Свезналицама институти непотребни

Пише Милан Брдар

Како су, заслугом једног недавно објављеног текста, научни институти изненада извучени из мрака и заборава, а у жижу јавног интересовања доспели представљени  као „нешто безначајно, паразитско и сувишно“

У току последњих месеци, међу темама које заокупљају  пажњу штампаних медија и којима се спинује јавност, истиче се тема о актуелном стању културе. Пажња се усмерава на јалову расправу о тзв. патриотској култури. Она је проблем само у Србији услед чега се може тумачити као симптом дубоке застрањености наших креатора културе и отуђености од ове земље, народа и државе. Друга тема, која је изненада стављена у жижу интересовања српске јавности је тема наших научних института и улоге наше друштвене науке. С обе теме истакла се београд­ска „Политика“ која је, на изненађење редовнијих читалаца, показала да почиње да указује све већу пажњу тзв. фотељашком новинарству. Реч је о томе да овај угледни лист последњих месеци повремено објављује текстове поводом чијег садржаја су аутори морали да обаве мало истраживања, а уместо тога писали су их не мрднувши из фотеље, креативним самоизражавањем и наравно ослон­цем на гласине. И као што је у такозваној расправи о култури дала несамер­љиву предност дежурним грађанистима, не би ли патриоте испале што смешније и провинцијал­није, тако „Политика“ и овде, на теми науке и института стиче зна­чајне поене негативне славе, што је раније с овим листом било неспојиво.

ПЕРЈЕ ИЗ ЈАСТУКА Последњи бисер представља текст „Институти служили да се склоне неподобни професори“, објављен 19. августа текуће године. То је само један од текстова који сведоче да је „Политика“ у професионалном погледу потонула, будући да објављује текстове који се темеље на  гласинама! Да је „Поли­ти­ка“ одавно заузела и проевропску пропагандну и пузајућу антисрпску позицију, очигледно је већ неколико година. То се нарочито види у Културном додатку, где се повремено појављују интервјуи с несхваћеним генијима који труну у овој „примитивној средини“ и несметано говоре ствари које као да су преузете из арсенала антисрпске пропаганде Си-Ен-Ена из деведесетих. Зато разговор  о кул­тур­ној поли­тици из последњег „Културног додатка“ у којем се патриотизам проглашава за „пуњену сову“ и пажња придаје неозбиљно изговореним површно­стима које вређају здрав разум, у ствари не би требало никога да чуди.

Да ли се сада, увођењем теме научних института, отвара нова прича која најављује уништавање ионако непродуктивне друштвене науке? Питање је благовремено постављено  јер је у Србији све могуће? Уосталом, ако су изрегрутовани припадници Универзитета, мотивисани страним донацијама, навукли устајали неолиберализам, који пропагирају где стигну, и ако су већ дали завидан допринос брукању друштвене науке, зашто да се не размисли о укидању института. Много троше новца, а не дају ништа. Као ни у којем другом случају, речено питање не решава се озбиљном анализом него „пуштањем перја из јастука“ (које више никад не може да се врати.) То показује да је на делу неодго­ворна пропаганда, што опет указује да је у позадини политика.

Уредништво „Политике“ међутим одбија да објави коментаре читалаца о овој теми, па је аутор овог текста,  прерадом свог (необјављеног) коментара упућеног „Политици“ уобличио и садржај који у наставку следи.

 

[restrictedarea]

ПОРЕКЛО МИТА Један од разлога за индуковање мита о институтима је мит о Праксис групи и њиховом институту. Реч је о Институту за филозофију и друштвену теорију, у којем су праксисовци радили и из којег је октобра 2000. неколико њих отишло у политику (Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић). После ове промене настала је бајка о дотичном институту као средишту српске памети, која је коначно добила историјску шансу да усрећи Србију, избави је из негативног наслеђа социјализма и уведе у Европу. Временом су сви остали институти нестали у сенци овог мита, да би, ево, заслугом „Поли­тике“ били извучени из мрака и заборава – као нешто безначајно, паразитско и сувишно.

„Институти су оснивани да би се склонили неподобни професори.“ Већу бесми­слицу нећете наћи ни у једном од таблоида. Дакле, Институт за филозофију је једини вредан, јер су из њега изашли велики реформатори, а сви остали институти око њега само су гробље социјалистичког анахронизма. Погледајмо мало детаљније какво је стање ствари.

Наиме, основна теза реченог текста је нетачна, површно срочена и само пока­зује незнање аутора. Ниједан институт у СФРЈ није формиран за уклањање дисидената.

Дотична реченица односи се само на смештање групе праксисоваца у Институт друштвених наука 1981. године. То је учињено на захтев тадашњих италијанских еврокомуниста Енрикеа Берлингуера. Праксисовци, осам професора удаљених с Универзитета 1975. године, са своје стране, као познати по тврдоглавости, на то су пристали само под условом да се цео Институт прикључи Београдском универ­зи­тету, да би бар тако добили неку сатисфакцију. Тако је и учињено, а од дотичног прикључења Институт никада није имао никакве вајде.

 

ПАНДАН САНУ Међутим, ни речено не оправдава тезу да је иједан институт формиран за сме­штај дисидената. ИДН је формиран 1957, када дисидената није ни било.  Тиме је власт изворно хтела да има пандан САНУ, за промоцију својих, партијских кадрова. Зато је у то време само библиотека имала више запослених него што их данас има цео институт. Временом је институт прерастао у озбиљ­ну научну установу, колико је то, барем што се друштвених наука тиче, у времену партијског једноумља, уопште било могуће. Нема сумње да је друштвена наука и на Универзитету била идеолошки блокирана изнутра, тако да нека нарочита спољашња контрола није била потребна.

Тачно је да је у Институту друштвених наука (у даљем ИДН), за смештај дисидената био формиран Центар за филозофију и друштвену теорију, као један од центара ИДН-а, који је касније прерастао у самосталан институт.

Дакле, нећемо ваљда формирање научних института сводити на питање једног центра у једном институту! Такво свођење само је симптом претераног истицања једног института из којег су регрутовани јунаци октобра 2000, док су сви остали већ протерани у сферу симболичког безначаја.

Ово је неопходно имати у виду, како би се зауставила гласина која је већ кренула у научним круговима: да чланак у „Политици“, утемељен на неозбиљ­ности, представља увод у елиминацију института у оквиру рационализације и „стезања каиша“. Заиста, како на то не бисмо помислили када се прича да инсти­тути узалуд троше новац, јер од њих држава и друштво „немају никакве користи“.

Писац ових редова, као човек који је цео радни век везан за институт, а десетак година је провео и на Универзитету, дакле на основу искуства, може да тврди:

да је институтска наука, барем када је о друштвеним наукама реч, увек била јача од универзитетске. Уз то, најбољи професори увек су били они који су првих десетак година научне каријере „пекли занат“ у неком институту. Али, Универзитет је зато моћнији и одржава непрекидну дискриминацију институтске науке као нечег нижег и недостојнијег.

Када је реч о научној слави, ред је да се коначно каже да истицање заслуге Института за филозофију и друштвену теорију до митских размера, због тога што су у њему радили праксисовци дисиденти, од којих су неки ушли у власт после 2000. године, једино може да служи за засењивање блажено незнајућих. Истина је да су у поменутом институту радили ови дисиденти, али је истина и то да се већина њих најмање бавила науком или је то чинила у врло скромном обиму. Углав­ном су се бавили политиком, и као дисиденти се надгорњавали с влашћу, и ту традицију су оставили наследницима. Зато дотични институт у научном погледу никад ништа није значио у озбиљном смислу, а тај основни дефицит надокнађивао је као извикани дисидентски центар, поготово после 2000.

Што се тиче улоге дру-штвених наука у пракси, односно у привреди земље и шире, ту имамо чист континуитет старе и нове власти. У времену социјализма, као сведок из прве руке, тврдим да смо увек имали слободу у формулисању истражи­вачких пројеката и да од 1982. до 2000. никада нико није ставио ниједну примедбу ни на један од њих. Овај „фантом слободе“ проистицао је из чињенице  да тадашњој  власти људи из науке у ствари нису били потребни, а тиме ни оно што они раде. Слобода, као последица таквог односа, упропастила је многе, пошто нису били у стању да јој парирају самодисциплином. Зашто је тако било јасно је: партијски кадрови су били све сами стручњаци из марксизма као науке која откључава све браве.

 

МАГАРЕЋЕ УШИ После 2000. године добили смо велику промену која је била услов да све у том погледу – остане исто! Коалиција ДОС-а, а потом и свака влада, били су препуни експе­рата, генија потврђених „негде у свету“ (а нико ту, код куће), који су нас ево, својим знањем и умећем довели до потпуне пропасти. Један број људи из свих друштвених института прикључио им се с ентузијазмом, али било нас је који смо знали да дотични реформатори нису у стању да сачувају ни нацртану овцу, да им је знање, звано експертиза тање од папира, само што то никоме нисмо могли да кажемо. Уосталом, сам Зоран Ђинђић, као типичан кампањац, дотичне експерте је сакупљао одакле је стигао, само да би намакао неопходан број и зналачки „засењи­вао простоту“. Познато је да је презирао интелектуалце и тиме се бранио од ствар­них зналаца, потенцијалних конкурената, одакле објаш­њење зашто ни за шта није узео ниједног домаћег стручњака. Изузетак је, наравно, само Драго­љуб Мићу­новић као стручњак опште праксе. Што се људи из друштвених наука тиче, Ђинђић је најчешће мислио (а и говорио) да су „обичне будале“. Пошто је веровао да има сва неопходна знања потребна за владање, лично је би прва препрека анга­жовању институтске и универзитетске науке у послу модернизовања Србије. Присетимо се: фама зналаца јунака октобра 2000. била је толика да је помињање института у то време било непристојно. Другу препреку чинили су и дан-данас чине његови наследници, одавно извикани као експерти (осведочени у умећу самоуграђивања), тим пре што су мит о Зорану истурили испред себе, ради одбране свог више него осведоченог диле­тантизма.

Коначно, највећи број људи из друштвених наука, како са универзитета, тако и из института душу је продао током деведесетих, када је кренуо за странкама будућег ДОС-а у нову историјску авантуру и превару, услед које се одавно осећа несрећно, с магарећим ушима. То је разлог зашто последњих година ћуте. На крају крајева, ко би им поверовао по други пут, ако су једном тако безглаво погрешили. Ово тим пре што су деведесетих, највећи број универзитетских професора бацио на аквизитирање неолиберализма из ентузијазма, да би и на том пољу били сведоци свог промашеног избора.

Број људи од науке који би били спремни да се ангажују пао је на минимални минимум, не само због речених разлога, него и зато што су експерти с докторским титулама стеченим на митологизованом Западу, земљу толико упропастили да је питање има ли те науке која би обезбедила избављење. Наука, међутим, није потребна ниједној, па ни садашњој власти. Да ли је друштвена наука значајна за Србију овог времена, да ли се води идејом да буде од помоћи или се само бави собом, сваки новинар може лако да установи само на основу прегледа финан­сираних пројеката на сајту Министарства науке. Изгледа да је већини пак тешко да то „истраживачки“ обаве.

ЗАШТИТА ДО БОЉИХ ПРИЛИКА

Ево неколико мотива који појашњавају зашто су  институти уопште били формирани.

Најпре, институти иначе постоје као места за упошљавање  људи способних за научни рад, из простог разлога што је у свакој генерацији много више талентованих него што на факултетима има радних места, па би било чиста штета не омогућити им услове за рад. Институти постоје и како би се, с једне стране, одржавала већа критична сива маса науке, како би био издвојен „ресурс“ одакле да се регрутују нове снаге за универзитете;  такође да би се више ефектуирала улога научног потен­цијала у привреди итд. Ове две ствари немају актуелно никакав значај, с обзиром на то да су се факултети провинци­јално затворили према свима, а улога науке у привреди је комична помисао у зем­љи у којој је привреда уништена и где тако рећи више ништа не ради. Тек мањим делом, дакле, институти су били места за дисиденте, којих је у односу на све остале у наукама био безначајан број.

Рецимо још и да су институти места у којима ипак може да се ради на одржавању науке животу – до стицаја некаквих повољнијих околности. Под ангажманом науке не мислимо пак  на шетање и дување у пиштаљке.

 

Аутор је научни саветник

у Институту друштвених наука у Београду

[/restrictedarea]