Срамно бежање српских уметника од једне теме

Пише Ратко Дмитровић

Већ деценијама сведоци смо да се српски уметници домаћој и посебно међународној јавности препоручују отклоном од једне велике теме, злочина над народом из кога потичу, из разлога који се само делимично могу рационално објаснити

Буде ли све ишло како је планирано, свет би кроз годину-две могао да види чак два филма о логору „Јасеновац“, један домаћи, српски, други у продукцији „Холивуда“. Први кроз причу о Дијани Будисављевић, најхуманијој жени двадесетог века (није претеривање), а други са инфраструктуром коју би требало да обезбеди Бранко Лустиг, чувени холивудски продуцент, јеврејског порекла, двоструки оскаровац, иначе рођен у Хрватској. Уметничку верзију готово невероватног подухвата Аустријанке Дијане, удате Будисављевић, која је од усташке каме отела и спасла сигурне смрти више од дванаест хиљада српске деце, припрема глумац Тихомир Станић.

 

ИСКУСТВО И РЕЗЕРВЕ О Дијани Срби знају нешто, остале народе  на простору бивше Југославије та прича не интересује, мада за њу знају, док у Европи и свету нико никада није чуо да је за време Независне Државе Хрватске деловала једна жена чији подвизи десетоструко надмашују Немца  Шиндлера, овековеченог у Спилберговом филму „Шиндлерова листа“. Разговарао сам недавно са Станићем о његовом филму и заједно смо закључили – уз све моје ограде, имајући у виду да је Станић у продукцијском смислу стајао иза  антисрпске „Турнеје“ Горана Марковића – да се Станић, иначе рођен у Додиковом крају, налази пред најважнијим послом свог живота који ће остати упамћен као часно остварење само у случају да покаже три ствари: да је на простору НДХ, у Јасеновцу, селу на Сави, код Новске, све време рата постојао и пуним капацитетом радио логор за убијање Срба, делимично Јевреја и Цигана, да је Независна Држава Хрватска имала план потпуног уништења Срба као народа, и да појам усташе не означава „слуге окупатора“ већ хрватске оружане снаге, државну војску.

Научио сам да у оваквим и сличним работама никоме не верујем на невиђено, па не бих ни сада да истрчавам пред руду. Пре свега изражавам резерве да ће Станић сакупити новац за овакав филм. Ово су озбиљне теме и није случајно да нико до сада није снимио филм о Јасеновцу. Између осталог, због великог буџета, а било је и опасно у Титовој држави само размишљање на ту тему. Српска позиција у бившој Југославији никада није била јака, константно је излагана појачаној пажњи, сатанизована као потенцијални експлозив у темељима заједничке државе и све време постојања Титове творевине, а богме и оне пре њега, Карађорђевићеве, живело се на поставци да је држава Јужних Словена могућа само у случају да су у тој држави они најбројнији, Срби, под контролом; што уређењем тих држава, што витлањем корбачем изнад српских глава и константном претњом мемљивим апсанама. Како у тим оквирима да екранизујеш српска страдања?

Тако је било, али од тада је прошло двадесет година, а ништа се или готово ништа није изменило у српским главама. Ако је раније било опасно, као што рекох, и разговарати да се сними филм о Јасеновцу, како објаснити да се и данас у свим слојевима српске интелигенције, код српских писаца, филмаџија, документариста, осећа страх од уметничке обраде великих српских трагедија, Јасеновца пре свега. У том смислу Станић заслужује пажњу и поштовање, али ипак да сачекамо филм.

[restrictedarea]

НАМЕТНУТА ОБАВЕЗА ЋУТАЊА Али, шта је са другим несрећама које су задесиле Србе у двадесетом веку? Први светски рат „покривен“ је остварењем „Марш на Дрину“, али то је пре свега прича о српској војсци, њеном народном, што не рећи сељачком, постаменту. Партизански филм, тематски јасно профилисан, идеолошки укалупљен, са неколико искакања која су бункерисана, никада није тематизовао злочин над Србима. Има тога у појавним облицима, као саставни део приче о злоделима немачког окупатора, али нигде у центру пажње, са јасном поделом на злочинце и жртве. Тај страх српских стваралаца, уметника, од великих националних тема тек би требало да буде објашњен. Србима као народу, преко њихових (да ли њихових) медија наметнута је обавеза да ћуте о својим жртвама. Док други народи своје несреће и жртве, посебно оне поднете у сукобима са Србима, надувавају лакше него деца балоне, Срби ћуте. Нема вам бољег примера од Сребренице.

Немам проблем да признам да је у Сребреници било злочина над Бошњацима, али увек, кад се та тема отвори, тражим да се разговара и о српским жртвама. Без тога не учествујем у расправама, ни у кафани. Недавно сам имао позив једне познате телевизије да учествујем у панел дискусији „о злочину у Сребреници“. Тако ми је рекао аутор емисије. Којем злочину, питао сам. У Сребреници, одговара аутор. О којем злочину, понављам питање. Човек на телефонској вези најпре ћути, а онда каже да ме не разуме. Колега, појашњавам му, у Сребреници су забележена два злочина, један над Србима, тај се одиграо први, и један над Бошњацима, који је уследио као последица првог – кажем. Па… предвиђено је да разговарамо о злочину над Бошњацима, чујем одговор. Ако вам је тако наређено, у реду, али ја у томе не учествујем, окончао сам разговор.

 

СТРАХ И СТИД Пре двадесетак дана појавио се  роман „Деца олује“ Миломира Краговића, уредника издавачке делатности у листу „Вечерње новости“. Књига вредна пажње, због теме, начина приповедања, вођења радње и због храбрости аутора. Из имена се да закључити; у питању је прича о страдањима Срба у „Олуји“, а храброст не спомињем случајно јер ово је тек трећа књига која се бави „Олујом“, односно протеривањем 240 хиљада Срба из Крајине. Колосална тема. Да је неки други народ у питању „Олују“ би већ гледали у више филмова, што са простора бивше Југославије, што из холивудске фабрике лажи и фалсификата. Али, ради се о убијању и протеривању Срба, паљењу њихових кућа, отимању имовине, а то, познато је, никога у Европи не интересује. Добро, знамо зашто је тако, Европа није Европа него су Немачка, Француска и Енглеска оно што данас зовемо Европа, а у тим земљама Срби већ 25 година (у Немачкој непрекидно) позиционо стоје горе од нациста.

Зашто српски аутори, кад други неће, у српским страдањима не траже инспирацију за уметничко изражавање? Како је могуће да ниједан српски филмаџија није нашао за сходно да се макар фрагментарно, бар кроз сагледавање трагедије једне породице, појединца, ухвати укоштац са „Олујом“.

Пре Краговића та тема инспирисала је само Јована Радуловића (роман „Од Огњене до Благе Марије“) и Срђана Воларевића (роман „Цвјета“) што је мало, премало за оно што може да се оцени само као највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Радуловић и Воларевић су из Далматинске Загоре, то је њихова тема, тиче их се, живе са њом, срушене су им куће у завичају, док је Краговић из Рашке, чиме његов роман добија додатну вредност и пажњу.

Шта је са другима? Млада српска уметничка елита, узмимо да то заиста тако може да се назове, згражава се над сваком причом о српским страдањима као могућим мотивом уметничког израза. То је за њих антиевропски, ретроградно, то на међународним фестивалима не би могло да прође, ако би уопште било прихваћено, и стога ваља плагирати најсмрдљивије холивудско ђубре, са сценама насиља и сексуалне девијације на квадрат, са Србима као лудацима, наркоманима, насилницима, дивљацима, изопаченим народом. Ту им је Биљана Србљановић оријентир као ноћном путнику звезда Даница. Знам, неко ће споменути филм „Кругови“ који би требало да обори ову тезу, али подсећам да су у том солидном остварењу Срдана Голубовића у центру пажње Срби насилници, убице, чији образ спасава један други Србин, али он је један, усамљена појава, он је у мањини. Није ми ни на крај памети да Голубовићеве „Кругове“ доведем под знак питања као антисрпски филм, само констатујем да ни у овом случају инспирација за филм није дошла од потребе да се проговори и о српским жртвама. А требало би? Па, ако може о жртвама другим, а видели смо да може, због чега не може о српским жртвама?

Срби су, а то је на неки начин унутрашња моторика текста који читате, доведени у ситуацију да се плаше или чак стиде разговора о својим несрећама, жртвама, о злочинима које су други чинили над Србима. Други народи су на томе добили државе, језике, историју (истина, фалсификовану), спомен-подручја као нове европске светлосне храмове у којима се брани идеја слободне, уједињене, антифашистичке Европе. Срби ћуте. Ако се сваке године у Поточарима сакупља све више Бошњака и њихових пријатеља, са доношењем све више посмртних остатака сакупљених широм Босне и Херцеговине, како објаснити да је само дан касније, ту у близини, у Братунцу, на обележавању страдања Срба, све мање народа.

Што би народ рекао; сулудо је од других очекивати да те поштују, ако сам себе не поштујеш.

[/restrictedarea]

10 коментара

  1. Svaka vam cast za text. Kada ce te da pisete o Smilji Avramovic, ona je veliki isteziva i izdala je puno knjiga o zlocinima iz NDH?

    • Tako je slazem se sa Vama I ujedno se nadam da ce u korist oba filma biti konsultovana gdja. Smilja Avramov, kao izvanredni poznavalac tih desavanja a I kao zivi ucesnik u vremenu desavanja pomenutog genocida nad Srbima.

  2. Након многих сагледавања, стиче се утисак да је масован злочин над Србима планиран и подржан од истих оних који су саучествовали и подржавали и овај скори погром, који и даље врше дављење Срба. Сећам се једне радио емисије из 1992. како онај усташки дебели крмак јавно рече у етар да имају одобрење запада да Србе униште. Нажалост ето погледајте ову јадну европу која је на добром путу да сатре европљане. Истна је једина и не заменљива. Са једне стране показати истину о другом рату и насилној диктатури робијаша и голаћа а са друге стране нас опет терају да лижемо скуте мртвг броза. Сачувај Велики Боже.

  3. Bez ikakvih nipodaštavanja najavljenih projekata(Lustig,Stanić),mislim da njihov trud,ili bilo kojeg drugog pojedinca(recimo Kusturice), u ovom vremenu “totalne desrbizacije”,ne može biti ništa doli lična promocija i marketinški trik.
    Za film o Jasenovcu i usko vezanim dešavanjima(recimo,pokolj u klinskoj crkvi,u crkvi u Maglajanim kod Banja Luke,Drakuliću,o humanosti Dijane Budisavljević,o ulozi Tita i komunista u bojkotu oslobadjanja zarobljenih iz logora…)trebalo bi da se složi hiljadu pozitivnih stvari.
    Sam film po sebi bi trebao da ima kao,recimo “Kum”, nekoliko nastavaka,da se snima desetak godina i da po završetku bude obavezno štivo u svim srpskim, srednjim školama.Mislim da u njemu ne bi trebalo puno rediteljske mašte, jer istorijske činjenice su toliko filmske da ih treba samo vjerno dočarati.
    Do ovakvog filma naravno neće doći dugo i to iz najmanje tri razloga.
    1.Dok se sa Srba ne skine anatema i zločinačko obilježje.
    2.Ne za svjetskog carstva Amerike i ne dok se u Njemačkoj ne pojavi neki novi Vili Brant.
    3.Zadnje, ali najvažnije.Srbi ,iz temelja, moraju promjeniti nacionalnu svjest i konačno napraviti decenijski program,kojim će se grčevito boriti da svjetu dokažu da su žrtve i poniženi,a trebalo bi da su oslobodioci i jedan od najponosnijih evropskih naroda.
    Šta bi se dalje trebalo desiti?Da se Srbija pretumba.Političari da ne budu strane sluge i rušitelji Srbije,Akadamija nauka da ne izdaje samo saopštenja o “poboljšanju pismenosti Roma”,privrednici da budu zaštitnici srpske šajkače, njive i šljive,režiseri da za šaku dolara ne snimaju filmove tipa “Turneja”, “Sveti DJordje ubija aždahu”.Jednostavno Srbija (a uz nju srpska dijaspora,Republika Srpska,deo Crne Gore,svekoliko srpstvo) moraju obezbjediti basnoslovno veliku sumu novca,medijsku propagandu(krik nebeskog naroda),narodu prezentirati film kao azbuku ili drugi kosovski boj.Uz to svesrdno pridobiti jevrejski lobi i rusko aminovanje.Film uraditi kao “malo isusovsko stradanje”,opomenu, može i praštanje ali ne i zaboravljanje.Uraditi ga kao “pesmu nad pesmama” srpske kinematografije ali i kao zadatu riječ precima.Da li je strašno što bi istina izašla na vidjelo?Naša su zla postala svjetski trend samo zato što su se bjesomučno dodavale nule, a filmovi o bradatim spodobama snimali i u Zanzibaru i u Americi.
    Za kraj se vraćam na početak.Individualne ideje su utopije koje bi ostvarene ,bojim se imale kontraefekat.Ne samo u svijetu, nego i kod naše,poodmaklo,rasrbljene bratije.

  4. Оклојин @ (3)Срби из темеља морају променити свест о себи и о
    свом изгубљеном СОБСТВУ. Сто година код Срба стварана је о новом
    рођеном имену, и почели смо одбацивати зашто је био устанак
    Карађорђа,Шајкашки устанак и Невесињски устанак, значи васпитање
    у кући и школи, и то се променило када су Срби добили два имена
    на власти.Два Александра и од тад је настало име Југословен.
    Прво Александар Карађорђевић ствара нову државу и ново васпитање
    и полако нестајање српства. Друго име Александар Раноковић одани
    члан КПЈугославије која прихвата коминтернине налоге о кажњавању
    српске нације као поробљивача других народа које је он као верни
    слуга партије спроводио док је био на власти. У том сто годишњем
    времену стварана је интелигенција код Срба од Срба који су прихватили коминтернине одлуке и спроводили. Сада имамо нешто
    што спрема НАТО ИМПЕРИЈА, а не кућа и школа. Незнам докле можемо
    издржати браћо Срби.

    • Poastoji i TREĆI ALEKSANDAR – koji nam je javno rekao ” da Srbi treba da promene svoju svest… ” i poziva sa na Maksa Vebera. Žao mi je ali istorija nas je naučila da sve što Nemac kaže da je dobro za Srbiju – upravo zanači suprotno.
      Žao mi je što sam dočekao vrema u kome Nemac (Austrijanac) Guzenbauer treba da upravlja Srbijom. Gospodo Akademici – čemu služi naša Srpska Akademija Nauka. Ispada Da Vi neznate ništa i da moramo da uvozimo Nemačku ( Austrisku ) pamet. VI ĆUTITE!!!!
      Ako je ALEKSANDAR TREĆI ( ZA KOGA SAM JA SVIM SRCEM na prošlim izborima glasao- jer sam verovao u ono što je dotad govorio)upravu – onda predlažem da se naša Srpska Akedemija Nauka – UKINE, Vama da se oduzmu zvanja Akademika a takođe da se i diplome naših doktora nauka i profesora fakulteta – ponište.Pošto se i za ministre u našoj Vladi postavljaju i DIPLOMCI sa Jela itd. – ukinimo naše Fakultete i proglasimo ih bezvrednim.
      Neznam kako bi sve ovo shvatili oni koji su dali svoje živote na Ceru,Kolubari,Kajmakčalanu,Neretvi,Sutjesci i u Jasenovcu.

  5. Hvala gospodinu Dmitrovicu na temama o Srbima iz Hrvatske. On je jednom recju nasa savest i potsticaj da treba nesto da se uradi u
    cilju istine i opstanka. Poslenji period ove poslednje Jugoslavije je bio u znaku ekonomskog napretka, mada kratak period, i onda su dosle nove generacije i dalje vec svi znamo. Samo otreznjenje je doslo kasno. Za sve to vreme Hrvati su se spremali kako u zemlji tako i po svetu. Za nas Srbe je to sve doslo kao jedno veliko iznenadjenje. Da ne ponavljam sto vec svi znamo.
    Tu u US gde zivim u katolickim skolama vec deca uce iz novih udzbenika o Srbima negativcima. Filmska industrija to isto radi.
    A sada kod nas da se snimaju filmovi koji bi prikazali nas stav i
    stradanja. Bilo bi tesko da se skupe financije, jer je film je propagandno sredstvo i tu bi se trebalo zrtvovati da se sredstva skupe. Hrvati su ovde prodavali svoje kuce za svoju Hrvatsku.
    Sto se tice Jevreja, svaka cast, ali tu nemozem ocekivati podrsku jer oni imaju svoje interese na prvom mestu i tu su slozni. Mozda bi i trebalo njih uzimati za primer.
    Mnogi komentari ovde su vrlo konstruktivni ali kako da se pokrene svest u Srba da je ovo poslednji i presudan cas?

  6. Трећег Александра Вучића. Овај трћи се преображи пре Преображења
    и сад имамо стање завршнице губитка Космета и по жељи преображеног да и нас Србе преобрази да небудемо оно што смо вековима били. Добисмо човека који одбацује, избацује свог дела
    живота као радикалски прво борац на улици,парламету у кречењу
    уличних натписа и у једном моменту застао, размишљао скинуо као
    змија тлак и постао напредњак. Као хришћанин то разумем, али
    нележи враже он Александар Вучић тражи од Срба да и они промену
    себе по матрици ЕУ и НАТО ИМПЕРИЈЕ е то није у хиљаду годишњој
    традицији да колективно заволимо оне који су нас 78 дана бомбардовали, Срби су увек имали оних који су се одметнули од
    СОБСТВА преображени.

  7. Dok god se utrkujemo oko teme bogatstva razlicitosti i multikulturalnosti, nema Srbiji boljitka! Kao da smo najbogatija zemlja u svetu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *