска влада предузимала све ове кораке јасно наглашавајући да они не значе одустајање од захтева да се Гибралтар врати Шпанији.

 

ПРЕЋУТАНИ „ГРИНПИС“ Пре десетак дана, тачније 24. и 25. јула, гибралтарски бродови су бацили у море седамдесетак бетонских блокова нешто већих од једног кубног метра. Из сваког од њих вири неодређени број бетонских шипки које чине немогућим риболов у делу залива где су бачени. Шпанија то сматра агресијом на своје територијалне воде, а Гибралтар легитимним правом да у својим територијалним водама направи вештачки гребен који би заштитио биосферу и у будућности, евентуално, послужио као темељ неког вештачког острва или полуострва.

Као једна од страна у конфликту и овде су се појавиле незаобилазне НВО, у овом случају „Гринпис“. Њихов став да бетонски блокови не представљају никакав посебан проблем шпански медији су пренели врло дискретно, ако су га уопште пренели. Логично размишљање сваке иоле нормалне особе, НВО које се финансирају из неких туђих извора не могу да решавају моје проблеме.

У овом тренутку, када Шпанија преко свог Министра унутрашњих послова најављује могућност да цео проблем пребаци у УН или можда у Хаг, требало би подсетити да неколико хиљада Шпанаца из места Ла Линеа де ла Консепсион, које је са друге стране ограде, свакодневно прелази на територију Гибралтара јер тамо раде. Шпанска страна говори о седам хиљада, а британска о 12 хиљада људи. Шта то значи за место од 65 хиљада становника са јако високом стопом незапослености, не би требало ни говорити. Највећа шпанска телекомуникациона компанија „Телефониkа“ има на Стени неколико десетина хиљада инсталираних линија, иако број становника на Гибралтару не стиже ни до 30 хиљада. Тако висок број линија (неки говоре и око 100 хиљада) има своје објашњење у чињеници да је Гибралтар седиште многобројних „оф шор“ фирми, као и већине европских и светских компанија које се баве свим могућим облицима „онлајн“ клађења.

На све то требало би додати и „сиву економију“ као шверц цигарета, наркотика, прање новца, коришћење гибралтарске луке од стране белосветских пустолова и фирми које се баве потрагом за давно потопљеним бродовима. Све то на једном простору који би вероватно једини у Европи имао формално право на референдум о самоопредељењу јер га сви сматрају британском колонијом. Осим Британаца, наравно.

СЕУТА КАО ГИБРАЛТАР

За оне који не знају, требало би додати да Шпанија са друге стране Гибралтарског мореуза, у Африци, поседује своју „Стену“, град Сеуту. Што се тиче стратешког значаја Сеута вероватно није мање вредна од Гибралтара, али Шпанија, као било која друга земља вођена одговорним политичарима, не одустаје ни после више од 300 година од Гибралтара, „своје Стене“, иако су шансе да јој она буде враћена готово занемарљиве.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Zoran Mitrovic

    Najinteresantnije je to sto je ogromna vecina od 30000 stanovnika Gibraltara spanskog i portugalskog porekla. Na referendumu 2002 god vecina se izjasnila za ostanak pod britanskom upravom.

  2. Pa ,,nasi,, politicari 30000 hiljade Srba ladno prepuste siptarima. Spanci i njihovi politicari stvarno nisu normalni.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *