Почетна / Репортаже / Странцима профит, Србији oтров

Странцима профит, Србији oтров

Пише НЕВЕНКА СТОЈЧЕВИЋ 

Данас више од 200 цементара у свету као алтернативно гориво користе старе аутогуме и отпадна уља, нарочито у земљама чија су тржишта либерализацијом отворена за увоз најразличитије робе без икакве контроле, и које богатом западном свету служе као депоније за човеково здравље најопаснијег отпада. Србија, по свему, има високо место међу овим земљама

Трагом приче да су радом Фабрике цемента у Новом Поповцу код Параћина већ одавно угрожени и природно окружење и живот људи који су се силом прилика затекли на „првој линији“, дакле до фабричке ограде, репортери „Печата“ су протеклог петка били на лицу места, како би се (раз)уверили у истинитост ових драматичних тврдњи.

Под теретом јутарње жеге насеље уз цементару било је скоро пусто, а из круга некадашњег привредног гиганта ширио се саблазан мук. На први поглед чинило се да испод кровова притиснутих сагорелом прашином из фабричких димњака, нема ни живе душе. Помисао да у локалној амбуланти вероватно има некога, показала се исправном. Tамо je, наиме, била екипа здравствених радника на челу са др Драгутином Трифуновићем (чији је стаж у овој здравственој установи дуг колико и власништво швајцарске компаније „Холцим“ над поповачком цементаром), али и пацијенти који су чекали ред код доктора…

 

И доктор осетљив на прашину Доктор је одлучио да репортере „Печата“ прими преко реда и одмах, као да је знао шта ћемо да питамо, започео причу.

„Последњих 11 година радим у овој амбуланти, коју је ‚Холцим‘ направио у свом кругу. Као што видите, ово сада личи на Врњачку Бању, јер Швајцарци су много уложили у нове филтере пошто су у производњу цемента увeли неке алтернативне енергенте, изградили систем за прочишћавање подземних вода и инсталирали мерну станицу за контролу загађености ваздуха. Као члан Одбора за сарадњу фабрике са становништвом знам да се овде води жестока кампања због наводно недовољне заштите животне средине, мада мислим да за то нема ниједан опипљив доказ. Наиме, канцер и шећер су овде у порасту колико и у целом свету“.

Нисмо, наравно, одолели да га питамо зашто му је глас тако упадљиво промукао, а очи црвене и пуне суза, зашто кија…

„Чини ми се да је у питању неки алерген, највероватније амброзија или полен, али нисам сасвим сигуран“, кратко је одговорио др Трифуновић.

А онда спонтано додао да кијавицу и свраб у очима има само док је у Поповцу, који нестану чим се врати у Параћин где живи.

„Цементара је пре доласка Швајцараца радила на гас који је у међувремену много поскупео и они су због уштеде и остварења што већег профита прешли на алтернативна горива. Мало сам скептичан у односу на та горива, јер људи причају да камиони ноћу у фабрику довозе непознате садржаје које радници од поверења убацују у ротационе пећи од чијег дима и смрада не могу ни да дишу, ни да спавају. Највећи загађивач су, очигледно, спаљене аутогуме (на сваких 10 секунди једна гума, кажу радници), у шта сам и сам поверовао пошто сам се код неких вулканизера уверио да ‚Холциму‘ плаћају само да их се ослободе јер не смеју да их бацају на депоније. Знам да се овде спаљују и велике количине неких цигарета, зато што сам раднике упозоравао да их не користе, ‚плазма кекс‘, и којешта друго“, наводи  доктор Трифуновић.

На питање може ли мирне савести да оде у пензију пре него што својим стручним ауторитетом не затражи праћење пораста болести везаних за непосредно загађење, доктор је рекао да из личне праксе нема никакав доказ о томе.

„Заиста не знам колико је од 1.500 пацијената оболело од загађења. Те податке има Онколошко одељење у Параћину, а мени је до пензије остало још два месеца и немам ни времена, ни снаге да покренем мониторинг за болести које би могле да се доведу у везу са евентуалним загађењем. То би требало да ради Здравствени центар из Параћина уз помоћ Министарства здравља, мада видим да се нико досад није озбиљно позабавио овим проблемом“, закључио је доктор и вратио се својим пацијентима.

 

[restrictedarea]

Опасан смртоносни извор Уочи посете Поповцу, пристојно смо се обавестили о штетности спаљивања аутогума и других опасних отпада на животну средину, јер по статистици Општина Параћин спада у сам врх по смртности у Србији. У Фабрици цемента о томе нисмо могли никога да питамо, јер баш у дану наше посете она није радила, а и да јесте, поучени искуством знамо да би њен менаџмент изразио „велико задовољство оствареном ефикасношћу у заштити животне средине и здравља људи“.

Наиме, чињенице кажу да данас више од 200 цементара у свету као алтернативно гориво користе старе аутогуме и отпадна уља, посебно у земљама чија су тржишта либерализацијом отворена за увоз робе без икакве контроле, и које богатом западном свету служе као депоније најопаснијег отпада. Србија, по свему, има приоритет међу овим земљама или, можда, једнак статус као Босна и Херцеговина (где се у какањској цементари такође спаљују аутогуме уз велике ризике по околину и здравље људи), Македонија, Албанија и друге мање развијене земље. У ред ових земаља, наравно, не спада Хрватска која је недавно постала чланица ЕУ и која је цементари у Сплиту још пре пет година забранила да се бави овим опасним послом.

Србија, међутим, чак ни на свом „еуропском путу“ не спада у правне државе које санкционишу непоштовање закона и не штите своје грађане, што се у свету већ одавно чини не само војском и полицијом, већ и борбом против корупције преко одговарајућих инспекцијских служби. Оне би требало да се баве не само контролом технолошког поступка у домаћој производњи, и контролом квалитета робе која без царинских баријера улази на наше тржиште из свих крајева света, већ пре свега заштитом здравља нације у којој збрињавање отпада има веома значајно место.

Да наша држава то не ради, уверили смо се на безбројним примерима накарадне приватизације за коју до данашњег дана нико није одговарао, и у којој су људи из власти или њој блиски спремни да за „шаку долара“ моћном страном капиталу предају и све српске ресурсе и сва стратешка предузећа, без промишљања какве ће то последице да има и на свеукупни национални развој и физичко и ментално здравље народа.

Ни далеко богатије земље од наше не могу да приуште себи савремене спалионице опасног отпада, али зато имају стратегију максималног обезбеђења од њихових штетних последица. Али, нашој држави су њени грађани најмања брига, па је важне ресоре, као што је заштита животне средине и здравље нације препустила недовољно стручним људима. Показало се да је то и бивши министар Оливер Дулић, коме је хумано звање лекара било маска за неетичност, јер је 2008. године својим потписом, како су известиле новине, у име државе „оверио еколошку катастрофу“, јер је дозволио да се у цементарама Поповац, Косјерић и Беочин које су купили странци, спаљују старе аутогуме. Штавише, његов рођени брат је, како су такође јавили медији, поред обиља домаћих, аутогуме увозио из Мађарске и предавао их на спаљивање у цементару Поповац. Не би требало заборавити да је земљиште отровано оваквим отпадом кога зову Радиша заувек изгубљено у значајном пречнику.

Истине ради, Оливер Дулић је, како нам је рекао бивши народни посланик Радиша Илић, упориште имао у чињеници да је прва дозвола за спаљивање гума у Фабрици цемента Нови Поповац дата у време када је председник Владе био Војислав Коштуница, а министар за заштиту животне средине Александар Поповић, који су добили уверавања да ће заштита бити на прописаном нивоу.

Пројекат за експерименте Илић, народни посланик у три сазива, кога зову Радиша радикал, из села  Стубица надомак цементаре Поповац, напоменуо је репортерима „Печата“ да је 2011. године Министарство одбране донело просторни план о вишеструком проширењу војног полигона Пасуљанске ливаде.

„То је посебна прича, у вези које сам постављао бројна питања у Скупштини Србије, разговарао са представницима власти и опозиције, са свим заинтересованим странама. Иза ње се највероватније крије намера о склањању опасног отпада који би се овде довозио из Европе и складиштио на огромном простору од око 16.000 хектара, из којих сада истерују досадашње газде ‚Србијашуме‘ и све друге који су ту били свој на своме, од реке Ресавице све до Бољевца. Сумња се, и незванично говори да ће се у напуштеним окнима на Пасуљанским ливадама складиштити опасан отпад. У вербалном сукобу Дулић ми је то и потврдио, наводећи да је тај простор ненасељен и свесно занемарујући чињеницу да ту има много подземних вода“, каже Радиша Илић.

У том пројекту се, како наводи, помињала и Фабрика цемента, јер је постројење за прераду отпада требало да буде изграђено код пољопривредног добра Добричево.

„Између фабрике цемента и овог постројења пројектом је предвиђена изградња посебне саобраћајнице. Када сам их питао због чега, они су били затечени, јер је нелогично да се за 50 тона отпада годишње, колико су говорили да ће овде бити прерађивано, прави посебна саобраћајница која ће служити само тој сврси. Срећом, протестима и петицијом с потписима 10.000 грађана то смо зауставили, а онда је дошло до смене власти“, закључио је Илић.

Међу потписницима петиције су и Милан Вучковић звани Лаћа и Божидар Миловановић чије су куће најближе огради цементаре.

„Ова држава убија своје људе. Уверен сам да су опасни отпади, који су преко Хрватске требало да буду отпремљени за Кину, затрпани у руднику лапорца. Ноћу, под обезбеђењем, али ми знамо да је на њих стављена пластична фолија, па на њу земљиште зарад рекултивације, а онда посађено дрвеће. Отуд избијају све метални чунчићи који служе као одушци. Том простору не може ни да се приђе, међутим човек који је ту довезао отпад, али није могао одмах да га истовари, дошао је у кафану и рекао људима да у његовом товару има 20 одсто уранијума. То махом раде од 23 сата до три иза поноћи, и то уз неподношљиву буку и смрад од којих не може да се живи“, прича нам  Вучковић.

Божидар и Милица Миловановић пензионерске дане живе у бризи и страху за живот и здравље, јер је њихова кућа сва попуцала од детонација у оближњем каменолому.

„Кад прође тај демпер од 80 тона, са теретом од још 120 тона, то само јечи. Не спава цело село, не само ми. Смрад и црна лепљива прашина су све што осећамо и видимо. Залепи се и по крововима, и по засадима, и по земљи. Уништила ми је 10 стабала кајсија, једну трешњу, а купус потпуно црн, не може да се једе од отрова. Ниједан филтер не може да заустави ту опасну прашину која се не види. Плашимо се да се овде спаљује и хемијски и медицински отпад, видео сам неке огромне пакете. Жене код нас све више оболевају од Алцхајмерове болести, и  само пију ‚бромазепам‘ без којег им нема сна. Смртност од рака је све већа, куће све празније, Поповац је у нестајању. Над нама се врше експерименти најгоре врсте“, поручује Миловановић.

 

Од НВО сектора ни речи Милан Илић је председник и оснивач Алтернативног парламента грађана из Параћина, једине НВО која се огласила поводом загађења из цементаре у Поповцу.

„Ми смо једна од најстаријих НВО у Србији, основана 1999. на дан када је НАТО бомбардовао Параћин. Новембра 1999. направио сам инцидент у  Стразбуру када сам рекао да за ситуацију у Србији није крив само Слободан Милошевић него и две највеће опозиционе странке. Од тада сам обележен од НВО сектора. Када је 2002. приватизована цементара у Поповцу новинарима сам одмах рекао да то Србији неће донети добро, и позвао да следимо Пољску која је на најбољи начин чувала своје ресурсе од предаје страном капиталу. Указивао сам на срамно понашање људи из цементаре и представника власника крупног капитала, као и министара који су били спремни да се добро продају за свога мандата. Замислите кад у једној години цементара изнесе у Брисел чист профит од 60 милиона евра, а у Општини Параћин поправе кров неке школе и стипендирају два или три ученика. С друге стране закон им је омогућио да од приватних власника купе каменолом изнад Поповца за 15 или 20 динара по тони камена који користе као сировину, што ниједна земља не би дозволила“, каже Илић.

Алтернативни парламент, каже он, од пре три године нема пардона према „Холциму“, када је указао на први помор риба у селу Буљену и на допремање радиоактивног угља из Чернобиља, док су друге НВО пристале на сарадњу за један или два џипа.

Никола Царан подсећа да је још 1983. године на иницијативу Општине Параћин и МЗ Поповац, Институт за хемију и нуклеарну физику из Београда урадио студију о утицају цементне прашине на животну средину.

„Утврђено је да је насеље у изузетно неповољном положају у односу на емитере перманентног загађења због доминантних ветрова, па је предложено расељење око 60 кућа најизложенијих штетном утицају загађења, али је расељено свега 12. После бурних политичких година почело се са приватизацијом и цементаре су прве продате. Унапред се знало да Косјерић иде Грцима, Беочин Французима, а Поповац Швајцарцима, јер је тако одлучено у врху државе“, тврди Царан.

Он се сећа да је један радник из Буљана умро од рака синуса, али то никога није интересовало.

„Ни данас то не интересује ни овога доктора, иако сви знамо да се ту стварају диоксини и диурини, и да млади људи у Поповцу више не могу да имају децу. Међутим, ови из ‚Холцима‘ се позивају на неку универзалну дозволу издату од стране Министарства и на студију урађену на Машинском факултету у Београду поводом спаљивања аутогума. Али нигде се не помиње заштита животне средине, а ови су постепено уводили све опасније и опасније отпаде. Иронија је да они спаљују отпад и трују нас, а истовремено причају како штите животну средину. Суштина је да је њихов ‚крематоријум‘ у самом епицентру Поповца, а они стално приказују само фабрички круг и испада да око њега нема ни насеља, ни људи. Што је најгоре, држава им дозвољава експеримент над сопственим народом“, каже Никола Царан.

Угрожени грађани ће, како је рекао, од Управног суда захтевати да се преиспитају све наведене студије, јер није поступано у складу са Законом о заштити животне средине.

„Замислите, инспекторка дође на лице места и каже да то што види јесте страшно, али она ‚не може да верује својим очима него мора да верује ономе што је написано῾. А по папирима из цементаре увек и све је у реду“, рекао је Царан и сетио се једне анегдоте.

 

„Дежурном полицајцу пријавио сам дојаву човека из Ниша, документовану фотографијама, да два камиона из фирме ‚Нибенс‘ која се бави рециклажом неког отпада крећу према Поповцу са опасном садржином. Радило се о некој војној тканини која садржи хлор и не сме се спаљивати, ни депоновати на комуналним отпадима. Полицајац је на сваки начин избегао да уради било шта, поготово да камионима приреди сачекушу или обавести више инстанце. Кад сам га натерао да потражи републичког инспектора, извесна госпођа је рекла да не може да дође јер је у Пожаревцу. У суштини, не можемо ништа да урадимо, јер су нам корупција и опструкција тотална препрека. Директор Дирекције за изградњу Општине Параћин, на пример, која једину таксу убире од еко-динара, каже да нема новца да се за Поповац уради посебан план детаљне регулације, али су зато по целом Параћину направљене коцкарнице. Поповац је после свега остао гето у којем људи изумиру“, завршио је причу Никола Царан.

Уместо на цементу зарађују на отпаду

Најгоре је што је од доласка ‚Холцима’ спаљивање опасног отпада постало доминантно и профитабилно у односу на производњу цемента, и што преко својих људи Швајцарци вређају интелигенцију Срба убеђујући их да је сагоревање гума здраво. То је могуће зато што надлежни или не раде свој посао, или су корумпирани. У фебруару су овде мерили буку, а онда је случајно ‚наишло’ празно возило. Инспекторка ми је после тога предложила да се нагодим са Фабриком цемента. Полицију су поткупили са два возила, зато демпери са точковима од два метра у пречнику пролазе путевима где је то законом забрањено. А новинаре натрпају у аутобусе, и бесплатно возају Европом. Некоме, опет, стипендирају дете, а Палму ‚часте’ са 1,8 милиона динара за рекламу ‚Холцима’ на јагодинском стадиону. Кад је цементара продата за 52 милиона долара, иако је процењена на 150, локална самоуправа је добила два милиона у четири године, а два милиона су поделили Колесар, Влаховић, неки Крижан Ђинђићев и још понеко“, сећа се Лаћа.

Бескрупулозни капитал све гази

Подаци кажу да трошкови енергије у цени цемента износе око 40 одсто, а коришћењем алтернативних горива добијених из спаљених аутогума и отпадних уља добије се чак 30 одсто више енергије него од угља. Колико цементаре поштују законске одредбе и мере безбедности које важе и за спалионице отпада, то није познато, али се зна да се приликом спаљивања аутогума као нуспродукт ослобађају разни отрови – спојеви живе, олово, кадмиј, хром, али и веома канцерогени диоксини који, између осталог, изазивају малформације фетуса и новорођенчади. Нуспродукт су и азотни оксиди који се у додиру са атмосфером на земљу враћају као „киселе кише“, затим тешки метали који не могу да се елиминишу из утицаја на човеково здравље. Ни технолошки најбољи филтери не могу да зауставе субмикрочестице које за себе везују део диоксина и тешких метала, а доспевају у наша плућа. Неке цементаре чак прашину из филтера намерно додају клинкеру, не марећи за здравље радника цементара и грађевинара. Ипак, рачуница показује да уштеда енергије коришћењем старих аутогума ни приближно не може да покрије трошкове заштите животне средине и контроле преосталог отпада.

Цементару добили за џаба

Група Поповчана који су некада били међу 2.600 запослених, сетила се извесног Мирослава Јаковљевића из Лесковца, тобожњег власника фирме МТС у чије име су два дечака дневно сакупљала и по 80 налога. Одмах испред фабрике они су тону цемента купљену за 60 ДЕМ препродавали по 160 марака, па се на камиону од 30 тона на лицу места зарађивало 3.000 марака чисте добити. Тако је на 80 камиона дневно остваривана зарада од по 250.000 марака. Ту суму, помножену са 30 дана, зарађивали су од 2000. до 2002. године, и за разлику у цени купили цементару без динара властитог учешћа.

Цинизам на европски начин

Један од основних услова за улазак Србије у ЕУ је захтев за борбу против корупције. То је невиђен цинизам, јер управо њихови концерни су у Србији заштићени као бели медведи управо од ЕУ, а они су ти који уз помоћ корупције остварују своје циљеве и према Србији се понашају као према некој јужноамеричкој или јужноафричкој држави, дакле као газде. Они су код приватизације прво купили министре. Зато Тадићев министар за приватизацију још није ухапшен, штити га посланички имунитет. Странци су купили чак и инспекције које су управо задужене да контролишу шта они раде“, каже Милан Илић.

Тужиће Министарство за екологију

Вучковић каже да су сви очекивали тужбу против „Холцима“, али да ће они тужити Министарство за екологију које је цементари издало дозволе без просторног плана. А он ће отићи, како је рекао, и у швајцарску амбасаду, и саопштити им како нас трују, јер уместо да у фабрици која је основана 1956. и направила базен, најбољи биоскоп и најлепшу школу, одмаралиште у Рисну, праве цемент, они спаљују опасне отпаде који угрожавају на десетине хиљада људи, категоричан је Вучковић.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Ma to je nemoguce da rade svajcarci….. Citava mreza je organizovana po srbiji za sakuplanje starih autoguma koje se predaju, zamislite nekome u paracinu. Da se ne sagorevaju do sada bi paracin bio sazidan ovim gumama.




    0



    1
  2. Pa zbog cega onda nije dozvoljeno koriscenje guma kao alternativno gorivo npr. u Hrvatskoj i u nekim drugim zemljama, prijatelju iz HOLCIMA.Anemas komentar na spaljivanje opasnog otpada, u pecima Holcima, koji NIKO ne kontrolise prilikom uvoza u fabricki krug. A sta je sa korumpiranim republickim ekoloskim inspektorima ?




    1



    0
  3. A zbog cega su npr. Hrvati ili druge drzave zabranile kamionske gume kao alternativno gorivo? A ko kontrolise da li se spaljuje dozvoljenih 12 % ili 84% guma? Nemas komentar na to sto niko ne kontrolise sta posle ponoci uvoze sleperi kao alternativno gorivo?
    A pravo pitanje je kako Holcim ostvaruje rekordni finansiski uspeh a nikad slabija prodaja cementa? Ima li to mozda veze sa sagorevanjem necega, sto neko DOBRO placa ? Ili ima veze sa korumpiranom republickom inspekcijom za ekologiju?




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *