Тешки дани за Египат

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Шта је изазвало сукобе у Египту, и каква будућност чека ову земљу од 84 милиона становника?

Када је 4. августа амерички државни секретар Џон Кери предложио Роберта Форда за новог амбасадора у Каиру, арапске друштвене мреже биле су преплављене паролом „NoToRobertFord“, на енглеском и арапском језику. Арапски интелектуалци Форда сматрају „новим покровитељем тероризма у Египту“, „кошмаром“ и „ђаволом“ (шејтаном), пошто је заједно са Џоном Негропонтеом 2004. године у Ираку створио ескадроне смрти. Када је извршио задатак, пребачен је у Дамаск на место амбасадора, да би и тамо урадио исто, јер су потом почеле акције против легалне владе Сирије, читамо на шпанском порталу „publico.es“, који је 19. августа објавио чланак Назанина Армањјана о геополитици кризе у Египту.

 

НАЈНЕПОВОЉНИЈИ СЦЕНАРИО Транзиција Египта после свргавања Хоснија Мубарака, 11. фебруара 2011. године, претворила се у сталне конфликте, уз појаву евидентних тешкоћа у формирању новог система. Други круг председничких избора, у јуну 2012. године, одвијао се по најнеповољнијем од могућих сценарија. За место председника државе борили су се Мухамед Мурси, представник „Муслиманске браће“, и представник претходног режима, бивши премијер Ахмед Шафик. Мурси је победио са незнатним бројем гласова.

Нови председник је покушао да армију стави под своју контролу (од 1952. године она је ослонац режима), опонашајући турског премијера Ердогана током његове борбе са генералима 2000. године. После неколико смена, на чело армије дошли су генерали старости око 50 година, а главни је постао амбициозни и смели Абдул Фатах ал Сиси, чиме је председник Египта отворио пут властитом свргавању и прогону његових присталица.

Од самог доласка на власт „Муслиманска браћа“ ишла су на прагматизам и смиривање конфликата, уз истовремено сејање раскола и спорова у противничким редовима. То је код опозиције створило утисак да „браћа“ желе сву власт, што је ујединило све њихове противнике, од либерала и комуниста до селафија. Опозиција и њене присталице подстицали су мржњу према „Муслиманској браћи“, што је уз неуспехе у економији створило револуционарну ситуацију.

На тај начин, сматра Жан Марку, Египат хрли у грађански рат, јер „Муслиманска браћа“ и даље имају значајну подршку у становништву Египта (а такође и Турске, Катара и Ирана, на међународном плану). Са овим је сагласан и Саид Гафуров, руководилац руског Института за Блиски исток и Африку, изнетом за портал „pravda.ru“, који сматра да Египат чека партизански рат.

Жан Марку за француски „Le Huffington Post“ (20. август 2013) констатује да се после 14. августа у Египту догађају невероватне ствари: пуцање на демонстранте из бојевог оружја, лешеви погинулих на улицама, пожари у државним институцијама, џамијама, напади на хришћане, пре свега Копте… Према званичним верзијама, у сукобима је досад погинуло 638 људи, од тога 43 полицајца, док је рањено преко 2.000. У 11 провинција је уведен полицијски час. „Муслиманска браћа“, пак, говоре о 2.000 погинулих и више хиљада рањених (2011. године, приликом насилног збацивања тадашњег председника Мубарака, током јануара и фебруара погинуло је 890 Египћана).

Нова египатска власт, речима премијера Хазема Беблауа, како преноси „BBCRussian.com“ 15. августа, насиље и предузете оружане мере оправдава „потребама успостављања безбедности“.

Одлука да се изведе пуч и свргну присталице бившег председника Мурсија, није била лака.

Према подацима Керстен Книп и Андреја Гуркова изнетим на немачком порталу „Deutsche Welle“, главни сукоб између „браће“ и војника био је у томе што су први хтели да преузму послове других. Према њиховим подацима, четвртина египатске економије је повезана са официрским кором, који има интерес у многим економским сферама, а посебно у туризму, производњи војне опреме и пољопривреди. Многи инфраструктурни објекти, посебно изградња путева, повезана је са официрима египатске армије. На тај начин, египатска армија је веома заинтересована за стабилност у држави, а бивши председник Мурси је постајао све већа опасност за бизнис официрског кора Египта.

 

[restrictedarea]

ГЕОПОЛИТИКА ЕГИПАТСКИХ НЕМИРА Трагични догађаји ће свакако додатно поделити египатско друштво, а спомиње се и реч раскол, тј. потреба стварања више држава на територији данашњег Египта, како би се ситуација смирила. Зато је кључно питање – шта ће бити сутра?

Слично размишља и Ален Родије, који за француски портал „slate.fr“ износи став да ће следећа питања бити важна за разумевање догађаја у Египту, а то су: да ли ће Суецки канал наставити да ради или ће га исламски терористи затворити; шта чека мањине у Египту; какве опасности прете туристима у Египту; шта ће бити са сектором Газе, јер је Хамас непријатељски расположен према новој власти у Египту; како ће реаговати Израел на евентуалне немире на Синајском полуострву; какве последице имају догађаји у Египту за Израел, а какве за Јордан; како ће реаговати Москва, Вашингтон, Алжир и Техеран на збивања у Египту?

Дакле, за сада више питања него јасних одговора.

Египатска армија добија помоћ од 12 милијарди долара од Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата (савезника Вашингтона) за борбу против „Муслиманске браће“, којима одговара грађански рат у Египту, како би на дуже време елиминисали „браћу“ од утицаја у њиховим државама. Наиме, вехабије Саудијске Арабије заклети су непријатељи „Муслиманске браће“ у земљи пирамида. О(п)станак „Муслиманске браће“ на власти у Египту не одговара вехабијама Саудијске Арабије. Уколико армија Египта дозволи да ова држава уђе у блок са Саудијцима, Емиратима, Кувајтом, Јорданом и Мароком – то ће изменити однос снага од источних делова Средоземног мора до Персијског залива, и тиме сатерати у угао Иран. Такође, свргавањем Мурсија снажан ударац добила је и Ердоганова Турска, јер његова машта о извозу „турског модела исламима“ довела је до страха у целом арапском свету, зато што Арапи не доживљавају Османску империју као државу у којој су могли да развијају своју посебност и културу. Ердоган је управо тежио да створи Неоосманску империју, која се као мач надвила не само над главама Арапа, него и балканских народа.

Према мишљењу Бориса Долгова, научног сарадника Центра арапских и исламских истраживања Института за Блиски исток Руске академије наука, које преноси портал „правда.ру“, преврат у Египту је нанео снажан ударац Турској и Ердогану, који је желео да створи „сунитску дугу“ (коју је требало да чине Египат, Тунис и Сирија, због чега је помагао свргавање Асада и долазак на власт „Муслиманске браће“). Египат је у том плану Ердогана био главни савезник.

Амерички план из осамдесетих година прошлог века, истиче Назанин Армањјан, обновила је на политичком нивоу Кондолиза Рајс 2004. године, а он подразумева да се суседи Израела разбију на мале државице сателите и створи „велики Израел“, што данас добија реалне обрисе: Либан, Ирак, Судан, Сирија, а сада и Египат, распадају се. Нама по злу познати Весли Кларк, бивши главнокомандујући НАТО снагама у Европи, наводи да такав план постоји од 2000. године (дорађен од Бенјамина Нетанјахуа и заменика министра одбране САД-а Ричарда Перла). Документ предвиђа да се у року од пет година разбију Ирак, Сирија, Либан, Либија, Сомалија, Судан и Иран. Данас је, очигледно, место Ирана заузео Египат.

Запад је на војни удар и свргавање легално изабраног председника Египта Мухамеда Мурсија реаговао ћутањем, а касније двосмисленим изјавама и делима. Запад, који је стајао иза промена у Египту, јавно је осудио војни удар, али је истовремено истакао да мора да заштити своје интересе на Блиском истоку, тако да није увео санкције. Вашингтон је као вид „неслагања“ због насилне, недемократске смене председника Египта уложио „жестоки протест“ и одложио заједничке војне вежбе са египатском армијом, планиране за септембар 2013. године. Истовремено, није суспендовао годишњу помоћ од 1,3 милијарди долара, које САД редовно исплаћују Каиру од потписивања Кемп-Дејвидског споразума 1979. године. Индикативно је и мишљење британских аналитичара (које преноси портал „warandpeace.ru“), да је Египту потребна стабилност, а не избори. „Тренутно би било опасно (за западне интересе) спровођење нових избора.“ Овим се јасно одсликава позиција Запада, којем не одговара мирно решавање кризе, већ грађански рат у Египту.

Израелска новина „Haaretz“ (20. август) у редакцијском чланку пита се „Зашто Запад није осудио војни режим у Каиру?“ и даје следећи одговор: „На Западу мисле да би војни режим у Каиру требало да добије додатну помоћ и подршку од западних држава, што одговара и Израелу.“ Овим питањем бавио се и француски „Фигаро“, који је преко пера Теа Алеграца указао да Египат више није у стању да контролише Синај, а да је разумна алтернатива да се ту укључи Израел (наиме, од пуча на Синају су погинула 73 припадника египатских снага реда. Од 2005. године Синај је мета радикалних исламских група, повезаних са Хамасом, чиме се претварао у блажу варијанту Газе). Тихо и неприметно, дакле, Израел преуређује своје стратешко окружење, стварајући сопствену зону утицаја од Еуфрата до Нила.

Страдање цркава

Ђорђо Бернадели за „Vatican Insider“ наводи да ће операцију египатске војске против „Муслиманске браће“ платити хришћани, јер од Сохага у централном Египту до Ел Ариша на Синајском полуострву, од Суеца и Луксора до Ел Миња нападају се, и горе коптске хришћанске цркве. Снимци запаљених коптских цркви се појављују на „Твитеру“ и другим друштвеним мрежама. Руски извори наводе да су у Египту последњих дана уништене или оштећене 52 хришћанске цркве.

Ово се могло очекивати, јер су месецима пре војног удара „Муслиманска браћа“ ширила вести преко својих медија да ће Копти у сарадњи са армијом извести пуч, а по пучу, да су све то организовали Копти. Иначе, патријарх Коптске цркве Теодор II је јавно подржао војни пуч 30. јуна ове године. Тако је за Копте наступило црно време, а колико је цркава нападнуто и запаљено још се не може тачно установити. Но, ово није изненађење, јер пре свега Запад жртвује и излаже прогону хришћане диљем света, па и код себе.

Данас је хришћанство, очигледно, најпрогоњенија религија на планети, пише Николај Малишевски за руски портал „fondsk.ru“. Годишње око 100.000 хришћана дочека мученичку смрт, дакле сваких пет минута један хришћанин буде убијен. Истовремено, јавно мњење на Западу преплављено је тврдњама о „политичкој некоректности хришћана“.

У тамошњим медијима се обично именује шест држава у којима се прогоне хришћани: Саудијска Арабија, Иран, Афганистан, Сомалија, Малдиви и Јемен (у којем су пре неколико месеци јавно разапели једног новообраћеног хришћанина). Међутим, то је непотпун списак. На њему нема Либије, Египта, Ирака, Танзаније, Узбекистана (где је од пролећа ове године законом забрањено држање Библије у кући), нема Индонезије, где је од 1999. до јануара 2001. године убијено више од 5.000 хришћана, а више од 250.000 су избегли диљем света јер нису хтели да приме ислам. Нема Нигерије, где је од почетка 2013. године убијено више од 800 хришћана (1966. године у овој држави убијено је између 50.000 и 100.000 хришћана). Нема српског Космета са којег су протерани православни хришћани, као ни прогона хришћана у Европској унији, који како преноси српски портал „Факти“, беже у Русију. Године 2011. око 10.000 Француза, Немаца, Финаца и других „примило је ‚Путинов пасош’, због религиозних прогона, а наведена тенденција се наставила и ове, 2012. године“.

Израел

Руски портал „weandworld.ru“ отворено оптужује Израел да припрема терористе и ратнике џихада на Блиском истоку, укључујући и одреде смрти за цео регион, па и Египат. Израел то посебно и не крије. Чак је дозволио да телевизијска станица „The Media Line“ 2011. године посети једну такву војну базу, где су се обучавали најамници, и узме изјаве тих будућих убица. При том је емитовала и епизоду о њиховој обуци. На самом почетку на екрану се појављује група младих мушкараца различитих раса и нација (Арапи, Африканци, Европљани…), одевених у карактеристичну арапску одећу (иако сви обучавани по вери нису муслимани), док изводе војну вежбу. Репортер је том приликом рекао да „ови младићи пролазе специјалну обуку за учешће у војним операцијама на Блиском истоку“. Сви најамници су раније имали неку војну или полицијску обуку, а међу њима је био и један бивши француски легионар са борбеним искуством.

Репортер је изнео податак да обука једног најамника кошта 2.000 евра недељно, али њихова зарада ће бити вишеструка када оду на терен и износиће више хиљада евра дневно. Очигледно је из филма да најамнике ништа друго и не интересује, осим новца.

База је, иначе, у власништву Међународне академије безбедности Израела.

Према порталу „fakti.org“ египатска војска ухапсила је неколико држављана БиХ под оптужбама за тероризам и војну побуну против власти у Египту, и судиће им „по кратком поступку”. На снимку који је објавила египатска телевизија ОНТВ приказано је тридесетак ухапшених у једној касарни, за које се наводи да су припадници озлоглашене терористичке организације Ал каида. Плаћенике су ухапсиле специјалне египатске полицијске и војне снаге у Каиру, а како извештава египатски ОНТВ – широм те земље ухапшено је на стотине терориста Ал каиде којима ће, због војне побуне и тероризма, бити „суђено по кратком поступку“. У прилогу се наводи да су сви они учествовали у терористичким нападима, рањавању и убијању египатских снага безбедности и цивила, те у оружаној побуни против власти. Припадник снага безбедности рекао је за ОНТВ да је ова група екстремиста доказ да тероризам не познаје границе, набрајајући да су ухапшени терористи из Афганистана, Пакистана, БиХ, те још неких европских држава.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *