Почетна / Култура / Тријумф савремене драме

Тријумф савремене драме

Пише Рашко В. Јовановић

Програм смотре тематски и жанровски био је разноврстан и атрактиван, а приказане представе у извођачком погледу веома квалитетне

Овогодишњи „Фестивал фестивала“, како се званично зове смотра позоришних аматера Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе што се сваке године приређује у Требињу, протекао је у знаку савремене драме. Гледали смо дела класика 20. века (Брехт, Мрожек) или пак савремених аутора нашег поднебља (Миро Гавран, Мирослав Кожик, Иван М. Лалић), као и једну представу која је припремљена делимично на начин документарнога театра. Програм фестивала, који је почео монодрамом „Госпођа министарка“ у извођењу Лиљане Стјепановић, тематски и жанровски био је разноврстан и атрактиван. Важно је истаћи да су приказане представе у извођачком погледу биле прилично уједначене, односно веома квалитетне. Зато, иако је приказано укупно само шест представа, тешко је одредити врхунце фестивала, али је евидентно да су се два, три извођења ипак издвојила.

Свакако да је представа Словачког КУД-а „Херој Јанко Чмелик“ аматера из Старе Пазове „Вавилон“ Мирослава Кожика, која је победник овогодишњег „Фестивала фестивала“, једно изузетно сценско остварење, На ту представу, која је проглашена за најбољу и на Фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули, имали смо прилику да се критички осврнемо („Печат“, бр. 274). Реч је о представи према ауторском пројекту Мирослава Кожика, који се инспирисао библијском легендом о градњи Вавилонске куле. Кожик приказује како су у Вавилону Нојеви синови хтели да саграде велику кулу да би досегли небо и на тај начин приближили се богу. Са своје стране, бог је њихово бесмислено настојање спречио пометеношћу језика. Ту тему Кожик обрађује и на сцени презентује средствима невербалнога театра, приказујући једно раздобље историје Вавилона са жељом да покаже како сваки човек носи свој терет (у представи своју кутију) и гради своју кулу. Али, можемо успети само ако то радимо заједнички, те се у представи све сруши што је рађено самостално, а прихваћено је оно што је рађено тимски. Оригинална музика Мирослава Бакоа била је сјајна основа, раскошна у звуку, без патетике, али драмски продубљена и потпуно саобразна са сценаријем и инвентивном редитељском поставком Мирослава Кожика. Сви глумци плесачи испољили су завидан технички ниво и ванредну експресивност нарочито у плесној еманацији емоција и жеља да се уздигну што више. Зденко Кожик (Мардук), Мирослав Кожик (Време) и Милан Мутић (први из ансамбла названог Механизам), већ самим својим појавама, али и укупним сценским деловањем били су убедљиви у изразу. Сви играчи су префињену изражајност постизали прецизно усклађеним покретима тела, али и енергичним и ванредно импулзивним плесним ангажманом. Веома инвентивна кореографија савршено је кореспондирала са музиком.

МРОЖЕК НА БАЛКАНУ На „Фестивалу фестивала“ запажен успех постигли су глумци Центра за културу „Масука“ из Велике Плане, који су у режији Дејана Цицмиловића извели драму „Кућа на граници“ Славомира Мрожека. Овај пољски драматичар и приповедач, у свом мање познатом комаду „Кућа на граници“ обрађује проблематику која је данас веома актуелна на западном Балкану, што је осетио и редитељ Цицмиловић, који је за ову прилику Мрожеков текст адаптирао и увео још један лик. То је Пали анђео, који у виду коментара свега што се дешава изговара цитате из дела Ива Андрића, затим један Шекспиров монолог, као и делове текстова Николаја Велимировића. Тако је адаптатор и редитељ изградио представу као духовиту гротескну сценску метафору, прожету елементима театра апсурда. О тој представи писали смо („Печат“, бр. 274) и истакли како су глумци позоришта „Масука“ успели не само да сугестивно представе Мрожекове ликове, него и да избегну сваку једностраност, што би их сводило само на комично-гротескне фигуре. Извођење „Куће на граници“ имало је за нијансу бржи темпо него на Фестивалу у Кули, што је постигло повољну рецепцију у гледалишту и поред песимистичке поруке дела, коју је редитељ недвосмислено потенцирао. Наиме, он је, избором музике, мрожековску визију пренео на наш терен и приказао како је прошла послушна породица кроз чију кућу је међународна заједница беспоговорно повукла граничну линију. Сасвим је очигледна и више него умесна алузија ове представе на Европску унију и све прописе што их она намеће. Зато је ова представа изазвала многе асоцијације на појаве и дешавања наше данашњице и у томе је њена посебна вредност.

[restrictedarea]

…И БРЕХТ У МОЈКОВЦУ Такмичарски део фестивала отворио је ансамбл Центра за културу „Ненад Ракочевић“ из Мојковца представом „Опере за три гроша“ Бертолта Брехта у режији Милована Ћетковића. За ово своје дело Брехт се инспирисао „Просјачком опером“ енглескога писца Џона Геја, која је 1728. године имала чак 63 узастопне репризе у Лондону, а пре тога је са великим успехом приказивана на позорницама највећих градова британског острва. Још се расправља да ли је ово Брехтово дело опера, оперета или мјузикл. У суштини, ради се о музичко-сценском делу у којем је Брехт, читава два столећа после, што ће рећи 1928. године, приказујући у „Опери за три гроша“ друштвени олош што се под присмотром полиције креће између затвора, угоститељских локала и јавних кућа, гротескним средствима саздао жестоку оптужбу хипокризије тадашњег друштва, које богате и сиромашне меша у истом брлогу. Међутим, редитељ је успео у настојању да представа Брехтове „Опере за три гроша“ створи утисак како се радња драме догађа у време транзиције, данас код нас. Посебну боју и значај дала је овом Брехтовом делу генијална музика Курта Вајла. На овој представи сонгове из ове сценске музике, пратећи се на клавиру, интонативно сигурно и стилски усклађено отпевала је Миона Цвијовић (сопран). И управо то живо музицирање ове уметнице, која је успешно заменила читав оркестарски састав, учинило је да представа добије потребну стилску основу, без обзира на то што је Цвијовићева сонгове између сцена певала на енглеском, а глумци на позорници – на српском. Редитељ Милорад Ћетковић, сасвим умесно, није скраћивао текст и у извођењу представе настојао је да искористи већину средстава које користи постмодеран театар, тако да смо поред глумачке игре, вођене на начин близак експресионистичком стилу, певања, динамичних групних сцена сукоба и игара, имали сонгове пропраћене веома духовитим компјутерски анимираним видео пројекцијама, које су углавном најављивале шта ће бити у наредним сценама, те се читав овај спектакл – сценограф и костимограф Младен Блажевић – одигравао међу дењковима пресоване сламе уз повремену употребу појединих детаља декора (прозори са решеткама које када је требало назначити затвор придржавају глумци), не једном претварао у демонстрацију постмодерног коришћења различитих сценских средстава. Уопште узев, представа је имала динамичан ток и оживела је Брехтову поруку у пуном значењу, па се може закључити како је одважан потез мојковачких аматера да изведу „Оперу за три гроша“ био на месту.

СПАСОНОСНИ ХУМОР „Тражи се нови супруг“ наслов је комедије хрватскога књижевника Мира Гаврана, коју је у адаптацији и режији Иља Бенковића приказало Градско аматерско казалиште из Орашја. По теми, још више по начину обраде, ова комедија подсећа на дела што су се пре више од пола столећа приказивала на нашим позорницама. Једној удовици досадило је самовање после смрти мужа и дала је оглас у новинама не би ли стекла новог брачног партнера. Одзива је било и све то је редитељ пропратио адаптирајући текст духовитим интервенцијама у виду интерполација које су му омогућиле да локализује место дешавања, тако да су се ту могли видети и виспрени Славонци. Посебна занимљивост ове представе је у томе што два глумца изводе шест улога, односно ликова! Жељко Мандић и Иљо Бенковић добро су решили тај задатак и гледали смо једну забавну представу која је измамила смех свих присутних гледалаца у дворани. Мила Галић је са изразитим сценским шармом одиграла младу удовицу. Ова представа донела је један пријатан предах на „Фестивалу фестивала“.

Текст „И живјели су до краја живота“, у суштини један драмски колаж који је приредила Марија Бацковић послуживши се кратким одломцима из дела Надежде Миленковић, Ефраима Кишона, Стерије, Јонеска, Душана Ковачевића и Едварда Бонда, у режији троје младих редитеља – Марије Бацковић, Славише Грубише и Илије Гајевића, извели су чланови Драмског студија „Захумље“ из Никшића. У овој представи, која није била ништа друго до горки приказ породичних прилика и неприлика, редитељски трио Бацковић-Грубиша-Гајевић успео је да оствари динамичну и занимљиву представу у којој су се сцене низале једна за другом и, ближећи се крају, бивале све занимљивије и ефектније. Двадесетак младих аматера и аматерки одиграло је са очигледном спонтаношћу ликове младих, али и са довољно убедљивости и улоге старијих, освојивши симпатије присутних гледалаца. Ово извођење, свакако, приближило се документарном, односно тзв. вербатим-театру у којем су, уносећи много доживљеног, деца играла родитеље, али и њихову децу. Тако смо гледали један вид савременог школског позоришта, које се у нашим образовним установама, истина као допунски вид наставе, неговао још од 18. века.

Најзад, последњега дана „Фестивала фестивала“ видели смо комад „Херој нације“ Ивана М. Лалића, у режији и адаптацији Жељка Милошевића и извођењу требињског Градског позоришта. Ради се о премијери Лалићевог трагикомичнога текста, који третира утицај масовних медија, телевизије напосе, на свакодневни живот једне породице. Наиме, писац је изградио драмску радњу доводећи једну породицу пред скривену камеру да би открио лице и наличје не само породичних односа, већ и утицаја друштвених околности, нарочито медија, тако да актери драме виртуелну стварност прихватају као животну реалност, док непосредна стварност за њих постаје виртуелна. Пажљиво и са ванредним осећањем сцене, као и познавањем могућности глумачког ансамбла, редитељ (и глумац) Жељко Милошевић изградио је представу која се одликовала спонтаном духовитошћу и која је одиграна у једном понешто убрзаном темпу, али увек јасно и прегледно. Дарко Куртовић тумачио је главног јунака, Будимира Животића, са много елементарне снаге и темперамента, вазда убедљиво и са смислом за хуморне појединости. Ведрана Јокановић је нијансовано и са смислом за дочаравање дволичног понашања приказала Десанку Животић, док је Милош Лучић, као Љупче Животић, са мером испољавао младалачки бунт, а Ана Рудакијевић, као Ленка Симоновић, новинарску фриволност и рутинерство. Сувереним сценским наступом и са великим мајсторством Жељко Милошевић одиграо је улогу Продуцента. У свему, иако је реч о премијери која се изводи на фестивалу, може се закључити да су се требињски аматери веома лепо снашли. Речју, представа је у комичним сценама већ имала потребан брио, као и драматску продубљеност у сценама неспоразума и сукоба. Био је то ефектан завршетак „Фестивала фестивала“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *