Шта ће нама донети Лазар Крстић?

Пише Никола Врзић

Може ли Србија да очекује економски напредак ако још приљежније и пожртвованије настави са економском политиком која ју је и довела до рекордне задужености, рекордне незапослености, бесперспективности и безнађа? Одговор ћемо добити од будућег министра финансија Лазара Крстића, чим се оконча опсежна медијска операција изградње његовог позитивног имиџа

Сећате ли се да нам је Божидар Ђелић био симпатичан? Било је то после 5. октобра 2000, када се Божа, као млади и поштени експерт, „економски мађионичар“, вратио из иностранства у Србију да јој помогне и економски је обнови и оп(о)рави. Прошло је од тада, ево, дванаестак, тринаест година. У међувремену је мађионичар престао да спава на теткином каучу, зарадио је себи преко десет милиона евра, и за собом оставио економску пустош. А сада нам у помоћ долази економски геније – Лазар Крстић. И он нам је симпатичан, као што је то био и Божидар Ђелић пре него што смо га упознали, и пре него што смо и по прстима и по џеповима добили његовим мађионичарским штапићем…

Али ко је заправо Лазар Крстић, човек кога дириговани српски медији називају новим Теслом, новим месијом српске економије, финансијским експертом који има, не онај превазиђени мађионичарски, већ прави чаробњачки штапић којим ће српску економију подићи из мртвих, а наше новчанике испунити, уместо зјапећом празнином, звецкавим златом? Зашто је операција брендирања Лазара Крстића тако упадљиво, и самим тим алармантно слична својевременој операцији стварања доброг имена од дотад исто тако непознатог Божидара Ђелића? И најзад, и најважније, може ли се већ сада наслутити како ће изгледати Крстићева економска терапија и до каквог ће нас оздрављења она довести? Ко је преживи, причаће…

 

АМЕРИЧКЕ ВЕЗЕ Иако су о Лазару Крстићу – откако је његово име одједном и синхронизовано лансирано у српску јавност у суботу 10. августа – већ исписане десетине новинских текстова, о њему се зна недопустиво мало. Заправо, уз ризик да зазвучимо невероватно, али једини досад детектовани извор сазнања о њему је романтизовани текст новинара Марка Лопушине „Срби освајају ‚Јејл‘“, објављен још 24. јануара 2006. у „Српској дијаспори – Интернет новинама сербским“; у овом се тексту, узгред буди речено, Никола Тесла спомиње три пута („Ово је исповест младог Нишлије, који ће можда једног дана постати амерички председник или нови Никола Тесла.“ Затим: „У њему многи Американци виде новог Николу Теслу, само ми у Србији то не видимо.“ И: „Сви су ме одбили, изузев центра ‚Никола Тесла‘ при МЕНСИ“), у чему су, можда, креатори актуелне медијске кампање пронашли надахнуће да Крстића и седам и по година касније назову новим Теслом иако је Крстић у међувремену почео да се бави економијом и финансијама (по чему је стари Тесла, је л’, био изузетно познат, па је зато и умро дужан и сиромашан).

У сваком случају, двадесетдеветогодишњи Крстић (рођен 1984. године у Нишу) у додир са Америком – и њеном државном администрацијом, што би могло да буде од извесног значаја будући да је ипак реч о некоме ко ће преузети изузетно важан ресор у Влади Србије – долази рано, још као гимназијалац; у априлу 2001, наиме, био је учесник програма америчког Стејт департмента „Youth Leadership Program“ (програм стварања младих лидера и њихове американизације: „Ученици и наставници учествују у радионицама, добровољном раду у заједници, састанцима са лидерима заједница, развоју лидерства, и живе са америчким породицама“), са „још 12 наших средњошколаца и четири професора из четири ‚демократска‘ града у Србији“, стоји у оном тексту из 2006. године, при чему избор само „демократских“ градова јасно указује на политичку (пот)компоненту овог одвођења деце да упознају и заволе Америку. Елем, Крстић и остали се тада састају са члановима Стејт департмента, упознају сенатора Џорџа Војновића, похађају курс о преговарању у Вашингтону… Чувени Универзитет „Јејл“, добивши стипендију („америчке владе“, тврди „Блиц“ не наводећи извор), Крстић уписује у септембру 2003; за мејџоре, главне предмете, одабира математику, етику, политику и економију, с тим што ће математика, упркос томе што је, како рече у споменутом тексту, био „138. односно у првих 150 студената у Америци из математике“, касније отићи у други план. Акценат својих студија, према доступним информацијама, ставља на Србију и оно што је окружује, пригодно се тиме припремивши за задатак који му предстоји, као да је знао да ће га каријера из Америке ипак вратити у Србију; „Ја сам тако добио стипендију да истражујем мађарско тржиште“, испричао је Крстић Марку Лопушини. „Изабрао сам Мађарску јер је слична са нама и зато што се у Мађарској догађа оно што ће се нама у Србији дешавати у блиској будућности.“ И 2007. године ће, пронашли смо на интернет страници Универзитета „Јејл“, Лазар Крстић од универзитетског Програма за студије Европске уније добити стипендију за истраживање „друштвене стратификације и појаве посткомунистичких елита у Пољској, Мађарској, Чешкој и Словенији“, но, с обзиром на осетљиву природу његовог будућег ангажмана у Влади Србије, можда је интересантнији податак, изнет у тексту Марка Лопушине из 2006, да је Лазар Крстић „у октобру 2005. добио средства од Универзитета да спроведе истраживање о безбедносном аспекту интеграције Србије у Европску унију“…

 

[restrictedarea]

ПИРАТИ „МЕКИНЗИЈА“ После студија Крстић почиње да ради за глобалну (америчку) консултантску кућу „Мекинзи“ („Ми смо саветник од поверења водећим светским компанијама, владама и институцијама“, наводе на свом сајту), која нам је, иначе, већ подарила и Божидара Ђелића и Радована Јелашића, бившег гувернера „Народне банке Србије“. А ево шта је прошле године о „Мекинзију“ написао Виџај Прашад, награђивани индијско-амерички историчар, у тексту „Крш глобализације“: „‚Мекинзи‘ је постао глобални џин, зарађујући енормне провизије пошто се удружио са ММФ-ом у промовисању приватног сектора науштрб јавног добра. Већ је постао клише читање ‚Мекинзијевих‘ извештаја, увек ревносних да компаније у јавном (државном) власништву и комунална предузећа растуре на делове и понуде их пиратском (игра речи: pirate – private) сектору. Новац има да се ствара у приватизацији и спајањима и аквизицијама. Мало је обзира према друштвеној производњи и цени коју друштво плаћа због ових подухвата… ‚Мекинзијеви‘ људи су свуда, баш као и отисци њихових прстију по кршу глобализације.“

Иначе, како је најављено, представници „Мекинзија“ ће, 3. и 4. октобра, учествовати на конференцији „Квантни скок“ „која има за циљ покретање српске економије“, а отвориће је први потпредседник Владе Србије Александар Вучић.

Али шта је тачно или барем отприлике, двадесетдеветогодишњи Лазар Крстић радио у „Мекинзију“? То се не зна. Обратили смо се „Мекинзију“ с молбом да нас обавесте, макар и уопштено, о позицији коју је у тој компанији заузимао будући министар финансија Србије, о пословима или само о врсти послова на којима је био ангажован, али нас нису удостојили одговора. Тај, можда и кључни део биографије будућег члана српске владе, српској јавности, макар засад, остаће тајна; сасвим у складу са потпуним недостатком (демократске) транспарентности због којег је, иначе, „Мекинзи“ често изложен критици у свету који је боље упознат (и изложен) његовом деловању…

Истовремено нам и актуелне власти остају дужне објашњења – макар и лажног, па да га проверимо и раскринкамо као лажно – како је, уопште, дошло до ангажовања Лазара Крстића? Ко га је препоручио? Зашто баш њега? Постоји ли нека скривена намера иза тога?

 

КАКО СЕ ГРАДИО ИМИЏ Уместо било каквог објашњења, међутим, изложише нас, кроз своје дириговане медије, баражној ватри изградње Крстићевог доброг имена и репутације. Баш, баш као када нам је у помоћ и спасење долазио Божидар Ђелић, с тим што тада нисмо били богати за искуство које данас имамо, а сиромашни за све остало. Уосталом, уверимо се у то сви заједно. Лазар је, извештава нас „Курир“, „био несвакидашње дете у сваком погледу. Истицао се не само у учењу већ и у понашању, друштвеном статусу и начину опхођења… Бољег нису могли да нађу… Био је много паметно дете, са четири године је читао титл на страним филмовима… Млади српски геније… “ И „Блиц“, на том трагу, открива речи свог (неименованог) извора: „Он је стварно геније. Рано је почео да ради за најпрестижније консултантске компаније на свету. Обртао је милијарде долара за друге, што је много више од новца којим ће као министар финансија располагати.“ „Блиц“ описује и остале Крстићеве особине; он је „организован (друштвен, комуникативан и увек је знао добро да испланира време), образован, перспективан, награђиван“. А уз све то, „имао је времена за учење, за дружење, имао је девојку, речју, дечко за све“…

Е, сад. И када нам је Божидар Ђелић дошао, с посебном је пажњом акценат стављан на његов људски лик, на његово елитно образовање и друштвено пожељне особине. Људски лик: „Сартр ми је помогао да се приближим девојкама“, шармирао нас је својом непосредношћу, „јер сам у црној ролци, у Латинском кварту (у Паризу), где ми је била гимназија, са његовим ‚Бићем и ништавилом‘ под мишком, пред њима спретно изигравао замишљеног интелектуалца… Моја бака је најјача фигура у мом детињству. Бака је са једне стране била изузетно захтевна – сећам се колико би ми пута поцепала неки домаћи задатак тврдећи да га могу израдити боље – то јест не боље, већ да га морам урадити перфектно. Са друге стране, бака је била изузетно срдачна и око ње су се стално окупљали људи. Чак су и суседи долазили код ње по савет када су имали проблема… Када ми је било најтеже у протеклих годину дана (после прве године министарског мандата)? Па, кад су ме ћерке у Паризу ухватиле за капут и рекле, тата, остани. А ја сам морао назад у Србију, јер не могу ствари да оставим напола…“ Елитно образовање: „Тако сам се у 15. години и нашао у најбољој француској гимназији ‚Louis XIV le Grand‘, из које вековима излази француска интелектуална и политичка елита. Од Ширака, Жоспена, Рокара, Дестена, Сартра, Арона све до Бодлера, ако идемо у прошлост. То је једна ‚митска гимназија῾, мада бесплатна, у коју се можете уписати само преко конкурса и у коју сам ја ушао без икакве протекције… Оно што бих посебно хтео да нагласим у вези са том гимназијом јесте да се у њу улази преко конкуренције, а не само преко богатства, преко новца.“ Истицано је и да је „1980. и 1981. победио два пута на нивоу Француске на средњошколским такмичењима из историје и економије“, те да је „1987. паралелно магистрирао економију на Високој школи друштвених наука у Паризу и дипломирао на Институту политичких наука, рангиран као ‚лауреат‘ међу један одсто најбољих студената, као на водећој француској бизнис школи… Школовање је наставио на престижном ‚Харварду‘…“ И наравно, уз онакав људски лик и овакво образовање, сличним су биле представљане и Ђелићеве личне особине. Ево шта је писало „Време“, проглашавајући га личношћу 2001. године: „Србија се ужелела реда и вредних, школованих, скромних и надасве честитих људи који марљиво, стрпљиво, упорно и стручно раде свој посао… У овој хрпи лепих, старомодних атрибута, а ниједан није сувишан када је реч о Божидару Ђелићу, ваљало би издвојити честитост, јер чини се да је та реч кључна када би требало разабрати зашто је у Србији један државни чиновник постао толико омиљен.“

Ова фрапантна подударност између медијског дочека и брендирања Крстића данас, и Ђелића пре више од једне деценије, значајна је због онога што нам је искуство са Божидаром Ђелићем (баш као и са Млађаном Динкићем, Мирољубом Лабусом и осталим економским убицама наших нада у достојнији живот) показало: добар имиџ који им је прибављен они су искористили да нас увере у неопходност разних непопуларних мера, тобоже неопходних зарад оздрављења српске економије, а заправо спровођених зарад деиндустријализације Србије (карактеристичне и за остале посткомунистичке земље) и њеног подвођења на олтар неолибералне глобализаторске пљачке некад суверених држава и њених народа.

Типичан пример било је затварање четири највеће српске банке („Беобанке“, „Југобанке“, „Инвестбанке“ и „Београдске банке“), спроведено без превелике буке пошто су експерти доброг гласа устврдили да су оне неликвидне и да представљају рак рану оздрављењу српске привреде. Па су у тако очишћени простор утрчале иностране банке. И шта се испоставило? Испоставило се да су ове четири банке имале већа потраживања него дуговања, при чему им је држава била највећи дужник, што ће рећи да уопште нису биле неликвидне. Али су то зато биле развојне банке, које су (домаћу) привреду кредитирале под повољним условима, односно у нормалним околностима (без санкција, рата…) могле су да буду мотор привредног развоја; уместо њих, насилно угашених, добили смо стране банке које привреду кредитирају под неиздржљивим каматама, и уместо мотора, представљају кочницу њеног развоја. И тако нам запосленост становништва, нарочито у производњи, постаје све мања, државни дуг све већи, а потреба за (рас)продајом онога што је у државном власништву још преостало све озбиљнија. А почело је од изградње доброг имиџа „Мекинзијевих“ стручњака који су све ово спровели, и политичке елите која их је довела у Србију…

 

ПЕРСПЕКТИВА РАСПРОДАЈЕ И стога се питамо, без превише наде у усрећујући одговор, шта ће нама сад донети Лазар Крстић? Није још ни постао министар, а већ најављује „неке мање популарне мере“, да ћемо морати да „стежемо каиш“, најављује и даљи пад животног стандарда пошто „плате у јавном сектору и пензије не могу у пуној мери да прате раст потрошачких цена“… Најављује и нови стенд-бај аранжман са ММФ-ом и помоћ „Светске банке“, а као посебно забрињавајуће тумачимо његово тумачење „оптималног дефицита“ у буџету Србије: „Тешко је рећи шта је оптималан дефицит, али оно што је прихватљиво за Међународни монетарни фонд и међународну заједницу је дефицит од три, највише четири одсто БДП-а, јер би с већим дефицитом буџет једноставно тешко био одржив.“ Шта је то што нас овде посебно забрињава? Па, управо то што нам један мекинзијевац говори о нашем дефициту који је прихватљив за ММФ и међународну заједницу, а не о дефициту који би био пројектован зарад развоја и напретка овдашње привреде.

До јавности су доспели и још неки од детаља Крстићевог економског пројекта за Србију. Упадљиво су, и после свега изреченог нимало неочекивано, слични ономе о чему је писао цитирани Виџај Прашад, пишући о спрези „Мекинзијевих“ кадрова и ММФ-а. Предвиђа се, тако, ново задуживање за милијарду евра, и то не за подстицање производње већ за „редовно измирење свих обавеза државе до марта 2014. године“, и то кроз продају државних обвезница уз камату „око 7,5 одсто“; подсећамо да је, у случају Италије, камата на државне обвезнице од преко седам одсто била проглашена за „неодрживу“. Очекује нас, „до средине 2014. године“, и да се „до краја спроведе решавање питања 179 фирми у реструктурирању“, то јест оних које нико није хтео да купи, што ће дакле значити вероватно гашење већине њих, нови талас незапослености и продају њихове имовине у бесцење. Упоредо са тим најављује се и „наплата заосталих дуговања за порезе од свих активних фирми“ што би такође, без адекватне подршке (бар) једне развојне банке, могло да значи гашење (или продају странцима испод цене) многих међу њима, и нове незапослене јер ће најављеним, додатним реформама Закона о раду бити омогућено (још) лакше отпуштање, и све већу рупу у буџету зато што ће бити све мање оних који ће га пунити, и даљи пад куповне моћи становништва и с њим повезан пад привредне активности пошто ће произведену робу све мање њих моћи да купи… Ова ће пропаст привремено бити ублажавана (такође најављеним) продајама стратешких јавних предузећа, попут „Телекома“ или ЕПС-а, и нова задуживања код ММФ-а и с њима повезане услове ММФ-а за реформама пензионог, здравственог и просветног система, које ће пак значити даља кресања буџета за ове три области, то јест даље пооштравање услова за одлазак у пензију и отпуштања у просвети и здравству… Док ће нови, страни власници „Телекома“, ЕПС-а, Београдског водовода и канализације… и свега што будемо могли да продамо, своје цене само повећавати да би максимализовали сопствени профит, и ето нама бугарског сценарија, тог хорор филма у којем се људи живи спаљују зато што не могу да плате рачуне за (приватизовану) електричну енергију…

И тада ћемо се, ваљда, запитати шта нам је све ово требало, и да ли смо баш морали да будемо толико наивни и поверујемо да ће нам спас стићи однекуд са стране.

Саветник

Некадашњи канцелар Аустрије Алфред Гузенбауер потврдио је да је добио понуду да постане саветник за европске интеграције првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића, рекавши да на ту понуду „гледа позитивно“. „Пут Србије у ЕУ“, навео је Гузенбауер у писаној изјави, „представља, после чланства Словеније и Хрватске, даљи важан корак ка стабилизацији простора бивше Југославије и читавог Западног Балкана. Ван сумње је да следећи мировно-политички задатак ЕУ, после успостављања мира после Другог светског рата на западу Европе и окончања Хладног рата, сада представља стабилизација Западног Балкана и превазилажење ратних траума на простору бивше Југославије.“

Овај благоглагољиви пацифиста био је премијер Аустрије у време једностраног проглашења независности Косова. Гузенбауерова Аустрија је независност Косова признала 27. фебруара 2008, поставши 20. држава која је то учинила.

Гузенбауерово признање независности Косова имало је и занимљиву предигру; током јануара 2008. Београд – који је тада још бранио своје Косово и Метохију – упутио је званичан протест због Гузенбауерове најаве да ће Аустрија бити међу првим земљама које ће признати независност Косова; у одговору на протест, Гузенбауер је поновио оно због чега је и дошло до протеста, рекавши да „Аустрија неће чекати да друге земље признају независност Косова“.

У „Викиликсовим“ депешама америчке дипломатије оцењује се да Влада Аустрије, у време Гузенбауера, „наставља да игра снажну, конструктивну улогу на Балкану, нарочито на Косову (…) Министарство спољних послова било је тихи, али значајни извор подршке преговарачком тиму Мартија Ахтисарија“ (депеша 07VIENNA1231)…

После окончања политичке каријере Гузенбауер је постао саветник у низу компанија, поред осталих и у недавно банкротиралом концерну „Алпина“, у „Хипо Алпе Адриа“ банци која је била умешана у бројне корупционашке скандале, поготово у Хрватској, а саветовао је и казахстанског председника Нурсултана Назарбајева који је, пошто је 2007. донет уставни амандман којим му је дозвољено да се за председника кандидује неограничен број пута, поново изабран 2011; овај амандман, иначе, односи се само на Назарбајева лично, док за све остале потенцијалне председнике Казахстана остаје да важи уставно ограничење на два мандата…

[/restrictedarea]