Почетна / Култура / Серб који се попео на тетрално позориште

Серб који се попео на тетрално позориште

Прича о Јоакиму Вујићу

Пише Рашко В. Јовановић

Пре два века приказана је прва световна представа на српском језику и иако је овај подвиг Јоакима Вујића изведен изван матице земље, представљао је културни догађај прворазредног националнога значаја

Ово је целоме роду нашему познато да нитко од Сербаља до мене није се попео на театралное позоришче пак да је на нашем сербском језику какво театралное предсатавленије дјејствовао“, написао је Јоаким Вујић са поносом и огромним самопоуздањем, прогласивши се за оца српскога треатра, што је неоспорна истина која се заснива на необоривој чињеници да је он прву световну грађанску и јавну представу приредио 24. августа 1813. године у Пешти, у позоришту званом „Рондела“, у којем је тада изводила представе „Друга мађарска позоришна дружина“. За прву представу одабрао је комад Аугуста Коцебуа „Папагај“, који је сам превео и посрбио, назвавши га „Крешталица, једно јавно позориште у три дејствија“. Успех представе био је велики, сала препуна и приход задовољавајући (више од 610 форината). Био је то значајан културни догађај, посебно за Србе, којих је тада у Пешти било много, око 10.000, и то претежно младих – понајвише ђака и студената, којих је највећма и било међу окупљеним гледаоцима. Представа „Крешталица“ примљена је са великим одушевљењем, које је имало кулминацију када су гледаоци завршну песму певали заједно са глумцима. Потом су приказане још две представе, што значи да је „Крешталица“ изведена укупно три пута. О том догађају известиле су „Новине сербске из царствујушчега града Виене“ у броју 12, од 28. августа 1813. и ово:

„С великом радостију сообштавамо читатељем нашим да је 12/24-га содружество једно ученика гимназије пештанске веселу игру г. Јоакимом Вујићем с немецкаго преведену под именом ‘Крешталица’ у Пешти у Маџарском позоришту серпски представило. Содружество је игру ову с особитом радостију и великим восклицанијем присуствујушти овде многочислени зритеља, тако дало да је цела скупштина вече ово весело и задовољно провела (…) О, да би игра ова предтеча и предсказаније било, да ће се вкус Сербаља и чувствованија милог рода нашег облагородити; чувствованија којима општеј ползи да жертвује и со тим и внутрење и вњешне достојанство и цену своју подигне и укрепи!“

АСОЦИЈАЦИЈА НА ВЛАСТИТИ ЖИВОТ Дабоме, морамо се упитати зашто је Вујић одабрао комад „Папагај“ Аугуста Коцебуа? Нема сумње да је Аугуст фон Коцебу био најомиљенији Вујићев писац, па је зато и превео, односно посрбио осам његових драмских дела. Немачки драматичар Аугуст фон Коцебу студирао је права у Вајмару и Јени. Дошао је 1781. године у Русију, где је као државни чиновник успео да добије племићку титулу. Вратио се 1803. године у Немачку, у Вајмар. Од 1813. био је руски генерални конзул у Кенигзбергу, а од 1817. представник руског Министарства спољних послова. Деловао је као шпијун за рачун руске владе. Реакционар и противник слободне мисли, навукао је мржњу напредних кругова, па га је 1819. године један студент убио зато што се у својим чланцима подсмевао идеалима немачких патриота – романтичара. Поред стихова и историјских студија написао је 211 позоришних комада, претежно сладуњаво сентименталних драма или веселих игара. Највећу популарност имала је сентиментална драма „Мржња према људима и покајање“, потом „Син љубави“, „Сиромаштво и великодушност“, „Два Клингсберга“, „Немачки малограђани“ и др. У наклоњености према стваралаштву овог немачкога писца Јоаким Вујић није био усамљен, јер је свакако гледао више представа његових дела. Са својим многобројним драмским остварењима Коцебу је владао немачким и осталим европским позорницама веома дуго. Само у бечком Бургтеатру његове драме извођене су у раздобљу од 1790. до 1867. укупно 3.244 пута, а у Берлину, током једног века (1786-1885) – 3.244 пута! У својој „Историји нове српске књижевности“ Јован Скерлић наводи да је на репертоарима српских дилетантских позоришних дружина, нарочито двадесетих година 19. века, највише представљани писац био Аугуст Коцебу. Према томе, није се чудити што је Вујић за прву српску позоришну представу на професионалној позорници одабрао Коцебуа: у његовом театру он не тражи животну веродостојност на сцени, већ театарску, која би гледаоца требало да поучи и забави, што „Крешталица“ и те како омогућује. Јер, у овом комаду обрађује се, на приказу сукоба добра и зла, више моралних тема, поред осталих расправља се о односу младих према старима, о положају и правима жена, као и о поштењу – врхунској врлини. Има и још један разлог који је Вујића навео да се определи за ово Коцебуово дело. Како је уочио Божидар Ковачек, изгледа да га је оно привукло и због тога што му је сама драмска радња, због несумњивих сличности, изазвала асоцијације на његов властити живот. „Ако и није те аналогије видео одмах, у току превођења трудио се да их што више истакне. Главној личности драме дао је своје име, а хероини име своје жене Пелагије. Радњу је из некаквог ханзеатског града пренео у Трст, где је дуго живео у кругу богате српске колоније“, закључује Ковачек.

[restrictedarea]

Како се развија драмска радња у Коцебуовом „Папагају“? Леди Амалија Бетфорд, богата и млада удовица из Енглеске, ужива што је слободна, и неће ту слободу да жртвује све док не нађе себи мужа сасвим по својој вољи. Она чека, гледа и бира. Има један млади расипник преко пута њене куће, Лудвиг Вестерланд, који јој се удвара, али му она затвара прозор пред носом. Тај је расипник сувише лакомислен и покварен толико да неће ни да чује, ни да види свог оца, старог Ричарда Вестерланда који је осиромашио и дошао из далека да види сина. Иначе, стари Ричард има два сина: старијег. Ђорђа, кога је отерао од себе, те је овај отишао у Индију, преко света, да се злопати тамо и, млађег, Лудвига, којем је све чинио и за којим је био луд. Међутим, долази Ђорђе из Индије, са силним благом, али претрпи бродолом и једва се спасе он сâм, а са њим и његов слуга Ксури и њихов један папагај кога обојица веома воле. Ђорђе и Ксури, гологлави, разбарушени и мокри, тражећи уточиште закуцаће случајно на Лудвигова врата. То је прилика да Ђорђе упозна карактер свога брата, али и да се мали Индијац Ксури покаже племенитији и цивилизованији од Хајнриха, Лудвиговог слуге, који је рђав као и његов господар. Ђорђе ће, наравно, наћи и свог оца, и то баш када он онесвешћен лежи на једној клупи, пред туђим прагом и овај ће му се потом пожалити на неблагодарног сина и изразити своје кајање што је старијег сина отерао од куће. Ђорђе му се онда представи, отац падне у несвест и цео призор постаје конвенционално дирљив. Кад богата удовица Амалија Бетфорд дозна за све то од Ксурија, којем је Ђорђе наложио да прода папагаја за тринаест талира колико је стари Ричард остао дужан да плати за превоз лађом којом је допутовао до сина Лудвига, али и пошто се, слушајући папагаја који је непрестано понављао: „Моли се, Ђорђе, буди храбар, моли се за свог оца!“, како га је Ђорђе научио још у Индији, уверила да је Ђорђе поштен и племенит онако како она замишља да би човек требало да буде, решила да пође за њега, те му се зато и сама понудила, и то одмах, с прозора, ексцентрично, енглески, и тиме усрећила и Ђорђа и целу породицу!

ИЛИРСКО-СЕРБСКИ СПИСАТЕЉ Вујић је у својој посрби Коцебуовог „Папагаја“, Ђорђа назвао Јоакимом и заменио његово родно место Бајом, очевидно на себе мислећи. Амалију је назвао Пелагијом, по својој жени. Кад се има у виду да је Јоакимов отац пострадао као и Ђорђев, те и да је Јоаким имао брата као и Ђорђе, то се може закључити да је и Јоаким сâм, лично, имао у свом породичном животу нешто налик што је проживео Ђорђе (и Јоаким је путовао по далеком свету), и да је њему и његовој породици женидба његова Пелагијом била налик на оно што је Ђорђу била срећна женидба Амалијом. На тај начин, Вујић је приказао властиту судбину на првој световној грађанској и јавној представи на српском језику.

Но, позабавимо се мало и питањем којим се српским језиком на овој представи говорило? Како исправно констатује Светислав Шумаревић, о Вујићевом језику може се рећи да га он назива српским, али га пише по славено-сербском, а написано најчешће потписује као „илирско-сербски списатељ“. Оваква тројака мешавина била је далеко од чистог народног језика, који је Вук Караџић уводио у књижевост. Вујић му је зато био љути противник, али га Вук није сматрао ни за озбиљног, а још мање за опасног. Правопис Вујићев, такође, био је мешавина црквеног и руског писања. Међутим, није само Вук ниподаштавао Вујића. Нарочито су га доцније, 1833. године, нападали у „Летопису Матице српске“ и са подсмехом, како указује Павле Поповић, „говорили о неговим ‘худим и жалостним списанијама’, него и о томе што је он ‘по градови и варошима театре играо’, Јоаким овако одговара својим противницима: „За ово његово (он сâм о себи пише у трећем лицу) опшчеполезно дјело требало би ми сви да му благодаримо што је он перви у целоме народу нашему сербскоме био кои е театр србски отворио“. Најзад, Јоаким Вујић је истакао да је „само своја дјела играо, и то на примјеру почившаго Г. Волтера“, који је у својим комадима „сам у својој персони дјејствовао“.

Ко је све глумио у представи „Крешталице“ 24. августа 1813. године у Пешти?

Имена извођача те представе Вујић је навео у „предисловију“, штампаном издању свог превода „Крешталице“: „Г. Пелагија Жеравичка, једна богата удовица; то је била Господична Екатерина Давидович; Ката, жена службеница (која је мало глуха), била је Госпожа Јулијана Балог; Старац Бошко Павич, бившиј трговац био је Г. Стефан Дилбер; Јоаким, његов старији син; био је Јеремиј Стојадинович; Михаил, његов љубимец, млађи син; био је Г. Тома Фехир; Кеур, један служни Арапин; био је Г. Петар Трифич; Петар, служитељ, био је Г. Стефан Балог; Један стари рибар, био сам ја, списатељ.“ Може се прихватити мишљење Алојза Ујеса, који је посебно изучавао позоришно деловање Јоакима Вујића, да су извођачки ансамбл прве театарске представе на српском језику сачињавали професионалци и аматери, односно да је у питању један полупрофесионални састав. Тиме де оповргава информација „Новина сербских“ према којој је представу извело једно содружество ученика пештанске Гимназије. Наиме, неоспорно је да су у овој представи глумили двоје професионалних глумаца Мађарског позоришног друштва – Иштван Балог и његова сестра Јулијана Балог, а на сцени се појавио и Тома Фехер, шеф техничкога сектора Мађарског позоришта. Остали извођачи, са Јоакимом Вујићем, иначе учитељем по професији, били су аматери. За њих се претпоставља да су били ђаци препарандије, како се тада називала школа у којој су се образовали учитељи.

ПРВОРАЗРЕДНИ НАЦИОНАЛНИ ЗНАЧАЈ Иштван Балог, мађарски глумац и редитељ, своју сценску делатност почео је 1811. године у Пешти. Претежно је глумио комичне и карактерне улоге. Написао је драму „Црни Ђорђе или Освајање Београда од Турака“, приказану у пештанском позоришту „Рондела“ 1812. године. После четврте представе извођење тог дела забрањено је одлуком коју је потписао лично аустријски цар Франц I, 1814. године. Али, мађарске путујуће дружине, међу њима и једна коју је водио Балог, приказивале су ову драму у мањим мађарским местима, као и на властеоским дворовима. Његова сестра Јулијана Балог неће се дуго задржати на позоришној сцени, јер ће се убрзо удати и посветити породици. Трећи професионалац који је у овој прилици, поред тога што је био сценограф, наступио и као глумац, Тома Фехир, био је шеф Техничког сектора Мађарског позоришта. Водећи глумци међу аматерима окупљеним на овој представи свакако су били Стефан Дилбер и Јефтимије Стојадиновић: први је наступио у улози старца Бошка Павића, а други као Јоаким. Обојица се, како изгледа, потом нису бавила позориштем. Стефан Дилбер живео је у Кикинди, у Врањеву, у Банату (данас део Новог Бечеја) и поново у Кикинди, где је био званични инжењер Великокикиндског диштрикта. Јефтимије Стојадиновић био је учитељ у Будиму, Пешти, Вршцу и Темишвару.

Прва световна, грађанска и јавна представа на српском језику – извођење „Крешталице“ Аугуста Коцебуа – реализована је изван Србије у којој су тада биле врло неповољне прилике. Године 1813. сломљен је Први српски устанак. С војском од више десетине хиљада људи Турци су са три стране напали на устаничку Србију. Иако је на многим местима српска војска пружила снажан отпор, нарочито код Неготина и на Засавици, пораз је био неизбежан. Уз стравичан терор турске јединице после три месеца офанзиве ушле су у Београд и тиме је Први српски устанак био угушен. Више од 100.000 раје, устаничких војника и команданата, са Карађорђем на челу, пребегли су у Аустрију, измичући испред Турака. Док је у Србији била таква ситуација, у Пешти се приказује, истина на мађарском, Балогова драма „Црни Ђорђе или Освајање Београда од Турака“ о великом устаничком подвигу 1806. године, када је ослобођен Београд. И Јоаким Вујић, те судбинске 1813. године, пошто је извео прву српску световну, грађанску и јавну представу, преводи тај Балогов текст, у намери да га штампа и изводи на позоришној сцени. И почиње да се суочава са аустријским властима опседајући их не би ли добио позитивно мишљење цензора и потребне дозволе од надлежних власти. Због свега тога је прва српска позоришна представа, реализована у нормалним театарским условима, иако изван матице земље, културни догађај прворазредног националнога значаја. Управо тај догађај, показало се, био је предсказање, што је извештач „Новина сербских“ и пожелео, пишући о представи „Крешталице“. Јер, није потрајало дуго и Јоаким Вујић појавиће се 1835. године у Крагујевцу, тадашњој престоници Србије, да установи и води прво српско национално позориште – Књажеско-сербски театар.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!