Спољнополитичке замке

Пише Драгомир Анђелковић

Због својих виталних интереса, а не само традиционалног пријатељства, Србија не би смела да допусти да политика „ЕУ интеграција“ баци сенку на везе Београда са Русијом

Ових дана светски медији извештавају о томе да се америчка флота приближава Сирији и да Вашингтон разматра могућност војне интервенције против Дамаска, који је, наводно, употребио хемијско оружје против побуњеника.  С друге стране, Москва упозорава државе које заговарају напад на Сирију, да би то имало опасне последице по односе међу великим силама.

 

ХЛАДНОРАТОВСКЕ РЕПРИЗЕ Односи између Русије и САД-а драстично су погоршани током претходних година. У Вашингтону – навикнутом да прича хуманистичке бајке у које се остатак света прави да верује без обзира на то што се Бела кућа понаша супротно прокламованим принципима – прави су шок биле Путинове речи изговорене у Минхену 2007. Подсећања ради, стари-нови руски председник тада је одлучно проговорио о злоупотребама међународног права од стране Америке, те насилничкој политици коју та сила води док се „куне“ у демократију и људска права. Затим је Кремљ, иако избалансирано и селективно (тамо где има конкретне интересе), на делима почео да опонира Вашингтону.

Нема сумње да САД, без обзира на опадање економске моћи и међународног престижа, и даље имају доминантну глобалну улогу, па су, у већини случајева, у неком виду наметале оно што су желеле. Но, то је неретко (као у случају нашег Косова), услед отпора који пружа Русија, недовршено и са шансама да порозна НАТО конструкција кад-тад почне да попушта. Штавише, како време пролази, тамо где су Русија и друге силе заинтересоване да се енергичније одупру, Американцима је потребно све више и више труда да наметну било какво своје „решење“, а, као што видимо у Сирији, ни победоносан исход њихових операција више није известан.

На све се надовезује још једна важна, а по Белу кућу врло болна димензија. Поједини храбри Американци, разочарани у непринципијелну и агресивну политику своје земље – али и неке државе (најпре Русија, а сетимо се само њеног убедљивог разобличавања америчког односа према усвојеној, а затим одбаченој деци из иностранства, која се малтене држе у логорима, налик „Ранчу за децу“ у Монтани) – бацили су Вашингтону неколико опасних изазова у сфери коју је он, без икаквог основа, сматрао својом прћијом. Ради се о поштовању људских права, залагању за демократију, етици у спољној и унутрашњој политици.

 

[restrictedarea]

СКИДАЊЕ МАСКЕ Већ и само после тзв. афере „Викиликс“, смешно је када о свему томе и даље говоре амерички званичници. О ономе што су сви који мало дубље мисле одавно причали, сада и остали могу да читају на документима поткрепљен начин. Ни „неверне Томе“, осим ако им мозгови нису потпуно испрани или пак сами нису део евроатлантских лобистичких структура, више не могу да игноришу огроман јаз између лепих америчких речи и непринципијелних, агресивних, противправних дела. Међународна, а умногоме и унутрашња пракса власти те суперсиле, утемељена је на антивредностима, а не вредностима, како се пропагандно, али са све мање ефекта, и даље тврди од стране пропагандиста САД-а.

Најновија карика у демаскирању истинског карактера америчке политике је – случај Сноуден. Пошто је тај амерички обавештајац обелоданио податке о некима од америчких пројеката глобалног електронског шпијунирања, накратко се заталасала чак и јавност америчких европских савезника. А можда и горе дугорочне последице по имиџ САД-а има то што Вашингтон не да није пробао да се „вади“ због обзнањених мрачних потеза уперених против остатка света – каквих је одувек било, али су се ухваћени са руком у туђој „тегли џема“ макар правили да се „стиде“ – већ је свађалачки реаговао. Као да има право да се љути што су неке државе, од Венецуеле до Русије, спремне да пруже уточиште човеку који је проговорио о глобалним неделима своје владе.

 

ЕУ ПОНИЗНОСТ Пропорционално опадању америчког престижа – због одлучности Москве да у случају Сноуден, али и Сирије поступи принципијелно, без обзира на бес и даље моћне прекоморске силе – расте руски углед. Но, зато прилично јадно делује поступање низа ЕУ земаља, које су ради интереса дела своје политичке и економске елите спремне да, не само пасивно толеришу америчко гажење свега онога што би требало да буде део узвишених „европских вредности“ о којима се са толико патетике прича, већ и да саме у томе активно учествују.

Не само што многе чланице ЕУ, ако не и недвосмислено, онда сигурно посредно, прихватају америчку позицију самозваног феудалног господара, који очекује да му буде испоручен одбегли кмет, већ чак и помажу Вашингтону у дивљем лову на њега! При томе није им незгодно да то чине ни с обзиром на то да је очито да је морал којим се „диче“ на његовој страни, односно да постоје правни основи да му се пружи уточиште.

Недавно је, примера ради, авион којим је председник Боливије летео из Москве, био присиљен да слети у Беч. Под америчким притиском Француска и Португалија забраниле су му прелет. Услед таквог нарушавања планиране трасе, Моралесов авион морао је да слети у Беч. Тамо су, како би могли да наставе даље, Боливијци „добровољно“ пристали да аустријске влати прегледају летелицу, како би установиле да ли се у њој налази Сноуден. Ту смо стигли и до нас, те наше потенцијално нове, формалне или неформалне, спољне политике и односа према западним једностраним потезима, како начелно, тако и понаособ када се њима угрожавају руски интереси.

 

СРПСКИ СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ИЗАЗОВИ Зajeдничкa спoљнa и бeзбeднoснa пoлитикa ЕУ начелно је успoстaвљeнa још у Мастрихту (1992). Потом се, Спoрaзумoм из Aмстeрдaмa (1997), прешло са речи на дела, увођењем Канцеларије висoкoг прeдстaвникa, чиja je улoгa билa дa кooрдинишe спoљну пoлитику EУ, односно да гoвoри у имe Уније o дoгoвoрeним спољнополитичким питaњимa. У следећој фази, Лисабонским споразумом (ступио је на снагу 2009. године), створена је значајнија аналогна функција, тј. мeстo висoкoг прeдстaвникa зa спoљнe пoслoвe и бeзбeднoсну пoлитику. ЕУ је добила механизам могућег вођења заједничке спољне политике.

И шта сада, ако у вези са Сиријом или неким другим по Москву значајним питањем, чланице ЕУ успеју да, како се то бирократским евротерминима каже, усагласе „опште ставове“, те дефинишу „заједничке акције“, односно заузму позицију коју би Русија сматрала непријатељском? Нико реалан ни не помишља да ће Београд, који није у стању ни своје интересе да брани како би требало, начелно осуђивати једностране потезе САД-а и клијената те државе, нити ико у српској власти стварно верује у бајке о „европским вредностима“, па ће трчати да их на осетљивом терену подржава – али шта ако нас конкретно буду терали да се определимо против Москве?

Дoбиjaњeм стaтусa кaндидaтa зa EУ Србиja je прeузeлa oбaвeзу дa усклaђуje свojу спoљну пoлитику сa Унијом, тe je, у складу са тим, почетком 2012. године увела сaнкциje Зимбaбвeу и Oбaли Слoнoвaчe. Када се ради о Русији, која је на листи економских и (гео)политичких приоритета Немачке и неких других чланица ЕУ, готово сигурно ништа неће бити официјелно усвојено на европском нивоу што би за њу било прекомерно иритантно. Ипак, и ту теоријску могућност морамо да имамо у виду када идемо тзв. ЕУ курсом.

 

ЗНАЧАЈ РУСИЈЕ Русија је сила у успону. Њен значај је већ пресудан на простору већег дела некадашњег СССР-а, а има и све већу глобалну тежину. За нас, иако нисмо у зони њеног пуног домашаја, успон моћи Русије има и много конкретнију улогу од начелне. Москва је стуб наше политике, макар и формалне, одбране Косова, те је кључни међународни фактор који опонира покушајима промене Дејтонског аранжмана. Без подршке Русије, наше позиције у вези са окупираном јужном покрајином биле би још много горе, односно не би имали простор за било какво споразумевање око ње осим тражења модалитета за пуно признање косовске квазидржаве. Овако, док Русија не буде у могућности да нам делотворније помогне, бар можемо да кривудамо у нади да ћемо успети да помиримо разне интересе, те сачувамо понешто од својих позиција на КиМ.

Требало би додатно нагласити и то да Бања Лука није успоставила снажне енергетске и политичке везе са Москвом, питање је какав би био капацитет РС да се одупре покушајима централизације БиХ. Слободно можемо да кажемо, умногоме захваљујући позицији Русије, Српска је сигурна (ако је због својих лудости изнутра не урушимо), али и да, иако нова глобална улога Кремља није адекватно манифестована у региону у којем се налазимо, наша судбина већ сада битно зависи од Москве. То, као и економске шансе које нам пружа тржиште „руског комонвелта“, наша власт мора да има у виду и када делујемо у прилог тзв. евроинтеграција.

Русија, узимајући у обзир и чињеницу да то подразумева солидарисање са усаглашеном спољном политиком Брисела, истиче да нема ништа против евентуалног уласка Србије у ЕУ. Но, имала би против тога да наша земља постане део тзв. Нове Европе, тј. оног дела ЕУ који предњачи у снисходљивости према Вашингтону. То значи да Србија има и обавезу према Русији, али и сопственим виталним националним интересима, да своју спољнополитичку позицију усаглашава и са интересима Кремља.

Док год и једна једина чланица ЕУ не пристане на европске „усаглашене ставове“ у вези са нечим што није по вољи Русије, Београд такву политику не сме да следи. А ако Брисел успе да упакује као своју политику нешто што је на штету Москве, ма колико она због тога била незадовољна, њен бес не би био усмерен према Србији. Но, када би били већи „католици од папе“ и под притиском било кога прихватали оно што формално не морамо због тзв. пута у ЕУ – а у немогућности да већину антируских ставова наметне као официјелну европску позицију, евроатлантско језгро ће нас сигурно терати да се са њим „солидаришемо“ – свакако би с правом испровоцирали реакције Кремља.

 

НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС Недавно нам је Бeрлин поновио да oчeкуje дa сe понашамо у склaду сa стaтусoм „кандидата“. Са тим, реално посматрајући ствари, бар када се ради о односима са Русијом, у формалним оквирима можемо да изађемо на крај. Исти тај Берлин до њих и те како држи. Но, друга ствар су неформална очекивања од Србије, макар онаква каква су постојала када се радило о Лисабону или Паризу у вези са поменутим боливијским авионом. Стога, иако на многим пољима падамо врло ниско и на свашта пристајемо, када се ради о било чему где се Русији баца рукавица у лице, морамо да будемо доследни у томе да ни по коју цену не пређемо „црвену линију“ и будемо пион у антируским играма. То не смемо да учинимо не само због традиционалног пријатељства са Русијом већ и своје боље будућности.

Положај у којем се налазимо за нас је врло неповољан, а неки западни центри моћи желе и да га у вези са КиМ и РС још  додатно погоршају. Спречавање тога, а тим пре његово побољшање, директно зависи од улоге коју ће Русија у нашем региону имати у будућности. А пре или касније она ће и на Балкану постати много присутнија. То би требало да имамо у виду док се над Сиријом – по свему судећи на основу изанђалих лажи сличних онима пласираним у вези са Рачком или ирачким хемијским оружјем – надвијају облаци могуће агресије, а о захлађењу руско-америчких односа сведочи и арогантно одбијање Обаме да се због руског непристајања на политику америчког гажења људских права издвојено састане са Путином на септембарском самиту Г20 у Москви. Једна је ствар да се довијамо како да опстанемо пре него што Русија озбиљно закуца на балканска врата, а друга је да пристанемо да будемо међу онима који ће директно или индиректно радити против њених интереса.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *