Милорад Вучелић, главни уредник
Имали смо јако лоше искуство са Миланом Панићем, кога је на место премијера посадио Слободан Милошевић, а кога је онда прихватила готово сва ондашња опозиција. Једва смо га се ратосиљали. На председничким изборима било је милион гласова разлике у корист Милошевића. Није било ништа боље ни са Александром Радовићем, главним постпетооктобарским порезником и припадником француске тајне обавештајне службе. Радомир Јелашић је као мађарски држављанин такође неславно завршио. Доводили смо као спасиоце разне тобожње експерте из белог света, оне попут Божидара Ђелића, Горана Новаковића и Кори Удовички. Сем великог личног богаћења поменутих, и ликвидације домаће привреде и домаћег банкарства, других последица овог прегнућа није било. Није ни чудо јер су им препоруке биле то да су учествовали у Саксовим тимовима за приватизациону пљачку Русије и других источних држава. Русија и Пољска су их отерале и колико-толико се опоравиле, али ми се скоро опоравити нећемо.
Сви они су имали веома респектибилна знања како хармонизовати, ускладити и уредно вратити дугове ММФ-у и „Светској банци“, Лондонском и Париском клубу. Енормно су се и славно задуживали, а онда то проћердали или брутално покрали, затим све наше убесцење продали или уништили, раднике поотпуштали и унапред задужили две-три наредне генерације.
Свет није гледао поносније, стручније, успешније и славније дужнике од наших ДОС-овских политичара и њихових квазилибералних аналитичара који се ево деценију и по не скидају са телевизијских екрана и новинских стубаца. Верници овакве цркве били су и остали многи, међу њима су и Лабус, Влаховић, Веселинов, Драгин, Пајтић, Јешић, Динкић, Ђилас, Дулић Марковић, Дулић Цветковић… Оно мало што је остало и што није дограбио жути картел као скакавци су помели кадрови СПС-а после 2008. године. Нема тих и неће бити тих страних стручњака који су у стању да нанесу већу штету српској економији од плејаде српских експерата. Кога год да доведемо не може надмашити, нити исправити оно што су њихова домаћа сабраћа и економски истомишљеници направили. Штета је толика да крпеж не помаже, посебно ако иста рука са истим занатским неолибералним и монетаристичким знањем и цепа и крпе ушива.
Дакле, не би било никаквог великог разлога за бригу што ће се ангажовати неки странци за рад у Влади Србије, а пре свега на министарске положаје. Било је већ тога. Посебно не би требало да то, код пословично антисрпских, па и готово окупаторских медија изазива неке више него неочекиване квазипатриотске и ксенофобичне испаде који целу Србију приказују у ружном светлу. Управо ти и такви медији и политичари су највише хвалили и подржавали рад поменутих увезених државних функционера.
Та дешавања су била прилично изненађујућа и неразумљива све до пре неколико дана када смо напокон сазнали о чему је реч.
За место министра за енергетику и рударство требало би да буде ангажован познати руски експерт! Ако је већ о ангажовању странаца реч, има ли пак ишта нормалније и природније него да на челу тог ресора буде неки доказано стручни Рус. Има ли икога ко се може подичити већим искуством када су енергенти у питању? Поред тога, у овом случају неће бити опасности да ће се из Србије, по ниским ценама, извозити гас и струја у Русију. Требало би такође завршити гасовод Јужни ток, НИС учинити још успешнијим, јер то је предузеће у којем је Србија сувласник. Има ли уопште бољег стратешког партнера од Русије када је енергетика у питању. Ту су и руски кредити и руске банке које би могле успешно пратити нови инвестициони циклус. Биће то изванредан потез српских власти и на то не би требало даље трошити речи.
Готово је подразумевајуће да државни секретар за ванредне ситуације буде, такође, неки Рус. Они већ годинама, у виду братске помоћи, својим авионима канадерима гасе пожаре по Србији и било би стога јако добро да се у Нишу коначно доврши база која би би била регионални центар за отклањање последица од пожара и поплава. Ко би ефикаснија и боље могао да отклони сутрашње могуће хаварије на атомских централама које се граде или се у нашем суседству планира њихова градња.
Сазнаје се да је у влади најтеже постићи сагласност око ангажовања руског експерта за увођење реда у рад невладиних организација и њихов начин финансирања средствима из страних обавештајних служби. Руско искуство би нам ту било драгоцено, али то још увек изазива велике отпоре у владајућој коалицији, а посебно код социјалиста, пензионера и Палме.
Копља се ломе и око тога што добар део владајуће коалиције која је за ангажовање странаца мисли да Руси нису довољно странци, али то је посебна прича.
[restrictedarea]Наравно, да се преговара и са многим другим стручњацима и са Запада, али то није разлог за оволико медијско узнемирење. Готово је непотребно то наглашавати, али мора се ипак рећи да ова историјски смела решења уживају нашу огромну подршку.
Премијер Дачић покушава свим силама да заустави овај процес и да га у народу компромитује помињући Горбачовљеву перестројку која је свет довела до праве геополитичке катастрофе и готово потпуно сломила Русију. Добро обавештени кажу да његовим изјавама, ипак, не би требало поклањати превелику пажњу, јер премијер једноставно и више него проверено прича што му прво падне на памет.
Било је, сазнајемо, и предлога да неко од државних секретара задужених за верска питања буде Рус, али се томе оштро успротивио премијер Ивица Дачић, у чему је добио значајну подршку извесних кругова из врха наше Цркве. Наиме, Дачићево домаће искуство убедљиво говори да су наши црквени великодостојници веома спремни да се брзо поправе ако их брутално нападнеш и наружиш на пасје обојке, како је он то и учинио. Спремни су они и за самокритику, кајање и искупљење.
То су уосталом јасно показали догађаји на прослави 800. година постојања манастира Ђурђеви Ступови када је Дачић од стране СПЦ одликован. Код Руса то тако не би могло. Они би ове наше својом тврдокорношћу битно променили. Замислимо само колико је муке наша власт имала са оним демантијем из Кабинета патријарха Иринеја приликом његове посете патријарху Русије Кирилу. Зар би поново требало да се улаже толики труд и да се успут демантује и руски патријарх и званични сајт Руске православне цркве. Стиче се чак прилично основан утисак да Дачић има мање проблема са својим ауторитетом међу владикама него у влади и Ресорном министарству.
Било како било већина медија у Србији, а посебно „Блиц“, истиче „да је прослава 800. година манастира Ђурђеви Ступови у Беранама остала у сенци помирења двојице до јуче жестоких политичких противника: премијера Србије Ивице Дачића и митрополита црногорско-приморског Амфилохија“. Један другоме, како тврде једне стране новине које излазе у Србији, су „опростили издају Косова и опело за живе министре“. Наздравље или машала наши новинари! Како је лако засенити 800. година Ђурђевих Ступова!
Додуше, не би требало веровати нашој дневној штампи, а посебно поменутом листу, јер она углавном и не служи за информисање већ више да се стекне утисак о томе ко је против кога и шта се коме спрема, а пре свега шта је став страних служби, а све под фирмом ЕУ. Чак и површно, а поготово добро познавање митрополита Амфилохија не упућује на уверење да је митрополит спреман с било ким да се мири када је Косово у питању. Према томе, реч је о чистој лажи.
Чим се примакне годишњица „Олује“, у нашим медијима се покреће питање одговорности Слободана Милошевића што није прихватио чувени план З-4 чиме би, као чаробним штапићем, Срби били спасени од највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата. Имао сам прилике да званично разговарам 1995. године са немачким дипломатом Гертом Аренсом који је био посебан изасланик Женевске конференције за бившу Југославију. Тада је готово недвосмислено поручено Србији и Србима да Хрвати никада неће прихватити овај наводни план и да им његово пуштање у оптицај само служи за куповину времена за војни напад на Српску Крајину. Наводно је тај план незнано како допао у руке хрватској обавештајној служби преко које је речено да од тога, прихватили ли га или не прихватили Срби, што се Хрватске тиче нема ништа. Чињенице око плана З-4 су општепознате, али се провлачењем ове приче кроз медије увек жели прикрити одговорност Хрватске за злочиначку „Олују“ или извршити накнадна и насилна симетрија историјских кривица и одговорности. Све то у циљу да се забашури више него јасан континуитет између априла 1941. и НДХ и августа 1995. године и нове еуропске Хрватске, што се потврђује и осамнаестогодишњим слављењем „Олује“ у Книну.
Национални идентитет наших хрватских суседа је у последњој Југославији суштински грађен на блокирању сећања на усташке злочине и на дуготрајној минимализацији не само броја српских жртава, већ и умањењивањем значаја места на којима се геноцид непосредно спроводио. Има ли бољег примера за ову тврдњу од полагане, али ефикасне деструкције логора смрти у Јасеновцу.
По свему судећи, управе ових остатака меморијалних центара ће следити аустријску праксу са концентрационим логором Маутхаузен где је „почела да се подржава култура приредби и догађаја, која уместо конкретне расправе историјом логора поставља доживљај и емоције, и тако Маутхаузен прераста у културно добро, које може да се конзумира, које – како то препоручује један добронамерни рекламни проспект аустријске железнице – може да споји посету добрим крчмама у Маутхаузену са обиласком логора, чији су врхунац степенице смрти које воде ка каменолому концентрационог логора, а затим и са одмором у неком лепом биотопу. На крају се поново нуди један ресторан“.
Тај исти каменолом који је на крају „степеница смрти“ је у холивудском маниру претворен у концертну салу у којој се, између осталог, свира Бетовенова „Девета симфонија“, иначе „један од најзлоупотребљаванијих комада европске музичке историје“. Ускоро се очекује и да се исто то догоди са Голим отоком где би Брозови, Кардељеви и Крајачићеви непосредни потомци и следбеници могли уживати уз звуке свирке сопствене унучади.
Да то није никаква цинична досетка говори и чињеница да је злогласно мучилиште у касарни Лора у Сплиту претворено у позорницу на којој се одигравају представе. Тако је тамо требало, а можда и јесу, да гостују црногорски позоришни ђетићи на неком фестивалу. Није то мало узбуђење играти комедије или драме на простору којим су, колико до пре десет година, извађених очију, ушију или одсеченог језика, бауљали намучени људи, преци и сународници веселе дружине извођача и публике.
Не би никога требало да изненади ако се у догледно време српским туристима, по повлашћеној цени, понуди обилазак бездана и јама у које су бацани поклани Срби, а на крају препоручи нека кафана са добром јагњетином и одлазак на концерт Оливера Драгојевића и Јелене Розге. Ово двоје су ове године певали на прослави „Олује“ на Тргу Олуја у Книну. Међу српским туристима завладала би права помама, с тим што би многи од њих гунђали што им пева Розга коју ионако често могу чути на концертима у Србији. Хрватске туристичке агенције зато помно раде на томе да поред Драгојевића наступи и сам Томпсон, што би знатно побољшало понуду за српско тржиште.
Иначе Томпсона већ обасипају понудама за низ концерата у Београду, али он још увек не пристаје да пева за српску публику. Ми демонстрирамо нашу отвореност и спремност да зарад регионалне стабилности пристанемо на свако понижење, али то још увек није довољно.
Ових дана до свих нас допиру вести да се Тајчи враћа на музичку сцену у региону. Немојте се изненадити ако неко онако баш евроунијатски предложи да би најбоље било да у Шумарицама или у центру Крагујевца или Краљева одржи концерт и отпева њену чувену песму химну „Данке Дојчланд“! Лора и Јасеновац за то су већ виђени, а Београду ионако не гине бар једна пуна „Арена“.
[/restrictedarea]
