ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА – ЛЕКИНА СУДБИНА, УСУД СРБИЈЕ

Пише МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ

Данас је потпуно јасно да је Александар Ранковић смењен у правом монтираном партијском процесу, чији је циљ био разбијање Југославије, а под фирмом „реформи“, „демократизације“ и „децентрализације“, и ломљење кичме Србији

Често се у српском политичком животу и јавности помиње да српски политичари и државници никада нису водили успешну политику на Косову и Метохији. Намерно се и из различитих разлога прећуткује изузетно успешан период од 1945. до 1968. године, раздобље везано за велики државни утицај Александра Ранковића, који је одлуком Јосипа Броза, уз срамну помоћ већине српских политичара тога времена, смењен 1966. године на познатом Четвртом Брионском пленуму 1966. године.

 

ЧУВАР КОСМЕТА И ВОЈВОДИНЕ По Уставу Југославије из 1946. и 1963. Космет и Војводина биле су аутономне покрајине чије су надлежности зависиле искључиво од Републике Србије. На Космету је био мир и одвијали су се снажни процеси модернизације и индустријализације. Овом покрајином заједнички су руководили и шиптарски и српски и црногорски политичари. Покрајине нису биле елеменат југословенског федерализма. А онда је, сменом Александра Ранковића, све почело:

„Битне промене у структури федерације почеле су уставним амандманима 1967. и 1968, а целовит облик досегле су амандманима из 1971. Промене су наступиле после Брионског пленума 1966. године и пораза групе у ЦК СКЈ са А. Ранковићем на челу, која се супротстављала реформи федерације и новом приступу националним односима у Југославији, на једној страни, а на другој, избијањем националистичких тенденција које су своје најјаче жариште имале на Косову. На Косову су се ове манифестовале у отвореном контрареволуционарном наступу новембра 1968. под захтевом да и Косово добије статус републике. У условима кризне ситуације, у федералним установама и органима, државно и партијско руководство приступило је реформи федерације под видом ослобађања простора за даљи развој самоуправљања и продубљавања националне равноправности. Не обазирући се на интересе целине и Југославије, полазећи чак од антијугословенских захтева, националистичке снаге тражиле су статус националне државе за социјалистичке републике.“ (Б. Петрановић-М. Зечевић „Југословенски федерализам – идеје и стварност“, „Просвета“, 1987).

Наступила је, дакле, „постпленумска национална афирмација Шиптара“ са нама данас познатим исходом.

Убедљиво сведочанство о томе са колико је одговорности и озбиљности радила Државна безбедност на Косову може се најбоље видети увидом у „Извештај о непријатељском деловању и негативним појавама на Космету“ који је за потребе ИК ЦК Србије припремио Војин Лукић, републички секретар за унутрашње послове Србије из 1962. године чије делове штампамо у прилогу овог текста у овом и следећем броју „Печата“. Све појаве које су тада уочене падом Ранковића, Ћеће Стефановића, Војкана Лукића, Србе Савића и комплетног врха српске Службе доживеле су своју праву помаму у деценијама које су следиле и данас учествујемо у њиховом финалу. Све на шта је УДБА указала одбачено је, уништено и државни непријатељи су могли да несметано наставе свој посао уз велику заслугу констатације да их је Служба прогонила и што су се представљали као невине жртве неоправданог прогона. Није било, све до појаве Слободана Милошевића, никога ко би се супротставио издаји Косова и Метохије.

Има неког објективног цинизма у чињеници да се потписник Бриселског споразума, о предаји Косова, Ивица Дачић на тридесету годишњицу сахране Александра Ранковића нађе на његовом гробу и изјави како је СПС наследник Савеза комуниста Србије, мислећи ваљда на онај Савез комуниста који су после политичких и физичких ликвидација Благоја Нешковића, Слободана Пенезића Крцуна и Александра Ранковића оличавали Петар Стамболић, Дража Марковић, Мијалко Тодоровић Плави, Јован Веселинов Жарко, Милентије Поповић, Милош Минић, Фадиљ Хоџа, Вели Дева, Латинка Перовића…Највећи дисконтинуитет у односу на ту политику учинио је Слободан Милошевић и они који су основали СПС, пре свега са циљем да новим Уставом уједине Србију и да се Косово после по Србију разорног Устава СФРЈ из 1974. врати у њено окриље. Тако се још једном показује да је данашњи СПС постао верни настављач Брионске Југославије и у њој окљаштене Србије.

 

[restrictedarea]

НЕДОСТОЈНИ НАСЛЕДНИЦИ Ондашњи српски чланови Савеза комуниста одржали су свој Шести пленум на којем су се здушно одрекли Александра Ранковића, Светислава Стефановића Ћеће, Војкана Лукића и других сабораца. Додуше, тај пленум се према казивању многих, па и Добрице Ћосића, није састајао у свом комплетном саставу, него су Титови закључци са Брионског пленума разрађивани у неколико одвојених група. Истина, неким Србима је тешко пао обрачун са Ранковићем, али су страшљиво ћутали. Ћосић је, као што је познато, о албанском шовинизму јавно проговорио на пленуму СК Србије две године касније, и због тога доживео партијско и разна друга кажњавања.

Нико озбиљан и одговоран, нико ко има и зрно памети, не помиње више некакво „прислушкивање“ Тита као разлог за смену Александра Ранковића. То чине само они који су непосредно учествовали у операцији његовог смењивања како би несметано могли да крену у разбијање Југославије, а све под фирмом „реформи“, „демократизације“ и „децентрализације“. Недавно је један „од главних Титових савезника, поред Стева Крајачића, у борби против Александра Ранковића“, генерал Иван Мишковић, истакао „како су се око Ранковића груписали људи склони јакој централној држави“. А онда је, да би водвиљски зачинио суштину, одговорио на питање „како је Тито реаговао када је сазнао да га Ранковић прислушкује“:

„Био је јако узбуђен. Рекао ми је да су у његовој спаваћој соби откривени микрофони и поставио ме за начелника техничке комисије која је требало да испита читав случај. Свој сам посао одрадио, а зна се шта сам ископао.“

Велики глумац је глумио „узбуђење“, чак и пред онима са којима је заједнички сковао заверу. До којих су апсурдних размера дошле оптужбе на Ранковићев рачун сведочи и својевремена оптужба хрватског академика и ректора Свеучилишта у Загребу Ивана Супека, да је Ранковић покушавао да у Винчи заједно са некадашњим председником САНУ Павлом Савићем направи атомску бомбу! Да би ојачао и овековечио великосрпску хегемонију, ваљда! Павле Савић је чак морао јавно и нашироко да доказује бесмисленост оваквих тврдњи. Не заостаје у тој сатанизацији Ранковића ни српска штампа, па се тако недавно појавила вест како су на Букуљи складиштени радиоактивни остаци неуспелог покушаја да Србија направи атомску бомбу.

СРБИЈА НЕМА ПОСЕБНОГ ИНТЕРЕСА Разлоге Ранковићеве смене требало би тражити и у томе што је на почетку шездесетих година прошлог века у Београду свест о интересима Србије и њеном све неравноправнијем положају у федерацији постајала све присутнија. О томе је својевремено сведочио и читав низ српских економиста и понеки политичар. Слободан Пенезић Крцун, као председник тадашњег Извршног већа Србије у томе је био посебно истрајан, и у томе није био нарочито тактичан. „Печат“ је о овој теми већ исцрпно писао у својим претходним бројевима, а и поводом Стогодишњице рођења Александра Ранковића 10. јула 2009. године. И тек ће писати. Тако је, примера ради, један од Пенезићевих министара, када је на дневном реду била идеја да се аутопут „Братство-јединство“ кроз Србију гради по скромнијим стандардима, него онај који је ишао кроз Словенију и Хрватску, одбрусио у лице Едварду Кардељу: „Па, не градимо ми моравски друм него аутопут!“

Србија је све више и све одлучније постајала свесна својих интереса и све јасније уочавала шовинистичке, сепаратистичке, себичне и сецесионистичке интересе који су под видом демократизације узимали маха. То су прави разлози Ранковићеве смене.

После Ранковића на власт у Србији су, уз ретке изузетке, дошли људи потпуно недорасли функцијама које су их запале. За многе од њих се чак може рећи да су били недостојни чак и улога које су као марионете играли. Једино што су желели било је да остану вечно на власти, и у Брозовој милости. Били су неумољиви у проналажењу унутрашњих непријатеља у Србији, у забранама публикација и новина, у избацивањима професора са факултета, у хапшењима интелектуалаца. Све су чинили да се додворе Брозу, а после његове смрти политичарима из Словеније, Хрватске и БиХ. Нису могли да схвате да се несит, не може заситити. Од „бриге“ за одржавање на власти нису запазили ниједан релевантан процес на путу разбијања Југославије. Наступали су под именом „либерала“, пискарали неке „плаве књиге“ о уставним решењима, правили своје политичке школе које су претварали у факултете не би ли створили теоријски кадар за оправдавање свог слугерајства и да би разорили Правни и Филозофски факултет у Београду, братимили се, слизали са Асланом Фазлијом, Каћушом Јашари, Кољ Широком, Вели Девом, Фадиљ Хоџом, Махмутом Бакалијем који се онако незаборавно са својим „јо“ и „по“ прославио као крунски сведок на Милошевићевом суђењу у Хагу. На тој гомили били су и војвођански аутономаши попут Живана Берисављевића, Грнета, Камењара, Шогорова, Бошка Крунића.

Главни слоган који је тадашње српско руководство бесомучно ширило Србијом и Југославијом био је: Србија у Југославији нема посебног интереса!

 

СРБИЈА МОРА УМРЕТИ А то вичу подједнако бесомучно до данашњег дана. И то сада, када већ одавно нема Југославије, ни у облику СФРЈ, ни као СРЈ. И данас су плаћени и потплаћени да не виде да нема више оне државе, већ се сада као југоносталгичари својски труде да униште и ову државу – Србију. Тој истој држави и народу који ју је створио и очувао, намећу измишљене кривице по сценаријима и задацима које су им наручиле стране силе. Тај задатак су некада обављали хрватски, словеначки и албански шовинисти, уз учешће тадашњих српских политичара, а данас то обављају властодржачки и невладини „другосрбијанци“. Опасност од централизма и великосрпске хегемоније данас се више не намеће некадашњим Југославијама, већ самој Србији. И Србијом данас кружи баук централизма и „спасоносни“ рецепт у виду децентрализације, реформи и регионализације, даље распродаје државне својине и јавне имовине. На делу је стари „добри“ план – Србија мора умрети.

После Брионског пленума широм Југославије посмењивано је и пензионисано на десетине хиљаде способних, паметних, честитих и поштених људи. Има и оних који су завршили на робији. Били су под тешком оптужбом да су „ранковићевци“. Највише у Србији. Дуго је Србијом, и не само њоме, кружио баук тзв. ранковићевштине. Задат је тежак ударац Служби безбедности Србије, од којег се она никада није потпуно опоравила.

Смену Александра Ранковића народ у Србији је примио веома тешко, много теже него што се то могло тада запазити и наслутити. Питао сам једном приликом Добрицу Ћосића, како је могуће да Србија тако тешко прими смену некога ко се никада није отимао о популарност и ко је по природи своје функције и по много чему што је чињено будио подозрење, па вероватно и страх. Ћосићев одговор био је и једноставан и тачан: „Народ је осетио и наслутио да је са Ранковићевим падом пала и држава.“

Поштовање према Александру Ранковићу и свест да је смењен у правом монтираном партијском процесу, остала је присутна у српском народу. То је потврдио и његов последњи испраћај. На сахрани Александра Ранковића у Београду спонтано се окупило преко 100 хиљада људи, а по неким подацима било их је 150 хиљада. После сахране Слободана Милошевића била је то највећа послератна сахрана у чијој организацији држава није учествовала него је чак била ангажована на томе да се смањи масовност.

Под будним оком служби безбедности и њених сниматеља Срби из свих крајева Српства су уз велики аплауз и скандирање „Лека! Лека!“ сахранили Александра Ранковића, најистакнутијег српског партизана. Посебно је важно и за велико поштовање што овај човек са фасцинантним фотографским памћењем и исцрпним знањима о свим проблемима државе и њене безбедности никада није себи дозволио да о томе било шта прича и препричава. Његово речито ћутање неко може објаснити овако или онако, али оно без икакве сумње заслужује највеће могуће поштовање. Не износе се питања државне безбедности на пијачне тезге таблоида као што се то последњих година у Србији често чини.

Венци на гроб Александра Ранковића, Светолика Лазаревића и Слободана Пенезића Крцуна од почетка деведесетих година прошлог века полагани су редовно на Дан државне безбедности 13. маја. Ту праксу је Служба отпочела када је на њеном челу био Јовица Станишић.

На дан Ранковићеве сахране пре тридесет година почело је поновно јавно и протесно отварање српског питања. У јавности се понекад доводи у везу политичка појава Слободана Милошевића са догађајима на тој сахрани. Нема превише елемената да се тај закључак поуздано изведе, али проверено и сигурно знамо за податак да је комплетан филмски и телевизијски материјал Слободан Милошевић са великим занимањем званично гледао три пута. Први пут је то било у друштву, а наредна два пута Милошевић је овај материјал гледао сам.

Није узалуд речено да је Србија велика тајна. Можда је тако и данас када нам све изгледа тако помирено летаргично и прозаично пропало.

На Милошевићевом гробу овог двадесетог августа није било ниједног званичника Србије. На Ранковићевом јесте. Ранковић је ратовао против балиста и фашистичких окупатора некада и није му ни на крај памети било да било коме преда и најмањи делић државе за коју се борио. То је било некада. Милошевић се борио за слободу и одбрану државе свог народа и није му било ни на крај памети да део своје државе преда било коме и то је било скоро. Тачи и Ештонова су изгледа склони да пређу преко Ранковићевих грехова, али не и Милошевићевих. Дачић и његова влада о томе воде рачуна и то толико да су потпуно сметнули с ума да у та два гроба леже истакнути српски државници којима се може много штошта замерити, али не и то да су било када сметнули с ума борбу за слободу и државу свог народа. Додуше, једне државе, Југославије већ одавно нема, а ни овој другој, данашњој Србији се ништа боље не пише. То је лоше да лошије не може бити, али није најгоре. Најгоре је то што ови данашњи политичари и не покушавају да се за било шта боре. Њима недостојнима је све равно не до Косова него до Брисела и Вашингтона. Њихов ослонац су они који су смрсили конце двојици поменутих почивших.

О непријатељском деловању и негативним појавама на Космету

Архив Србије, ф. ЦК СКС 1956-1972, Извештај је за потребе ИК ЦКС припремио Војин Лукић, републички секретар за унутрашње послове Србије (без датума на документу, али је по свему судећи реч о 1962. када је и била седница ЦКЦКС)

(Извод из књиге Славенка Терзића „Стара Србија (XIX-XX век) драма једне цивилизације“ у издању „Православне речи“ и „Историјског института Београд“, награђене „Печатом времена“ за 2012. годину)

НЕГАТИВНЕ ПОЈАВЕ КОД СЛУЖБЕНИКА И ФУНКЦИОНЕРА ДРЖАВНИХ И ПАРТИЈСКИХ ОРГАНА

Поједина лица која су запослена у наведеним органима злоупотребљавају свој положај, чинећи разне незаконите радње које се испољавају кроз разне форме, као што су: протекционаштво, примање мита, шовинизам, а има случајева да се поједини радници и службеници чак и уцењују. Присваја се друштвена имовина и томе слично. Овакве појаве, којих има највише код локалних органа, прерастају у озбиљан политички проблем на терену.

У неким комунама као у Пећи, Општински комитет организовао је низ састанака (који трају по неколико часова), на којима се расправља да ли су у органима власти и привредним предузећима „правилно“ распоређена руководећа места између кадра шиптарске, с једне стране и српске и црногорске националности, с друге стране, процентуално према броју становништва. Оваква политика доводи и до тога да се на неким местима са разних положаја смењују политички исправни и квалификовани кадрови, а на њихова места доводе лица без квалификација и праксе, па чак и проблематична. Ево неколико карактеристичних примера:

У Општини Глоговац смењен је секретар НОО, иако је одговарао на дужности, због тога што је по националности Србин, а на његово место постављено је лице шиптарске националности, без квалификација, које је судски гоњено због непријатељске делатности на линији ИБ-а.

У Општини Дечани са дужности судије за прекршаје смењен је Шолевић Милош (који је био један од најбољих судија у Области), а на његово место постављено је лице шиптарске националности, без школских квалификација, које се за време рата налазило у СС трупама. Када су се неки одборници томе супротставили, председник Општине им је рекао: „И Тито нема неке нарочите школе, па је председник Републике.“ На примедбу правног референта да је одлука незаконита, одговорио је организациони секретар Општинског комитета: „Ми се овде не можемо придржавати закона, јер су прилике на Космету друкчије. На територији Општине живи већина живља шиптарске националности и судија за прекршаје мора бити исте националности.“

У Обласном извршном већу руководилац је Комисије за службеничка питања Сокољ Доброши, изразити националиста, који је у току рата сарађивао са окупатором.

У Приштини за начелника Бироа за запослење постављен је Исен Краснић, који је до 1950. године био без права гласа, тотални шовиниста, отворено помаже при запослењу само лица шиптарске националности, а често и непријатељски настројене елементе. (Има јачих индиција да прима и мито).

У Приштини у Заводу за социјално осигурање запослен је највећи број непријатељски настројених лица. Шеф одсека за пензије Краснић Љатиф издао је 45 решења којима се додељује пензија непријатељским елементима, који немају никаква права на пензију, па је Обласни завод био присиљен да сва та решења поништи. У истом Заводу непријатељске елементе форсира и Теки Фуља. Краснић је после ослобођења био осуђен на 20 година строгог затвора због сарадње са окупатором.

У селу Саварову – НОО Сува Река, за управника земљорадничке задруге постављен је Бајрам Ука, који је за време рата извршио више убистава. Данас такође делује непријатељски. У истој Општини за начелника Општег одељења постављен је Кући Бећир, који је за време рата, као и цела његова породица, био упориште окупатора, а за персоналног референта постављен је Весељ Џемо, који је раније откривен као члан илегалне организације, у чијој су се кући скривали одметници.

У Пећи за члана Општинског комитета изабран је Масер Бећа, кога наши органи контролишу јер је сумњив да ради за албанску обавештајну службу. Један његов брат побегао је у Албанију, одакле је више пута долазио у својству диверзанта (има индиција да је контактирао са Бећом). Други његов брат осуђен је због учешћа у једној илегалној организацији. Сам Бећа, који је запослен у фабрици коже (где је изабран за председника Управног одбора), настоји да запосли што више непријатељских елемената (до сада се у овој фабрици запослило 10 бивших ибеоваца и преко 20 других непријатељских елемената).

У Фабрици коже и обуће у Пећи, секретар комисије за пријем и отпуст радника и службеника – Рагим Хуста, настојао је прошле године (када је као вишак радне снаге отпуштено 190 радника и службеника), да лица која се отпуштају у највећем броју буду српске и црногорске националности. Одмах затим, примљено је нових 60 радника, од којих је 50 било шиптарске националности.

На дужности помоћника директора у новосаграђеној фабрици шећера у Пећи, налази се Медрези Салко који у фабрици води главну реч. Иначе се отворено испољава националистички. Више пута је рекао: „Ја сам велики Шиптар – Салко Медрези, пред мојим очима нико у Шиптара не сме да дирне.“ У фабрици је запослио више познатих непријатељских елемената, као Рустем Шаљу, истакнутијег сарадника окупатора, Јашар Алију, који се недавно вратио са издржавања казне, Чамбекај Ибрахима, који је због непријатељске делатности био осуђен на 15 година строгог затвора, Даутај Хасана, који је због непријатељског рада био у затвору три године, као и већи број криминалаца и других негативних елемената.

О каквом се човеку ради показује и овај пример. Прошле године наши органи ухапсили су и предали суду Садри Шаљу који је отворено непријатељски деловао. Шаља је осуђен због такве делатности на пет година строгог затвора. За време суђења Шаља је изјавио да га је на непријатељски рад подстрекивао и поменути Салко Медрези. Како је у судници том приликом било више присутних грађана, међу којима је био и Алија Јашар, бивши балиста, који је после тога узвикнуо: „Није то тачно.“ После суђења Салко је Јашара одмах запослио у фабрику. Када је поменути Шаља ухапшен, Салко је у сусрету са шефом испоставе СУП-а у Пећи, рекао да није требало хапсити Шаљу, јер је то поштен човек и добар комуниста, кога он добро зна.

Нашим органима долазило је неколико поштених грађана жалећи се да их Салко напада и назива шпијунима УДБ-е због тога што су у пријатељским односима са појединим нашим органима. За њега је карактеристичан случај са запошљавањем радника Гани Мухаџера, који је као омладинац дошао код једног нашег органа и замолио га да се негде запосли. Наш орган га је упутио на директора Завода за запослење Авдуљ Бруљаја, који га је послао са упутом у Фабрику шећера где је одмах добио запослење. Међутим, после неколико дана Рустен Шаља упитао је наведеног радника ко је за њега интервенисао да се запосли у фабрику шећера. Када му је радник одговорио да је молио једног друга из УДБ-е, који је интервенисао код Завода за запослење да добије запослење, одмах после тога Салко Медрези написао је наведеном раднику решење о отказу и приликом уручења рекао му: „Код нас немаш места, него иди да радиш у УДБ-у.“

Ево још неколико примера о негативним појавама у организацијама СКЈ:

У селу Баранима из чланства СКЈ искључен је и смењен са дужности сељачке радне задруге Мајо Божовић (активни учесник НОБ-а – резервни официр) наводно због национализма. Мајо се жалио Обласном комитету СК, па је председник контролне комисије Обласног комитета СК дошао да испита случај. Ова комисија установила је да је Божовић неправилно кажњен, да су оптужбе против њега тенденциозно измишљене из шовинистичких побуда, па му је скинута казна.

У селу Фирза – Ђаковица, на дан 23. августа т.г. извршио је самоубиство Ђекић Милош, отац четворо деце. Ђекић је оставио два писма: једно адресовано на Централни комитет СКЈ, а друго на Основну организацију, у којима наводи да је самоубиство извршио због тога што је неправилно искључен из чланства СКЈ, апелују и на чланове СК да убудуће тако не поступају са људима. У ствари, Ђекић је из СК искључен због тога што је продао једну парцелу пашњака, коју је раније купио од земљорадничке задруге, када се она расформирала. Ту земљу купио је за суму од 12.000 динара, па је продао другом лицу за већу суму.

Ђекић је за време рата био у заробљеништву. После рата активно је радио, a 1947. године је кандидован, 1948. године примљен је у СК. Како се његова кућа налази близу албанске границе, више пута је учествовао у хватању лица која су бежала за Албанију. Сам је са својом породицом ухватио 21 лице која су покушала бекство (у његовој организацији било је 28 чланова СК, од којих 22 шиптарске и шест српске националности и црногорске). На партијском састанку сви чланови СКЈ шиптарске националности гласали су за његово искључење, а остали против. После његове смрти живаљ српске и црногорске националности отворено коментарише да се на њих врши јавни притисак, са циљем да се иселе са Космета, да је и Ђекић искључен на шовинистичкој бази, због чега је и извршио самоубиство. После тог случаја два Ђекићева брата већ су ме иселила на територију HP Црне Горе, а све остале породице српске и црногорске националности врше припреме за исељење.

Има више појава у последње време које јавно избијају на површину, а које показују да се у неким партијским организацијама, па чак и општинским комитетима, приликом доношења одлука о разним питањима, партијске организације деле по националности, долази до јавних испољавања шовинистичких схватања.

У Општинском комитету у Орланима, чланови Комитета шиптарске националности заузимају у вези са појединим питањима један став, док чланови Комитета српске и црногорске националности – други став.

У Општини пећкој, где има већи број чланова српске и црногорске националност, отворено дискутују о шовинизму, који се спроводи. Почетком јануара 1962. године из ове Општине група старих чланова СКЈ вршила је припреме да иде и да се жали у Обласни комитет СКЈ, на шовинистичке поступке и неправилности Општинског комитета.

Морина Хадија, професор гимназије у Косовској Митровици, која је и члан Обласног комитета, позива једног ученика и пита шта је по националности. Када јој је ученик одговорио да је Шиптар, рекла му је: „Зашто си ми онда јуче назвао ‚добар дан‘ на српском језику. To више немој да чиниш.“

 

ПРИТИСАК НЕПРИЈАТЕЉСКИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ЛИЦА КОЈА АКТИВНО ПОМАЖУ ВЛАСТ

Напред смо дотакли неке видове притиска који се врши на шовинистичкој основи. Овде ћемо изнети притисак који се врши на најактивније чланове СКЈ по селима, почевши од отворених претњи до физичких ликвидација. Из напред изнетог види се, што је и наглашено, да непријатељски елементи у последње време делују смелије и дрскије, како би застрашили најактивније чланове СКЈ, паралисали њихов рад и створили међу сеоским масама свој већи утицај. Пошто ћемо посебно изнети притисак који се врши на живаљ српске и црногорске националности са циљем да се заплаши и исели са ове територије, то ћемо у овом поглављу изнети најдрастичније примере који су се у последње време одиграли, а који се врши према грађанима оданим овом друштвеном поретку.

У Приштини је 14. фебруара 1961. године, за време пазарног дана (на пијаци) убијен Краснић Рамиз. Убио га је 16-годишњи син познатог балисте из овог краја Придворица Муслија, кога су наше јединице ликвидирале. Краснић је убијен због тога што је познато да је он нашим јединицама омогућио ликвидацију поменутог балисте. Његов син, који је убио Краснића, на ово дело наговорен је од више непријатељских елемената.

У селу Грланима 22. септембра прошле године, за време једног пазарног дана, убијен је Радојковић Душан, од стране малолетника Маколи Азема. Азем је убиство извршио из разлога што је 1946. године од наших јединица убијен његов деда Брахим, као вођа једне балистичке групе, у моменту када је излазио из куће поменутог Радојковића. На овај злочин Азем је подстрекиван од родбине, која је оптуживала убијеног Радојковића да је он јавио нашим јединицама место где се група балиста налази.

Прошле године у Стубли – Гњилане, убијен је секретар партијске организације. Лице које је убило секретара наговорено је од стране жупника Доминик Рамаја, због тога што је секретар јавно раскринкавао непријатељски рад поменутог жупника.

У селу Влашњи – Призрен, убијен је секретар партијске основне организације од стране Зумбер Џафера, изразитог непријатељског елемента и јатака диверзантских банди, које су долазиле из Албаније.

У селу Кајдраку, од двојице непријатељски настројених лица нападнут је Тафил Алили и претучен секретар партијске организације.

У селу Грајковцу физички је нападнут један члан Општинског комитета Ука Имер, од двојице изразито непријатељски настројених елемената.

У селу Ђиновцу физички је нападнут секретар партиј-

ске основне организације Ос Исен, због тога што је на састанку отворено раскринкавао непријатељски рад неких лица из тог села.

У селу Зрзе физички је нападнут Краснић Ђељадин, најактивнији члан СКЈ у селу од Перише Сокоља, што је раскринкавао непријатељски рад осуђеног Шех Мујадина. Периша је осуђен на три месеца затвора.

У селу Јањеву непријатељски елементи отворено прете бившем команданту станице НМ Рахмон Рахмонају, који се сада налази у пензији, због тога што је учествовао у ликвидацији балистичких банди.

У селу Растковцу, брат осуђеног лица због рада за албанску обавештајну службу, прети ликвидацијом члану Општинског комитета, због тога што је на суду сведочио против његовог осуђеног брата.

У селу Ливочу физички је нападнут и избоден ножем Исмаљај Зећа, због тога што је на суду сведочио против других лица, која су непријатељски деловала.

У Дреници више година био је председник Општинског народног одбора Тафир Цена, који је заједно са нашим јединицама после рата учествовао у гоњењу балистичких банди, због чега је сада изложен малтретирању и прогањању. Најпре је са овог положаја постављен за службеника у Општини, затим за физичког радника у једном предузећу, док је на његово место постављен човек који се активно борио за време рата против НОП-а. Када се Тафир жалио у НОО на поступак према њему, иронично му је одговорено: „Иди код органа УДБ-е, па нека ти они помогну.“

У Косовској Каменици, начелник Одељења за друштвене службе тенденциозно премешта једног учитеља у најзабаченије село из разлога што се на суду појавио као сведок против групе непријатељских лица, која су радила у илегалној организацији, а и сам начелник био је припадник те организације.

Један учитељ у Србици организовао је групу сељака да јавно раскринкају другу двојицу учитеља, који су на суду сведочили о непријатељској делатности осуђеног Бајрам Гаше.

Поред оваквих притисака посебно морамо истаћи да има много појава где се познатим непријатељским елементима и лицима која се враћају са издржавања казни (где су провели више година због непријатељске делатности) приликом тражења запослења излази више у сусрет него лицима која су политички исправна и одана властима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *