Почетна / Друштво / Стратегија обмане

Стратегија обмане

Пише Љиљана Богдановић

Због чега је наводно оштро критичко сучељавање родољубаца и родомрзаца у нашој култури – у којем ови други – аргументима разума, софистицираних промишљања и политичке коректности, настоје да се одбране од насртаја познате силеџијске природе српског национализма – заправо својеврсна српска false flag, односно дрш’те лопова операција?

Националисти, патриоте и православци, добро распоређени и свеприсутни у српској култури (као и у овдашњој власти и друштву уопште), никако не пристају да мало „олабаве“ притисак на силни фини свет који не дели њихова уверења, те он

– тај фини свет, мада сам никога не дира и гледа своја посла, под реченом стегом бива приморан да гласно и јасно искаже своју узнемиреност, па и страх и гађење од чињенице самог постојања, а поготово од активности и перманентног деловања ове етносом опседнуте, бројем надмоћне, а природом безобзирне милитантне дружине која ведри и облачи на свим пољима друштвеног, дакако и културно-уметничког живота!

Има ли ова реченица икаквог смисла, доведемо ли њен садржај у везу са стварношћу, те реалним догађањима и проверљивим чињеницама, посебно са медијском, културном и политичком сценом земље Србије? Иако према критеријуму истине реченица јесте безмало идиотска, не може јој се одрећи да тачно дочарава интонацију и сажима закључке бројних распри што се од давних дана, а у новије време све наметљивије, воде поводом дешавања на српској културној и уметничкој сцени. Наводно критичка сучељавања мишљења и аргумената око „болних питања и идејно-политичких неспоразума“ у окриљу српске културе (између маркантних представника националистичке и патриотске с једне и грађанско-европске и космополитске струје с друге стране), омиљена су тема на странама и у програмима новинских и ТВ рубрика које један наш филмски критичар ових дана одређује као „истовремено прилично лоше написане и недопустиво утицајне“.

АРГУМЕНТИ КОЈИ СЕ „ПОДРАЗУМЕВАЈУ“ Уводну тврдњу овог текста унеколико је надахнуо и садржај темата „Култура између националног и универзалног“, објављен у Културном додатку „Политике“ (субота, 17. август 2013). „Политикин“ темат (два дела насловљена са: „Поред родољубаца и родомрзаца, српска култура каска за временом“ и „Вентил за све што у политици није згодно рећи“) издвајамо не као екстреман и посебне пажње вредан, већ као парадигматичан случај и релативно најсвежији пример појаве о чијој ћемо доминантној карактеристици рећи коју реч.

Као што наслови наговештавају, у поменутом тексту расправљало се о теми национализма у култури. Новинар је „задао тему“, позвао се на претходне и у култури познате мучне поделе и међусобице, а потом – мање или више вешто – укрштао одговоре и размишљања саговорника. Речју, све је било професионално и занатски одмерено, а уз учешће „две стране“. (Имена учесника већ су и сама назначила да је реч о „тешком“, мада не и директном окршају; говорили су писац Милован Данојлић, сликар Урош Ђурић, филозоф Милорад Беланчић, социолог Зоран Аврамовић, композитор Ивана Стефановић, историчар Милош Ковић и издавач и писац Владислав Бајац).

Ако је све на нивоу и у реду, зашто уопште зановетамо?

[restrictedarea]

Ево неких повода за то.

„То што министар одлази не значи да патриотизам неће остати идеја водиља српске културне политике.“ „Грађански оријентисани уметници и културни радници тврде да је српска култура последњи бастион српског национализма.“ „Оно што српске уметнике чини осетљивим на патриотизам је страх да ће се српска култура затворити према свету….“ „Тражити од културе да буде патриотска је исто што и хтети да буде препарирана као пуњена идеолошка сова.“

Ове оцене наводимо, будући да су оне, као и чињеница да је расправа са таквим уводним и подразумевајућим тврдњама (о чијој исправности није било расправе)мање-више текла глатко (јасно су опонирали само Данојлић и Аврамовић), врло индикативне за појаву која је деценијска константа српске културе и ангажмана нашег критичког јавног мњења. Цитиране реченице међутим, нипошто не би требало оценити као „истргнуте из контекста“, будући да се складно уклапају у идејну, стилску и структурну целину темата. Реч је о аксиому да је српска култура наводно апсолутно и доминантно – националистичка, односно да су националисти закон у овом домену. Реч је о ставу да је национализам доминантна сила и снага у српској култури и да се то у тој мери подразумева, да је образлагање, документовање и доказивање ове чињенице непотребно губљење простора, времена и енергије. Присутно и у овом примеру, као и готово у свим сличним, јесте оно што се не наглашава увек, али се готово увек подразумева: став да српски национализам у култури, као и другде, није тек пука приврженост свом народу и држави, снажна национална свест, самосвест и понос, залагање за национални просперитет… Напротив, српски национализам – у свом дореченом и коначном обличју – значи зло, мрак, општи деградман и суноврат, а у својој појавној форми и „естетици“ , то јест у култури и уметности, готово неизоставно води у баналност и кич, у призоре и појаве лишене духовног и вредног.

Како наводна премоћ и апсолутна супериорност оваквог, мутног и негативног, тривијалног и ускогрудог национализма у бићу српске културе, институционалном и оном ширем, јесте феномен чију митску снагу и огромну штетност не би требало ни доказивати, то они који себе називају космополитама, европејцима и следбеницима западне културе, то јест стварне цивилизацијске матрице, већ и самом супротстављеношћу реченом мраку – следујушче– завређују поштовање и признање резервисано за подвижнике и мисионаре.

FALSE FLАG ОПЕРАЦИЈА Осим вредносне искључивости и имплицитног негирања права на опстанак свему што се не уклапа у „универзално и европско“, како се исправно и пожељно културно становиште посредно дефинише у „Политици“, шта још овде озбиљније није у реду?

Због чега се разговори попут овог у „Политикином“ додатку, као и друге сличне тобожње свестране „панораме“ критичког мишљења које се читају и слушају у медијима могу разумети као својеврсна false flag операција, дрска и безобзирна као што су то све тактике које – попут ове – у својој сржи, у својој основној поставци, имају обману и подметање, инсинуације и прикривање стварног значења? Одговор – једини и могући – биће разумљив размислимо ли шта у темељу овог разговора заправо има функцију лажне заставе (дословног значења овог термина), шта је то „наменски дизајнирано“ тако да заведе и превари?Размислимо, и проценимо, да ли је српски национализам, схваћен у описаном или пак у свом бољем и племенитијем значењу, уопште нека реална снага и опасност на српској културној сцени.

Или је реч само о готово тривијалној операцији false flag, односно методу и тактици чији се смисао, без губљења у преводу, може на српском рећи као – дрш’те лопова или намагарчите јавност? У овој циљаној манипулацији јавношћу основна премиса је „фалш“, лаж у смислу стварног значаја и циљаног преувеличавања опасности о којој се говори, као и у смислу садржаја и природе те опасности на коју се упозорава. Национализам је у српској култури не само тигар од папира, већ је – ако је икада и постојао као модел који је одређивао културну политику и усмерење, он већ две деценије „аут“. Национализам је тек поткултура, нешто као што би – у складу са дефиницијом поткултуре и њеног утицаја – могли овде бити некакви домаћи растафаријанци, хип-хопери или било које друга маргинална група.

Свеједно како схваћен, намерно и погано искривљен или пак разумно и у одговарајућем бољем смислу одређен, национализам овде тешко да има стварног утицаја. Не после деценија прокламоване, званичне колико и прикривене борбе против српског национализма. Утицај и моћ је на другој страни, управо на оној која национализму у небројеним демонстрираним false flag – дрш’те лопова операцијама довикује да је опасан и да га се ваља чувати. (Узгред, у овој средини се о утицају у уобичајеном значењу те речи тешко и може говорити, будући да је уобичајене путеве преношења неког утицаја заменило војничко спровођења задате политике, односно инсталирање пожељне матрице и вредносног система из којег ништа не би требало да штрчи и искаче).

НИЈЕ ПАРАНОЈА Било би занимљиво чути ближе, да не кажемо научно и стручно-социолошко и културолошко објашњење о реченом „бастиону“ српског национализма у култури, о путевима којима се распростире та његова страшна моћ. Како то он „држи“ српску културу и њене ствараоце и институције, да ли је у његовом окриљу новац, да ли ту столује пробитачност, да ли је ту „лансирна рампа“ за стицање статуса, положаја, личног и еснафског благостања? Како „тврђава“ влада, да ли то чини уценама, постављењима, наградама, фаворизовањем својих присталица и следбеника, чврстим спровођењем своје културне матрице и модела – у свим доменима културе и уметности?Беше ли то овде неких промена 2000-те, и беху ли идеје о промени свести, свакако не у правцу јачања националистичког дискурса, доминантне водиље ових промена? Памти ли неко ону деценију која је претходила двехиљадитим, када је о највреднијим пројектима у српској култури одлучивао и финансирао их Сорошев фонд? Ко то води и има најважнија управљачка места у српској култури?

Ова питања постављамо не због познатих одговора, већ као огољавање поменутих обмана, брижљиво изграђених око чврсто пободене лажне заставе која својом поруком упозорава како национализам не само да јесте наводни стуб српске културе, већ је, као што се слаже безмало половина „Политикиних“ саговорника, он „ у порасту“.

Поједини истакнути кротитељи национализма међу оним умешнијим у дискурзивном позиционирању елемената приче о реченом злу, радо ће, онако кротко и научнички беневолентно за пријемчиве уши публике посегнути за популарним цитатима. Омиљени је у овом смислу Киш са својим оштрим, а наравно у сасвим одређеном и од овог различитом контексту реченом, запажању: „Национализам је колективна и појединачна параноја.“

Да верујемо да је у техници false flag мање свесне и циљане манипулације, рекли бисмо: у реду, јесте на делу је манија гоњења, али чија је то манија и ко је њена жртва. Тешко да би ико у овом случају међутим и помислио да су на делу типови који су у психолошкој невољи ове врсте.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *