Србија и хрватска – спорна питања

Пише Саша Францисти

 У односима Србије и Хрватске све је спорно, неспорно је само то да се спорна питања стално спомињу и да се обе стране споре око њиховог решавања

Учестали сусрети српске и хрватске политичке елите под геслом „нормализације односа“ и „решавање спорних питања“ ипак не доносе озбиљнију нормализацију, нити иједно решење спорног питања. Сусрети су обележени пољупцима, загрљајима, руковањима, срдачним осмесима, оценама да је сусрет од историјског значаја и прекретница у односима две земље, али у стварности све је и даље у оквирима куртоазије. Боље речено, сви проблеми су и даље на столу у режиму „status quo“, залеђеном стању врло сличном оном из 1991. године. У међувремену списак „спорних питања“ еволуира и полако поприма све озбиљније димензије претећи да једног дана и сам редослед уласка преговарача у дијалог постане „спорно питање“.

КАДА ЋЕ ПЕНЗИЈА? Да је горе наведена теза тачна говори податак да експертске групе осим безначајних техничких питања нису решиле ништа у вези са питањем пензија расељених лица која су остварила право на пензију у Хрватској. Последњи састанак експертских група које су формиране у оквиру Регионалног процеса за решавање питања избеглица одржан је 24. априла у Београду. Према речима Јована Каблара, председника Удружења пензионера из Хрватске са седиштем у Београду, Хрватска држава избегава да исплати пензије пензионерима који су за време сукоба у Хрватској живели на простору под заштитом УН. Ради се о 81 заосталој пензији коју чека 47000 пензионера са подручја Републике Српске Крајине. Укупан износ заосталих пензија премашује милијарду евра!

Споразумом о нормализацији односа из 1996. и годину дана касније Споразумом о социјалном осигурању (који је узгред, ратификован у хрватском Сабору тек 2003.) створена је каква таква основа за регулисање проблема пензија, али низом дискриминаторских закона Хрватска је анулирала већи део споразума.

Правна акробатика којом је Хрватска избегавала да исплати заслужене пензије, такође је веома занимљива. Први основ према Хрватском мировинском фонду је да пензионер може примати само једну пензију, а да су крајишки пензионери у периоду од септембра 1991. до августа 1995. примали пензије из такозваног крајишког „парафонда“, државе, која иначе по њиховом мишљењу није ни постојала. Дакле, непостојеће пензије, непостојећег фонда, непостојеће државе, по Хрватском мировинском фонду довољан су разлог да се избегне обавеза према сопственим пензионерима. Други основ је Закон о застаревању потраживања по којем су пензионери били обавезни пријавити промену места боравку у року од 6 месеци како би им се достављале пензије. Треба ли напоменути да се ту ради о 6 месеци по егзодусу Срба после погрома и прогона под називима „Бљесак“ и „Олуја“? Када је из Хрватске протерано на стотине хиљада Срба и када нису постојале готово никакве комуникације између Србије и Хрватске?

Без обзира на то Хрватски мировински фонд поступа противно чак и законима државе Хрватске у којима између осталог стоји да пензије и друга неисплаћена давања не могу застарети, осим ако је корисник примања сам изазвао околности због којих је дошло до обуставе исплата. Ратне околности, односно ратно стање није под надлежности пензионера појединачно, тако да нема ни застарелости.

[restrictedarea]

СРЕДИНОМ, АЛИ МАЛО ВИШЕ ЛЕВОМ  Хрватски председник Иво Јосиповић такође се често и радо изјашњава о спорним питањима. Међутим, када он спомене спорна питања, за њега се подразумева да у ствари не говори о дугу Хрватског мировинског фонда грађанима српске националности, већ о „спорној“ граници са Србијом, како на копну, тако и на води.

Граница између Хрватске и Србије дуга је 252 километра. Од тога је 138 километара речна, а 114 километара копнена. Оних 138 километара речне границе је према мишљењу Хрвата у потпуности спорно питање. Бар према катастру.

Како је гранично питање постало катастарско питање тешко је докучити, с обзиром на то да је у свету прихваћено правило да гранична линија иде средином реке. Исто и према закључку Бадинтерове комисије из 1992. године према којем административне границе између бивших република СФРЈ постају границе држава.

Међутим, Хрватска је ту убацила катастарске књиге, ни мање ни више него из 1878. године у којима је Аустроугарска одредила границе катастарских општина. Ма колико Дунав деловао постојано он у то доба једноставно није текао ту где и сада. Физички закони за четврт миленијума померили су ток Дунава за око 5 километара ка Хрватској. Ту на сцену ускаче катастар. Према њему, Хрвати су убеђени да на српској страни Дунава имају 11.000 хиљада хектара, а Србија на хрватској само 900 хектара. Наравно, и Србија има своје катастарске књиге и у њима стоји да Србија на хрватској страни има 10.000 хектара, а Хрватска на српској страни 3.000 хектара.

Када би се неким чудом и повукла тако осмишљена граница било би неопходно подићи једно 50 граничних прелаза јер би линија разграничења на двадесетак места излазила на копно, а затим се враћала у воду.

Било би урнебесно смешно да Хрвати то не мисле озбиљно, посебно због околности да су у 19. веку у Аустроугарској многи велепоседници имали имања на обе стране реке па су тако у складу са границама њихових поседа прављене и катастарске књиге. Али, очигледно је сваки изговор добар уколико се може уштинути бар мало туђе територије. Само да се још не досете Тодорића и његових трговачких ланаца по Србији и површину његових продајних објеката прогласе тисућљетном аутентичном хрватском територијом.

АНЕКС „Г“ И ХРВАТСКО АНТИ-Г ОДЕЛО Анексом Г већ спомињаног Бечког споразума је, попут пензија, давно требало бити решено питање имовине српских фирми и српских грађана као и станарских права у Хрватској. Међутим, ни по овом „спорном питању“ са Хрватском није постигнут напредак. Што се њих тиче, Анекс Г је само начело и неизводљиво је једноставно применити оно што је у (иначе врло јасним и једноставним језиком) анексу написано. Замислите, вратити отету и узурпирану имовину и права је компликовано и неизводљиво! Иако је Србија учинила све да се тај споразум реализује, па чак и предложила билатерални уговор о спровођењу Анекса Г, Хрватска се није померила с места тврдећи да није идентификована сва имовина која се потражује.

Хрватска је иначе 2002. укинула уредбу из 1991. којом је власништво над српском имовином пренела на државу Хрватску.

Иначе, процењена вредност српске имовине у Хрватској је око 1,8 милијарди евра, у тај збир улази више од 400 предузећа која су пре распада СФРЈ имала имовину у Хрватској, што на Јадрану, што у унутрашњости . Такође ту је и 85.000 кућа и станова Срба из Хрватске и грађана Србије. Треба ли опет напоменути да је већина некретнина приватизовано или усељено и да Хрватска од Србије потражује некретнине у вредности од 800 милиона евра?

ИЗМЕЂУ ДВА ДИМА Штефан Филе нас је не тако давно посетио и између уобичајених захтева, налога, предлога и условљавања, пренео неуобичајен захтев ЕУ. И наравно, опет је у питању Хрватска. Уласком Хрватске у ЕУ престали су да важе трговински режими у оквиру ЦЕФТА споразума који је фаворизовао трговину и робу на подручју западног Балкана. Тај део ЕУ колача застао је грлу хрватске дуванске индустрије па су брже-боље притиснули ЕУ и Филеа, да притисну Србију и начелно отворе неколико „спорних питања“ која Србија треба да реши на своју штету. Наиме, према ЦЕФТА споразуму хрватске цигарете су се у оквиру квота цариниле са 10 одсто, а оне ван оквира квота 15 одсто. С обзиром на то да је Хрватска сада у ЕУ, према Споразуму о стабилизацији и придруживању потписаном са ЕУ, Србија мора да царини хрватске цигарете стопом од 57,6 одсто. То је прилично заболело хрватске дуванџије. Толико да се појавио лично Штефан Филе са арогантним предлогом да се адаптира ССП и безусловно прихвати хрватски захтев о смањењу царина на хрватске цигарете. Безобразлук којим одише захтев за адаптацијом ССП огледа се и у томе да ће у том случају иста царинска стопа важити и за све остале чланице ЕУ. У свему томе се још и прећуткује чињеница да дуванска индустрија Србије због разних нецаринских баријера није могла ни да примирише на хрватско тржиште (исто се може рећи и за остале гране индустрије).

Дакле, и на последњем примеру видимо да се списак „спорних питања“ уредно проширује, и да је ово тек почетак. У оквиру тога врло сумњиво звуче изјаве хрватских званичника како Хрватска никада неће стајати Србији на путу ка ЕУ, као што је то Словенија чинила Хрватској. Хоће, и те како, и то док нам не преседне свака помисао на чланство у ЕУ.

Бечки споразум
Анексом Г Бечког споразума из 2001. године утврђене су основе за решавање проблема приватне имовине и стечених права која су постојала на дан 31. децембра 1990. године. Стечена права се признају, а особе која та права не могу остварити реституцијом имају право на накнаду. Како је пензија такође стечено право, има третман имовине и обухваћена је тим анексом. Иначе, просечне пензије у Хрватској износе 350 евра, док пензионери из Хрватске, махом Срби, који сада живе у Србији имају просек од 200 евра.

[/restrictedarea]