Почетна / Друштво / Шта је нама наша реконструкција дала?

Шта је нама наша реконструкција дала?

Пише Бранко Радун

Одлазак Млађана Динкића и сам по себи значи нешто позитивно: коалиција у којој нема оног који са три посто подршке јавности контролише сто посто економске будућности наше деце свакако да обећава  веће шансе да се нешто покрене или промени

После вишемесечних најава и прилично дугих и на моменте мучних преговора реконструкција владе Србије (или барем њена прва фаза), мање више је приведена крају. Тезу да је реч о маркетиншкој природи реконструкције демантовали су претходни дани у којима је било доста драматике и преокрета у односима владајућег тријумвирата. Последица свега је да тријумвират постаје „дуумвирате“.

 

СНАГА „САМОСМЕЊИВАЊА” Идеју реконструкције је покренуо Вучић да дисциплинује владу и коалиционе партнере. Они су се пак месецима опирали реконструкцији, вероватно  у стрепњи пред неизвесношћу како ће се овај подухват завршити. Све се у тој владајућој тројци дешавало на персоналном нивоу три кључна играча. После неколико месеци маневарског избегавања да се дође до решења, Дачић је прихватио Вучићеву амбицију да мења владу ( као онај чији је рејтинг данас у Србији далеко већи од збира подршке коју имају заједно његови коалициони партнери). Осим тога, спремношћу да сам поднесе оставку на место министра одбране (које је одлично за промоцију политичара у Србији) Вучић  је подигао лествицу високо и натерао два коалициона партнера да га прате или пак да лете из владе. Тај потез „самосмењивања“ је заиста променио ток преговора о реконструкцији.

Показало се да је директан отпор Вучићевој иницијативи дао Динкић чиме је себе ставио у позицију оног који спречава реконструкцију. Због чега је он то урадио није баш најјасније. По некима је Динкић и раније био склон инаћењу и ирационалном понашању, док други овакво понашање разумеју као његов очајнички покушај да прода кожу што скупље. Неки се сећају како се супротставио мешању у његов економски феуд од стране његовог првог премијера Зорана Ђинђића (оном већ легендарним „Лаки је мало нервозан“). Неки политички очевици су заклињу да су га после тога видели код премијера Ђинђића како се извињава (и понижава) да би остао у влади, да би опет исте вечери на телевизији остао при ставу како је заиста „Лаки мало нервозан“ и како нема шта да се меша у економију.

Проблем свих премијера од 5. октобра до данас је што се нису мешали у економију, не само због тога што о њој нису много знали већ што нису ни могли. Једноставно речено, Динкић и његови „експерти“ који су на то место дошли вољом међународних банкара били су нека врста принудне управе над домаћом економијом. Последица тога је губљење економског суверенитета, што опет закономерно води и ка деиндустријализацији и деструкцији привредног амбијента. То је значило капитулацију у финансијском сектору и преузимању комплетног банкарског сектора од странаца. Последица тога је и садашње стање велике корупције, беде и незапослености, у којој грца већина грађана Србије. Стога, ако је неко заслужио да не буде у власти, онда је то Динкић. Додуше, можда је већ прекасно да се нешто уради поводом посустале српске привреде, али боље икад но никад.

 

[restrictedarea]

ПРОМЕНА ОДНОСА СНАГА Како се то десило да тај човек који је као од судбине предоређен да у свакој или готово свакој влади води економију и финансије дође до тога да коначно мора да се повуче? Ситуација од пре годину дана се значајно променила на политичкој сцени – СНС је драстично повећао свој рејтинг, а ДС је, копрцајући се у својим унутрашњим интригама, спао на ниске гране. То је створило ситуацију да имамо једну велику странку, па онда неколико празних места, па тек онда долазе други на ред.

Таква промена односа снага природно води и ка томе да се она на неки начин преслика и на односе у влади. Нереално је било очекивати да је дугорочно могла опстати коалиција у којој би премијер био неко из странке која је вишеструко слабија од коалиционог партнера, као и то да неко попут Динкића, дакле са неколико процената подршке јавности, тотално контролише економске токове земље. Како је вероватно да је Вучић схватио како је једини начин да се одржи поменути високи ниво подршке јавности, управо то да се нешто уради у економији, схватио је и да је то са екипом Динкићевих „експерата“ немогуће. Исто тако је постало очито да Динкић више нема тако јаку подршку страних финансијских кругова, као ни домаћих тајкуна као што је имао свих ових година, па је тиме значајно олакшано његово уклањање из владајуће коалиције. Због својих непопуларних и штетних мера економске политике, Динкић је постао један од најомраженијих политичара и као такав баласт својим коалиционим партнерима. Мање више све владе од 5. октобра на овамо су имале тај проблем, али до сада очигледно није било начина да се спречи његов опстанак на кормилу економске власти која је српску привреду претворила у Титаник.

Ко је онда како прошао у овој реконструкцији. Динкић је прошао најгоре. Но ако не би биле откривене размере штете начињене домаћој привреди од такве штеточинске економске концепције и ако не би биле отворене и процесуиране „афере“ у којима би главне улоге били „експерти“ онда би им се дала шанса да се рехабилитују и на неки начин политички преживе. Вучић је генерално гледано победник јер је његова иницијатива била да се иде у реконструкцију, а и његова пресуђује и Динкићу.

 

НЕЈАСНА ПОЗИЦИЈА Када се пак говори о позицији премијера Дачића ту није најјасније у којој мери је он победник а у којој губитник. Притеран уза зид од стране Александра Вучића да чини уступке, он је показао спремност да се бори до последњег „члана УРС-а“. Како је и сам Динкић признао, он лети из владе јер се Дачић бојао за своју позицију и место министра полиције. Тако је он опет, по ко зна који пут, одиграо вешто и елегантно се ослободио баласта онога који га је и довео на позицију на којој је. Тако и слично томе понашао се и према Милошевићу, Коштуници и Тадићу. Но сви су одреда опасно потцењивали „малог Ивицу“ који је из сваког преокрета излазио искуснији и моћнији, његови ментори и тутори су остајали на цедилу одбачени. Тако је и сада свог „пријатеља Млађу“ пустио низ воду да би сачувао своје позиције, а можда и добио нови део колача власти и моћи. Осим тога, он је медијски врло брз и вешт, па је јавности приказао „одстрел Динкића“ као своје дело. За таквог „капиталца“ свакако ће добити поене у јавности.

Но, ма колико тактички и тренутно деловало да је Дачић вешто маневришући између Вучића и Динкића успео да добије максимум за себе ипак, стратешки гледано, он је сада значајно слабији партнер у влади. Слабији пре свега у односу на Вучића којег је Динкић назвао суштинским премијером. Са Динкићем у влади, он је некако могао да парира „превише јаком Вучићу“ што од сада неће бити могуће. Дакле, Дачић овим себи купује драгоцено време, рачунајући да би му његова „срећна звезда“ могла подарити још једну шансу, наравно са подршком моћних кругова на Западу. То је и потврдио и Динкић, изјављујући да је Дачић њему рекао да је све што је урадио – урадио да би био премијер „барем још неко време“. Знајући колико је преокрета до сада преживео и из колико тешких удара превртљиве политичке судбине излазио, готово увек, све јачи, верујемо да никако не треба потценити његове способности и „прагматичне вештине“. Како ће се развијати односи у сада већ владајућем двојцу показаће време, а на то ће, поред њихових способности, утицати и фактори који су и ван владе и ван земље.

Шта грађани земље Србије добијају овом и оваквом реконструкцијом? Одлазак Динкића сам по себи је нешто позитивно. Једноставнија коалиција у којој нема оног који са три посто подршке јавности контролише сто посто економске будућности наше деце има веће шансе да нешто покрене или промени. Затим поред тога добијају и наду да ће се министри, заменици, државни секретари, директори јавних предузећа и други мало више трудити јер знају да нису недодирљиви. Но наравно то ништа не мора да се деси ако се не промени начин рада и ако се не усвоји домаћинска стратегија развоја Србије као пут којим се у нашој историји ређе ишло.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Milanka Vukomanović

    Narodu je naša REKONSTRUKCIJA dala,
    Da nema izbore svakoga kvartala,
    da se stalno ne vrti u izbornom krugu,
    i da slučajno ne pronađe opciju drugu.

    Jer čim poreska rata upadne u budžetsku kasu,
    partijski lideri bi da krenu u biračku masu.
    a svaki iz budžeta dobije po pune bisage,
    da kampanjom zaseni birače svoje drage.

    Iako startuju u svom originalnom, prepoznatljivom dresu,
    na vlast stižu uglavnom zahvaljujući koalicionom SPS-u.
    Jedni ko bajagi popravljaju JUŽNU PRUGU i njene lokomotive
    dok drugi,TRČI GOR-TRČI DOL,jure u Evropu bez alternative.

    A promene i dres i pesmu čim zasednu na vladajući tron,
    i prevareni narod shvati da su novi, od prethodnih, klon.
    Politička plastična hirurgija, šminka i liposukcija,
    nabudži,smanji,povećaj-eto to je naša rekonstrukcija.

    Iz ovog se nešto i naučit da:
    narod, nažalost ne zna da vlada,
    i zato zadnji ističe sat,
    autokratiji da vrati mandat.




    0



    0
  2. Дал’ се овај Радун прави наиван или стварно гледа у владу као мајка у лудо дијете ?! Доста овог спиновања бре! Ако је и од Печата, много је. П.С. Клара (мислим да се тако зваше) је била у праву са својим коментаром.




    0



    0
    • Ма чини ти се. Де они наивни? Они су наши психотерапеути, а ми смо већ у лудачкој кошуљи само нам се не виде још увек врата луднице пошто нису прецизно установили административну границу али и то ће ускоро, јер само лудаци могу да ћуте на све ово. Мени је све јасно. Ми више немамо ни државу ни власт,ни војску, ништа, имамо само голе животе које морамо да спасавамо како знамо и умемо.Мене наша стварност асоцира на афричку дивљину где звери лове а стока служи као храна.




      0



      0
  3. Pre neki dan u vezi sa jednim naslovom u Pecatu, pisao sam pod naslovom SPONZORUSE, tj. govorio sam o tome da je vecina, ako ne i sve stranke u Srbiju pod nadzorom stranih miocnika u vecoj ili manjoj meri, sto je u direktnoj vezi sa nasom slobodom tj. nezavisnoscu. Medjutim, cinjenica da Ujedinjeni regioni tj. bivsi G-17+, vec 12. godina vlada tj. upravlja nasim finansijama, je vise nego jasno, cak i mojoj babi, da tu nesto smrdi, pre svega na propali eknomski sitem liberalnog kapitelizma koji nam je nametnut sa Volt Strita, kako bi male zemlje stavili u duboko duznicko robstvo sto je i ucinjeno preko svojih ekspozitura u vidu G-17+, tj. Ujedinjenih regiona Srbije i raznih drigih, njima slicni.
    Kada smo vec kod tog naziva ove stranke, morm da napravim malu digresiju od teme i analiziram taj naziv, sta on u stvari snaci, tj. preveden na srpski jezik? Po meni to znaci da Srbiju prvo treba raskomadati, zatim pojedinim delovima dati administrativne granice koje tokom vremena postaju autonomije, a onda se odcepljuju od srbije i postaju samostalne drzave. E, kad raskomadamo Srbiju na tzv. regione, onda je treba kobajagi ujediniti u jednu celinu, mozde u neku novu Saveznu Republiku Srbiju, pri cemu pojedini regioni kao sto je APV Vojvodina ima i svoj statut, tj. buduci ustav za koji se, u ovom slucaju, G. Pajtic toliko zalaze, a sve u ime naroda tj. Srba koji su tamo vecinsko stanovnistvo. Pa sta ce im onda Autonomija u pokrajini, ako vec imaju svoju zemlju Srbiju?
    Sasvi slicno bi se desilo i sa drugim regionima kao stoje Polimska oblast, pre svih, i tako redom, kako su to zamislili geo stratezi sa Zapada, a nasli srpske protuve koj bi zarad svojih interesa i pre svega vlasti, uradili sve sto je bolesni Zapadni um smislio. Eto tako ja razumem nazive partije koja jedva prelazi izborni cenzus, a kontrolise 100% naseg Budzeta i tokove svog novca, kao da smo mi maloumni i ne vidim o cemu se radi…
    Sta nam je ciniti? Prvo, dobro je sto je neko prepoznao takve tipove koji su za 12. godina vladavine bidzetom Srbije sve vise urusavali nasu ekonomiju i kao nagradu zaslizeno dobili pdalu iz vlade.
    Drugo, ako G. Vucic ima snage da pocisti sve tzv. Medjunarodne posmatrace iz svih ministarstava, koji nisu nista drugo nege spijuni Zapada instalirani u obliku tzv. posmatraca.
    Trece, Sve nevladine organizacije, tj. one koje su formirale strane vlade, dakle, to nisu ne vledine, veci su to njihove vladine organizacije, kao sto je FOND ZA HUMANITARNO PRAVO, N. Kandicke, zatim FOND ZA TZV. POLITICKU IZUZETNOST, Sonja Liht, za koji se pitam sta to pre svega znaci a onda cime se bavi i td… To i njima slicne sve treba najuriti iz Srbije, a nadlezni organi, pre svega Policija i Sudstvo treba da ispitaju rad tih monstruma i njihovih predstavnika i dodeli im odgovarajuce nagrade za 12. godisnji rad uz putnu kartu u jednom prvacu, tj van Srbije.
    Cetvrto, Srbija se mora okrenuti svojim prijateljima na istoku koji nasuprot EU takodje imaju ogromno trziste a i moc bezbednosti, kao sto je BRIK, ODKB i drugi, dakle to su Savezi koji premasuju i ekonomski i vojno EU i Ameriku zajedno, pa onda nam EU i nije preko potrebna, po gotovo ne u smislu svih ucena koje su nam do sada izrucvene, a koje se odnose kako na unutrasnja tako i na spoljna pitanja, dakle na KOSOVO.
    Po mom dubokom uverenju to je put Kojim Srbija treba da ide, pri cemi ne iskljucujem ni EU ali samo u okviru ekonomske saradnje ako ih to zanima ali nikako na nasu stetu. Valjda svaka zemlja mora da vodi racuna pre svega o svojim interisima pa onda o tudjim. U danasnjem svetu medju zemljama nema nikave ljubavi osim INTERESA, sto je normalno i sto treba postovati ali ne Interesi sa UCENOM….




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *